Вечерње новости, 25. 7. 2023, Бошњаци својатају и српска Јеванђеља – Новости истражују: Како су међе српског културног блага постале политичко питање

Чајничко јеванђеље Фото: Глас Српске

ОСИМ што оспоравају да су књижевна дела која су писана на српском језику ван граница Србије саставни део српског књижевног корпуса, о чему смо писали претходне недеље, околни народи споре да Србима припадају и друга културна добра стварана на територијама ван граница Србије. Иако створена под окриљем Српске првославне цркве и писана на ћирилици та духовна баштина проглашава се темељем државности суседних држава.

Тако, скоро невероватно звучи да културни и научни посленици у Сарајеву као босански споменик културе проглашавају Чајничко јеванђење старо више од 500 година. А српски историчари и лингвисти упозоравају да се сва јеванђења настала на подручју средњовековних Босне и Хума присвајају и издају у Сарајеву као босанска јеванђеља.

Српска научна јавност оштро је реаговала што је Чајничко јеванђеље проглашено националним спомеником БиХ, а указано је и на фалсификовање чињеница које је званична сарајевска Комисија за очување националних споменика у образложењу навела, тако да се стиче утисак да је ова драгоценост припадала непостојећој босанској православној цркви, а не Српској православној цркви.

Тако Комисија наводи да је Чајничко јеванђеље једина средњовековна рукописна књига босанске провенијенције до данас сачувана у БиХ, да је писано брзописно, полуставом босанског типа, да је средњовековни „Босански рукопис Цркве босанске“, да су код писара јеванђеља заступљене „особине босанске школе“…

Међутим, нису наведени стварни подаци: да се ради о јеванђељу старом више од 500 година и да се за све то време налази у Српској православној цркви Вазнесења Христовог и Цркви Успења пресвете Богородице у Чајничу, да је протекле векове Јеванђеље континуирано коришћено као богослужни предмет за литургијску службу у Српској православној цркви, да је писано ћирилицом, да је ова књига у потпуности православна и да представља целину са објектима Цркве, осталим писаним и штампаним црквеним књигама, иконама…

Осим јеванђења, у Сарајеву се као босански културни споменици „воде“ и Повеља Кулина бана из 12. века писана на ћирилици, али и средњовековни стећци.

Пре неколико година јавност се дигла на ноге када су Повељу Кулина бана, а поводом 830 година њеног постојања, у Сарајеву назвали „родним листим босанске државе“.

Српски историчари и лингвисти поставили су питање:

– Повеља Кулина бана почиње речима „У име Оца и Сина“ а не са „Алаху екбер“, па како то може бити родни лист Босне?

Они објашњавају:

– У име Оца, Сина, Светог духа обећао је бан Кулин Дубровчанима слободу кретања на територији Босне, ослободивши их плаћања царине овим документом, а речи је исписао српски писар Радоје. Повеља има највећи значај за народ чији је споменик језика и културе – српски, затим, шире, као споменик словенске писмености и, на крају, то је значајан споменик у ризници европске и светске баштине.

Академик, професор др Слободан Реметић каже за наш лист да је ова повеља, као и све истородне тадашње српске ћириличке повеље, оверена њиховим почетком, који углавном гласи „У име Оца и Сина и Светаго духа“, чиме се печатира хришћанска припадност њихових издавача.

– Богата ризница фалсификата данашњих бошњачких институција „обогаћена“ је издавањем Повеље без наведеног хришћанског обележја – каже проф. Реметић. – Повеља Кулина бана се сврстава у српске ћириличке споменике. Реч је у ствари о првој ћириличкој повељи, писаној углавном тадашњим народним штокавским говором. Њена структура, па ни стил, не разликују се од истородних докумената писаних, примера ради, у Рашкој и слатих суседима, понајвише Дубровчанима. Највише повеља које су њима слате сачувано је, срећом, у Дубровачком архиву.

Да је Повеља споменик српске писмености, сматра и др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика.

– Пре трке за идентитетом оних који мисли да им га мањка било је неспорно да је ова повеља споменик српске писмености – наглашава Танасић. – То је толико неспорна чињеница да је немогуће било какво фалсификовање. Уосталом, годину дана пре настанка Повеље Кулина бана, римски папа у писму дубровачком надбискупу каже да је Босна српско краљевство. И није то једини папски докуменат од овог времена до половине 13. века у коме се Босна тако крсти. И нису то једине историјске потврде о карактеру средњовековне Босне, има их мноштво. Као што је Мирослављево јеванђеље најстарији и најзначајнији писани целовит споменик српске редакције старословенског црквенословенског језика, тако је и Повеља најстарији писани споменик на српском народном језику.

И средњовековни стећци деценијама су предмет спорења коме припадају.

Проф. Бранко Летић нема дилему:

– Конкретне чињенице показују да је на већини стећака био урезан крст, да крст подразумева и текстуални запис „У име Оца и Сина и Светог Духа“, да су поједини стећци, нпр. сљеменици, грађени као реплике цркви, да су на њима урезане нише које имају аналогију са црквеним зидним сликарством, чак се у неким јавља и наивни рељеф Богородице с младенцем…

Повеља Кулина Бана (1189), детаљ Фото: Светигора

Митрополија: Недопустиво присвајање

Поводом присвајања Чајничког јеванђења, реаговала је и Митрополија дабробосанска која наводи да је недопустиво и непримерено присвајање културних и сваких других добара српског народа и Српске православне цркве у Федерацији БиХ. Као недопустиво оцењено је и тенденциозно и националистичко насртање одређених бошњачких кругова на идентитет Чајничког јеванђеља. Црквена општина Чајниче, иначе, захваљујући чињеници да је насљедница некадашњег манастира у Чајничу, у свом властништву има значајна културна добра од којих су напознатија чудотворна икона „Чајничка Красница“, те рукописно Чајничко јеванђеље.

Стећака има и у Хрватској, али у тој држави највише је на удару благо Српске православне цркве. Осим што су те драгоцености присвајане и отимане, много тога је и уништено. Током Другог светског рата, у злогласној НДХ, спаљено је и покрадено 456 православних манастира и храмова. У томе су, осим непосредних извршилаца усташа, учествовали и „домољубни интелектуалци“:

– Стручњаци су ушли у архиве и манастире и селектовали материјал: део за уништавање и део који је „спасаван“ да би био проглашен средњовековним рукописима писаним хрватском ћирилицом – каже Никола Кусовац, историчар уметности. – Опљачкано благо из манастира и цркава са територије НДХ никад није у потпуности враћено СПЦ, већ је угурано у депое Свеучилишне библиотеке, Југословенске академије знаности и уметности и Повијесног музеја Хрватске, уз цинично обећање Владимира Бакарића да ће једног дана српска баштина бити изложена у „музеју Срба у Хрватској“. У Хрватској и Македонији, српске средњовековне богомоље и документа морала су да буду називани – византијским!

Оно што је преживело НДХ, на удару се нашло у ратовим деведесетих година прошлог века, а Срби поучени историјом спасавали су шта су могли. Међутим, Хрватска је након рата тражила да се то врати, што је великим делом и учињено. Међутим, Хрвати потражују повраћај још 1.065 предмета, а то је у једном моменту био и њихов услов да дају зелено светло за прикључење Србије ЕУ.
Љиљана Бегенишић