Вечерње новости, 25. 8. 2013, Родом Пољаци, али срцем Срби [из Архиве]

Тадија Сондермајер пред полетање борбене групе „Рода“, Француска, 1918. (Tadija Sondermajer Groupe de Combat 12 „Les Cigognes“ 1918) Фото: Википедија, НСПМ

Потресна судбина породице Сондермајер, која је отаџбину Србију волела више од живота: Станислав Сондермајер пре 99 година погинуо као најмлађи српски војник на Церу

ЖЕНЕ у Поцерини су крајем августа 1914. занемеле од ужаса. Сузе су им пресахле док су данима сахрањивале изгинуле војнике, чија су тела покривала Цер, у заједничке гробнице. Само су 16-годишњег добровољца Станислава Сондермајера додавале из руке у руку од бојишта у Добрићу, где је пао, до Богосаваца, где су га сахраниле у мали гроб под разгранатом липом. Да га мајка нађе. Нису знале да је његова мати Станислава, болничарка добровољац, умрла неколико дана раније.

Хиљаде људи је сваког августа, између два светска рата, ходочастило на гробове Цера. Гимназијалац Сташа, добровољац Другог коњичког пука, био је симбол жртве за отаџбину. После 1945. трагедија породице Сондермајер, пореклом из Пољске, гурнута је у тмину заборава.

– Чим је проглашена мобилизација 1912. сви Сондермајери су обукли униформе и нису их скинули до 1918. године – прича нам Загорка Сондермајер, снаха Тадије Сондермајера, заборављеног ратног хероја, првог аеро-инжењера и оснивача српског цивилног ваздухопловства.

Показује пожутелу породичну фотографију из 1912. године. На њој је пуковник др Роман Сондермајер, утемељивач српске војне хирургије и начелник ратног санитета. Родом Пољак, а свим срцем Србин. Крај њега су у униформама синови, ђаци-добровољци Тадија и Владимир. Супруга Станислава, кћи Јадвига и мали Станислав носе ознаке болничара.

ОТАЦ РАТНЕ МЕДИЦИНЕ

 

ТЕК после пада комунизма у историју српске медицине вратио се др Роман Сондермајер, родоначелник војне хирургије и ратни начелник санитета српске војске од 1912. до 1918. године. Неправедно је заборављен доцент са универзитета у Кракову који је 1899. дошао привремено у Србију, а остао у њој до краја живота, дајући јој све.

– Роман се оженио Станиславом Ђурић, ћерком генерала Димитрија Ђурића. За крсну славу узео је Светог Спиридона, а децу је крстио у православној цркви – каже Загорка Сондермајер.

– Станислава, од почетка балканских ратова болничарка добровољац умрла је у августу 1914, неколико дана пре него што је Станислав погинуо као најмлађи војник на Церу. Роман, Тадија и Владислав преживели су голготу албанских планина и наставили да се боре до краја рата – сећа се Загорка Сондермајер.

Чим је проглашена мобилизација 1914. гимназијалац Сташа пријавио се у војску, по угледу на браћу, ратнике овенчане медаљама. Вест о мајчиној смрти стигла је док је његов ескадрон грабио ка Церу. Крио је сузе и захтевао да јаше у првом реду. Његов ескадрон је 18. августа, преломног дана битке, добио наредбу да заустави продор непријатеља код села Добрића. У дивљем галопу коњаници су стигли до бојишта, сјахали и у стрељачком строју јурнули у битку.

– Станислав се нађе поред мене и претрча ме. Чуо сам му глас и видео како у трку пуца из карабина. Није дуго трајало: посрну и клече. Прихватих га. У том тренутку и мене погодише. У рукама ми је лежао мртав наш мали јунак – навео је у рапорту Сташин командир вода, који је и сам тешко рањен.

Ова потресна прича је и за потомке породице Сондермајер после Другог светског рата дуго била забрањена.

Чак и после смрти Јосипа Броза, војника „домобранске Вражје дивизије“, која је починила најстрашније злочине у Мачви и Поцерини у августу 1914.

– О прошлости се ћутало. Деда Тадијина одликовања, међу којима и Карађорђева звезда, Албанска споменица, француски Ратни крст и Легија части скривани су у сандуку. Заједно са фотографијама са Солунског фронта, снимцима дочека пилота Тадије са шајкачом који је пре Линдберга извео трансконтинентални лет од Париза до Бомбаја и основао прву српску авио-компанију „Аеропут“ – прича нам Загорка Сондермајер.

Ћутање хероја било је услов опстанка за породицу која је Србији дала великане и у ратовима и у миру. Само је понекад Милица Сондермајер, Тадијина супруга, откривала снахи тајне.

– Причала је како су „ослободиоци“ 1944. ухапсили деку Тадију. Осудили су га на смрт, а моја свекрва је отишла да моли за милост Ивана Рибара, салонског комунисту, који није избијао из њихове куће пре рата. Није хтео ни да је прими – сећа се Загорка Сондермајер.

Упорна Милица је успела да дође до Александра Ранковића.

– Проверио је ко су Сондермајери. У време кад су све жене постале другарице, позвао је Милицу и рекао: „Госпођо, не брините, Тадија неће бити стрељан“. После годину дана затвора пустили су га. Кад је дошао кући рекао је: „Ови су гори до Шваба“. Од тада, више није проговорио ни реч о рату и хапшењу. Први српски аеро-инжењер добио је хонорарни посао у грађевинском предузећу „Полет“, а после је запослен за стално – сећа се Загорка Сондермајер.

Тадија Сондермајер, летачки ас Првог светског рата, први ваздухопловац који је из Европе прелетео 14.800 километара до Индије обуку за ваздухопловца прошао је 1916. на Крфу. Звање војног пилота добио је 1917. а још раније је започео самосталне извиђачке летове. Једном приликом успео је да у бег натера надмоћнију непријатељску летелицу за шта је добио армијску похвалу од војводе Степе Степановића.

– У новембру 1917. разболео се од маларије и упућен је на лечење у Француску. Чим је прездравио одлази у школу за ваздухопловну акробатику коју завршава с најбољим успехом. Затим лети и бори се изнад Западног фронта у чувеним француским „Родама“ и постаје самостални вођа ловачке патроле, што је била посебно признање међу асовима. Преживео је и обарање авиона у коме је готово изгорео. За подвиге је добио највиша француска одликовања. О томе је ћутао, да породица не би страдала – с уздахом каже Загорка Сондермајер.

Тадија Сондермајер је 1912. напустио студије архитектуре у Немачкој и дошао да се бори за отаџбину. Школовање је наставио после Првог светског рата и постао први аеронаутички инжењер у Србији. Утемељио је Аероклуб и покушавао да заинтересује власти за оснивање цивилног ваздухопловства. Дворски официри, корумпирани политичари и ратни профитери, о којима је писао и Тадијин пријатељ Арчибалд Рајс, нису имали слуха за његове визије.

– Да би сакупио акционаре за оснивање ваздухопловне компаније он је 1927. извео трансконтинентални лет од Париза до Бомбаја. При повратку га је на бежанијском аеродрому дочекало 40.000 Београђана. Они су куповали деонице и тако је рођено прва југословенска аеро-компанија „Аеропут“ – прича Загорка Сондермајер гледајући старе фотографије.

Нажалост, њих је остало веома мало.

– Бака Милица је после Тадијине смрти сву писану заоставштину, чак и његова одликовања, дала Музеју ваздухопловства. Неки историчари ишли су да читају ту грађу и известили су ме да од ње ништа није остало – тужно закључује Загорка Сондермајер.

 
Б. Субашић