Вечерње новости, 26. 1. 2013, Лужанин убијен по налогу КПЈ

Помен, илустрација Фото: СРНА

Суд у Чачку рехабилитовао потпоручника Огњена Лужанина, јунака Априлског рата 1941. године. Није учествовао ни у каквом сукобу четника и партизана, убијен по наредби комесара КПЈ

ПОСЛЕ готово 70 година, решењем Вишег суда у Ваљеву рехабилитован је потпоручник Огњен Лужанин, авијатичар који је у кратком Априлском рату 1941. неустрашиво нападао колоне Трећег рајха. У септембру исте године, иако у међувремену није учествовао ни у каквом сукобу између четника и партизана, по наредби комунистичког комесара мучки је убијен с три метка у потиљак.

Кад је рат окончан, одлуком нових власти, постхумно је проглашен за „народног непријатеља“. Имовина му је конфискована, а жена и деветогодишњи син избачени на улицу.

– Оца не памтим. Имао сам сам само четири године кад је убијен на правди бога – каже Бранко Лужанин, који је пре годину дана покренуо поступак рехабилитације.

– Све што знам о оцу чуо сам од других, а никада нисам чуо ниједну лошу реч о њему. Он није учествовао ну у каквом сукобу између четника и партизана. Остао сам без оца, због нечије сулуде политичке одлуке.

У време кад се злочин одиграо, Огњен Лужанин живео је с породицом у родном селу Миоковац.

– Огњен је био потпоручник југословенске авијације и налазио се у Рајловцу кад је Немачка напала Југославију – каже Драгољуб Брковић, рођак Лужанина и један од иницијатора покретања поступка рехабилитације.

– Он није признавао капитулацију и кад је његов командант Хрват дезертирао, самоиницијативно је преузео команду над ескадрилом и бомбардовао немачке колоне које су надирале из Аустрије. Немци су га заробили, али је успео да побегне и дође до Србије, у родно село Миоковце код Чачка. У селу је почео упис у два ослободилачка покрета која су намеравала да наставе рат против окупатора, а Огњену је поверено да води списак за равногорце.

Само четири куће пријавиле су се за партизане.

Током поступка судске рехабилитације као сведок се јавио старина Небојша Брковић, савременик злочина у Миоковцима.

– Једном приликом видео сам Дојчила Класановића, Ивана Недића и још једног човека које је по њега послао партизански комесар Славко Крупеж из села Ракове, да им преда карабин – сведочио је Брковић.

– Класановић ми је касније испричао да су Огњена држали затвореног неколико дана, а онда су га једне ноћи комесар Крупеж и његов сарадник повели наводно на неки састанак и убили с три хица у потиљак. Класановић је до краја живота био комуниста, али га је мучила савест због убиства невиног човека.

После неколико дана, пронео се глас о убиству и супруга и мајка поручника Лужанина кренуле су у потрагу.

– Партизани у Ракови су им рекли да је пуштен жив, али у селу се све сазна – каже Бранко Лужанин. – Сељани су послали једног дечака да одведе бабу и маму до места где су ми закопали оца, кукавички убијеног с леђа.

Огњенова супруга и син дочекали су крај рата у Миоковцима, али он није донео крај њиховим патњама. Одлуком Среског народног одбора у Љубићу, 3. октобра 1945. потпоручник Огњен Лужанин проглашен је за народног непријатеља.

– Цело село је гледало како Огњенову жену Рајку и деветогодишњег Бранка истерују кундацима из куће – каже Драгољуб Брковић. – Зграда је растурена до темеља, цигла и цреп су однети, а земља подељена. Хтели су да затру свако сећање на Огњена. Ипак, нису успели, он је био угледан и частан човек. Цело село Миоковци дошло је да сведочи у поступку за рехабилитацију.

У образложењу решења о рехабилитацији пише да у тренутку кад је Лужанин стрељан, устаничке снаге (заједнички четници и партизани) нису ослободиле бивши Љубићки срез, па нису ни биле у прилици да воде судске процесе.

– Комунистичка партија, која је била по законима Краљевине Југославије илегална и забрањена, није могла да води судске процесе и да извршава казне, нарочито смртне. Пресуда коју су извршили над Огњеном била је усмена и без икаквог формалног поступка – по кратком поступку чин ликвидације политичког противника – пише у решењу.

Бранко Лужанин каже да му је с душе пао терт који је носио целог живота.

– Мој отац је био частан човек и патриота. Срећан сам што сам дочекао исправљање неправде, макар и после 70 година – закључује Бранко Лужанин.

ОСТАЛА САМО СЛИКА

СТАН у Београду где је 1941. потпоручник Огњен Лужанин оставио жену Рајку и сина Бранка 6. априла 1941. уништен је директним поготком немачке бомбе. – Срећом, нисмо били у згради кад је бомба пала. Мајка је из рушевина спасла само неколико фотографија, захваљујући којима знам како ми је отац изгледао. Њу су после рата уцењивали да се одрекне оца да би добила посао, али она није пристајала. Радила је најтеже послове да би ме извела на пут – каже Бранко Лужанин.

НЕОСТРАШЋЕН ЧОВЕК

– ПОСЛЕ бега од Немаца који су га заробили Огњен је дошао у родно село Миоковце где су већ избегли његова супруга Рајка и четворогодишњи син Бранко. Његови савременици, укључујући и оне који су били у партизанима, сведоче да је био неострашћен човек – каже Брковић. – Није се истицао у агитацији, јер у Миоковцима то није ни било потребно.

 
Б. Субашић