Вечерње новости, 26.7.2015, Велика: Геноцид о коме се дуго ћутало

Милутин Секуловић | 26. јул 2015.

Др Гојко Гојковић, Велика Фото: Вечерње новости

Припадници дивизије „Принц Еуген“, потпомогнути муслиманима, поклали више од 600 житеља села Велика јула 1944. године

ПРЕДСТАВНИЦИ Невладине организације „Клуб Велика“ званично су предали Влади Црне Горе иницијативу за утврђивање пуне истине о геноциду у селу Велика, општина Плав, 28. јула 1944. где су, како тврде, зликовци клали нејач, старце, жене и децу која су бацана у ваздух и дочекивана на бајонете и којој су сечене ноге испод колена…

– Будући да нацистички геноцид у Велици 28. јула 1944. године превазилази локалне оквире и опомиње, захтевамо да Влада Црне Горе формира државну комисију, у којој би били и квалификовани Величани, са задатком да се утврди тачан број погинулих у геноциду, са основним личним подацима жртава. Тражимо да се утврди које су све војне јединице починиле овај злочин, као и њихов командни кадар и састав, са личним подацима свих њихових припадника у периоду геноцида у Велици. Потребно је да се расветли мотив тог злочина, који се по монструозности и сразмерно броју становника сматра једним од најтежих на просторима Југославије, стоји у писаној иницијативи, у којој се од Владе Црне Горе још захтева да у сарадњи са потомцима, подигне достојан споменик – меморијални центар жртвама геноцида у Велици.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

Позивају и исто време и Исламску заједницу у Црној Гори да се јасно и недвосмислено огради од геноцида и осуди злочин против човечности, који су Бошњаци-муслимани у саставу јединица нацистичке Немачке починили над цивилним величким православним становништвом. Будући да је од укупно 814 страдалих становника садашњих општина Плав и Гусиње у Другом светском рату, само у величком покољу убијено две трећине нејачи нашег села, захтевамо да матична општина Плав 28. јул прогласи за Дан сећања на жртве геноцида у Велици, каже се у иницијативи НВО „Клуб Велика“.

МАСАКР ЗА ТРИ САТА

 

– Масакрирали су нас за само два-три сата. Зверски. Јечала је Велика. Гледали смо уплашено ка мајкама које су клали. Велика је за трен постала једно од три највећа губилишта у Европи у Другом светском рату, када се имају у виду број становника и територија – говорио је преживели сведок величког покоља др Гојко Гојковић (84), који живи у Београду.

 

– Била је видљива жеља зликоваца да нас урнишу и затру. Злочин је био смишљен и испланиран, касније прећуткиван. Међутим, сећање не сме да стане. Злочин мора да се памти. Да опомиње.

На том месту страдања прошле године 28. јула, на дан Светих Кирила и Јулите, детета и мајке који су пострадали у време Диоклецијановог гоњења хришћана, у потчакорском селу Велика, у општини Плав, беседио је патријарх српски Иринеј, баш на дан када су за пар сати 1944. године припадници злогласне нацистичке дивизије „Принц Еуген“, потпомогнути муслиманима, балистима и вулнетарима из Плава и Гусиња, дословце поклали више од 600 житеља Велике!

– Ово је место обливено крвљу невине деце, жена и стараца који су положили животе само зато што су били друге вере или нације у односу на оне који су потезали своје ножеве, своју мржњу и све оно чиме су на најстрашнији начин утиштавали животе. Овде је страдало више од стотину деце и то на најбестијалнији начин. Страдала су и многа нерођена деца. Вађена су из утроба својих мајки и предана огњу и ножу.

Величани ће се и у уторак помолити за душе невиних жртава. Сетиће се и речи патријарха Иринеја, изговорених пред Црквом Светих великомученика Кирила и Јулите, коју су саградили у знак сећања на своје мученике.

БАЈОНЕТИ

Милици Симоновић, како је сведочио њен супруг Душан, зликовци су бајонетима поцепали стомак и извадили дете из утробе. Њена деца су пошла да виде шта је са мајком.

– Тако су ми погинуле кћерке: Зорка од 14 година, Крстиња од осам, и син Милорад од две године. Син Мато имао је четири године. Ухватили су га жива, и посекли му обе ноге у коленима, везали га и обесили на једну шљиву и главу му окренули наниже. Ту су га мучили зверски пред очима моје мајке Јеле. Скинула је шамију са главе и молила их да то не чине. Убили су обешеног Мата. Кћи Љубица је побегла. Умрла је од последица страве коју је доживела – сведочио је Душан Симоновић.