Вечерње новости, 27. 6. 2009, Тајне јаме у центру Тополе

Београд, октобар 1944: ОЗНА у Кнеза Милоша 67 Фото: Риста Марјановић, архива

Откопавање истине (19) – Преки судови на смрт осудили најмање 150-200 људи. Тела затрпана у центру, у рововима на Опленцу…

ОБРАЧУН са идеолошким противницима нове комунистичке власти у Тополи почео је одмах после ослобођења 12. октобра 1944. године.

Тачан број жртава тек треба да се утврди, јер су многи ликвидирани у Аранђеловцу, Крагујевцу и другим градовима, али се процењује да су преки судови на смрт осудили најмање 150-200 људи. Њихова тела су затрпана у јамама у центру града, у рововима на Опленцу, у незнаним гробовима по околним селима, а прича се да су неки лешеви бацани и у бунаре.

Миладин Гавриловић, директор Задужбине краља Петра Првог на Опленцу, који се бави овом темом, каже да нема спора да су се победници после Другог светског рата својски потрудили да уклоне све оне за које су и само помислили да могу да им представљају било какву сметњу.

– Било је превише идеолошки острашћених који су сваког приведеног човека сматрали за злочинца. Међу онима који су побијени налазили су се и људи који су учинили злодела, али је страдао и велики број потпуно недужних.

Главно стратиште за ликвидацију „народних непријатеља“ налазило се у самом центру вароши, у двориштима иза ондашње и садашње зграде општинске управе, општинског суда и полиције. У близини је била и зграда Озне, која је пре две године срушена.

– Највећи број је убијен после ослобођења Тополе, углавном до краја 1944, али и почетком 1945. године. Нова власт је ту имала своје затворе, где су приведене људе веома кратко задржавали. Ту су их ислеђивали, одмах су их стрељали и закопавали на више локација иза општине, суда и полиције.

Читав тај простор дуго је, на чуђење мештана, био неизграђен и необележен. Тек много година касније никло је насеље – службени објекти, стамбене зграде, зелена пијаца. На вратима затвора из којих су људи извођени на стрељање, још стоје гвоздене шипке.

– Гробнице су се налазиле са десне стране данашње Улице Миле Сеље. Причали су ми људи који су радили на изградњи кућа да су приликом копања темеља наилазили на људске кости, али је све то заташкавано, морало је о злочину да се ћути.

Нису све комунистичке жртве остале на главном стратишту. Миладин Гавриловић је био у прилици да разговара са човеком мештанином, који је лично учествовао у пребацивању неких лешева на Опленац, негде у пролеће 1945. године.

– Новим властима је стигла дојава да ће Тополу да посети међународна комисија Црвеног крста, која је сазнала да се по Србији врше масовна стрељања и где су локације са лешевима побијених. Власт је одмах дала налог да се већ у току наредне ноћи откопају лешеви на главном стратишту и пребаце на мање видљиво место.

Од једног сељака из Тополе, неког Радојковића, за тај транспорт су изнајмљена запрежна кола са канатама. На стратишту су откопане плитке гробнице. У три туре су лешеве преносили у још незатрпане ровове које су Немци копали око Опленца претходне јесени.

– Тај човек ми је причао да је била невероватно тамна ноћ, али је његова процена да је могло да буде тридесет-четрдесет убијених људи – каже Гавриловић. – Лешеви су већ били у полураспаднутом стању. Једва су их товарили вилама и лопатама, довозили до Опленца и истоваривали у ровове у које су их затрпали. Човек се куне да у животу ништа страшније од тих лешева није видео и од тада тим делом Опленца никада више није могао да прође.

Ровови са лешевима налазе се на југоисточној страни Опленца. Сведок и учесник догађаја, који се после 63 године једва прибрао да поново дође на ово место, није могао баш прецизно да одреди локацију, али је означио простор од неких 100-150 метара квадратних.

Кола којим су лешеви пребачени на Опленац после тога су добро опрана и враћена власнику. Тај сељак је после неколико дана ишао тим колима да коси траву. Многима је причао да његова стока ту траву није хтела да једе.

– Тај простор на Опленцу треба истражити и отворити – сматра Гавриловић. – Јер, ако су неки себи дозволили да збиља располажу туђим животима, а располагали су и мртвима, морамо да се суочимо са тим догађајима да се такве ликвидације не би поновиле.

Да бисмо коначно знали шта се дешавало после Другог светског рата, потребно је да сва архивска грађа буде потпуно доступна истраживачима, а не као што је сада случај, наглашава Гавриловић, да истраживач мора да зна више од оних који раде у архиву да би наручио шта му треба.

Осим тога, држава Србија и њене институције треба да буду спремне да се суоче са болном прошлошћу, што за сада још није случај. Пример је отварање јаме на Опленцу, у коју је било бачено 27 жртава немачког стрељања.

– Пре три године, по налогу Тужилаштва за ратне злочине, ексхумацију је обавио Институт за судску медицину ВМА. Ми смо у деведесет одсто случајева утврдили жртве, директни сродници су дали крв за ДНК, али до сада ништа није урађено. Ако држава није спремна да се суочи са немачким злочином, како ће да то учини у случају комунистичког злочина. То коначно морамо да урадимо, да не бисмо таква питања остављали наредним генерацијама – каже Миладин Гавриловић.

ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ, ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ ТОПОЛА
ДЕДА СТРЕЉАН ЗБОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

ПОДРЖАВАМ акцију „Вечерњих новости“ и Института за савремену историју, јер је истина о комунистичким чисткама морални дуг према људима који су без суда и кривице, али зато што су били на некој другој страни, брутално убијени, а да ни њихово име све ове деценије није смело да се помене – каже Драган Јовановић, председник општине Топола.

– Очекујемо да држава што пре формира комисију која ће да пронађе све тајне гробнице. Те јаме треба отворити и жртве идентификовати. Коначно их треба достојно сахранити и та места обележити.

Ми ћемо тражити да се отворе ровови на Опленцу. Што се тиче стратишта у центру града, копање је данас немогуће, јер су комунисти над костима подигли насеље.

У чисткама после Другог светског рата убијен је и деда Драгана Јовановића, свештеник Алексије Јовановић Блазнавац из села Блазнава.

– Деда је у Првом светском рату исповедао престолонаследника Александра Карађорђевића на Солунском фронту, био је одликован од краља Александра, имао је и табакеру са краљевом посветом. Али, његов највећи грех је био што је посетио владику Велимира Николајевића у затвору у Дахау. Да би тамо могао да оде, од Немачке је добио дозволу, тзв. аусвајс. То нису могли да му опросте и зато су га убили – каже унук.

О ГЕНЕРАЛУ ДРАГОЉУБУ МИХАИЛОВИЋУ
НАЈОПАСНИЈИ НЕВИДЉИВИ КОНЦИ

МИЛАДИН Гавриловић је члан државне комисије за утврђивање чињеница у вези са стрељањем и локацијом гроба генерала Драгољуба Михаиловића.

– Држава се доста коректно понела, међутим, недовољна је сарадња других органа. Дозвољен је приступ свуда, али дају на увид само оно што тражиш, тако да мора да се тумара по мраку. Али, сви чланови комисије, са Слободаном Радовановићем, републичким јавним тужиоцем на челу, одлучни су и упорни да нећемо престати са радом док се посао не заврши.

Гавриловић открива да значајних помака има, али се до истине још није дошло. Он је оптимиста, али не гаји илузију да ће све бити лако и брзо.

– Најопаснији су невидљиви конци које неки повлаче тамо негде иза нас, који су својевремено били утицајни, а утицајни су и данас. Највећи број њих ћути о десетинама хиљада злочина, зато што су били учесници и повезани са тим злочинима.

З. ГОЛУБОВИЋ

* * * * * *

ДРАГАН ХАЏИЋ, милановчанин, живи сведок комунистичких злочина у таковском крају, поседује и оригиналне списе са именима убијених

НА ВАШАР ВОДИЛИ ПРЕЖИВЕЛЕ

ДРАГАН Хаџић из Горњег Милановца живи је сведок комунистичких злочина у Таковском округу. Као некадашњи партизан и чувар заточених „непријатеља државе“, Хаџић не само да је присуствовао масовним стрељањима, већ је и један од ретких људи, који данас поседује оригиналне и печатиране списе са именима убијених.

– Само првог дана после рата, партизани су у Милановцу стрељали 46 људи. Спискове које имам јасно показују да су комунистичке власти пред крај 1944. и 1945. године у Таковском округу убиле 622 човека. Наравно, спискови нису комплетни. Примера ради, стрељани су и многи моји рођаци, чијих имена овде нема – открива 83-годишњи Хаџић за „Новости“.

Наш саговорник потиче из старе и угледне милановачке породице и као такав 1943. године прикључио се четничкој бригади. Једном приликом, заробљен је од стране партизана из таковског краја.

– Знали су ко сам и нису ме убили. Уместо тога су неколико момака из угледних породица, међу којима сам био и ја, водили по вашарима и показивали народу, како смо, ето, и ми приступили партизанима. У питању је била обична пропаганда. Једном приликом сам побегао, али су ми јавили да ће ми затворити целу породицу, уколико се не вратим – објашњава Хаџић.

Као 18-годишњи младић, Драган је постао чувар „непријатеља државе“, односно „ухапшених“ људи, које су партизани одредили за ликвидацију.

– Није ту било никакве пресуде. Убијали су и ђаке, домаћице, које су прогласили шпијунима, људе који апсолутно никакве везе нису имали са ратом. Масовна гробница се налази одмах поред гробља Брдо мира у Милановцу. Породице су после долазиле ноћу да копају и траже своје најближе, па су неко време партизани организовали страже. На том месту данас се налази борова шума, коју су после злочина комунисти засадили.

Хаџић открива да су комунисти у Милановцу сваког дана стрељали од троје до десеторо људи.

– Углавном су била организована два стрељања дневно, рано ујутро и касно увече. Имена људи, заједно са печатом налазе се на оригиналним документима које и данас чувам. Слични списи су уништавани свуда по Србији. Једноставно, желели су да сакрију све трагове својих злочина.

СПАСАВАО ЧЕТНИКЕ

ДРАГАН Хаџић открива и да су 1946. године, у акцији хватања четничких бригада, комунисти убили 47 људи.

– У акцији хватања сам и ја учествовао, али сам се трудио да пре свих стигнем до одбеглих четника, јер ако би их први пронашли неки острашћени партизани убили би их на лицу места. Овако, многе сам убедио да пођу за мном, формирао сам групе са затвореницима и сачувао им главе на раменима. Судили су им, слали на робију, али су макар остали живи – присећа се Хаџић.

А. ПАЛИЋ

* * * * * * *

РЕАГОВАЊА И ПОЛЕМИКЕ

ПРЕДРАГ ЕЈДУС, глумац:
СРУШИТИ ЗАВЕРУ ЋУТАЊА

ИЗВАНРЕДНА иницијатива „Вечерњих новости“ која са собом носи и много замки, дилема и питања. Крајњи је тренутак да се те све закопане тајне истраже и колико је то могуће да се ставе на светлост дана.

Опасно је да се ова тема користи за дневно политичке потребе како би се створиле нове још дубље поделе. Бојим се да ће многи у овоме видети политичку шансу за себе и да им је до тога стало више него до упокојења жртава и оспокојења њихових потомака.

Тешко ће се утврдити тачан број ликвидираних и побројати сва стратишта и тајне гробнице али је драгоцен ваш покушај да се са жртава сруши тај зид ћутања.

Много пута смо у историји затрпавали истину о страдалницима. Пример је и Старо сајмиште поред кога смо пролазили више од 50 година, не обраћајући пажњу да су на том месту погубљени многи људи у логору.

МИЛОРАД БАТА МИХАИЛОВИЋ, сликар
ГРЕХ ПРОТИВ НАРОДА

БИО би грех да се то питање запостави, обесмисле разлози и гробови не обележе. Јер, убијени су људи који припадају једном народу. На тај начин је и народ био убијан заједно с њима.

Никад народ није сам измислио своја политичка мишљења, него моћнији од њега, они који владају, који су га терали да изабере пут. Волео сам да идем у народ и, колико га познајем, ако почнеш да га мучиш политиком, само га збуњујеш.

Грех је да не оставимо траг својим мртвима. Јер, наши мртви никада нису били против народа.

ВЕНЦЕСЛАВ ГЛИШИЋ, историчар
ТЕМЕЉНО ДОЋИ ДО ИСТИНЕ

ЦЕНИМ напоре „Вечерњих новости“ да дођу до пуне истине о жртвама, али истовремено замерам младим историчарима што се темељније, озбиљније, студиозније не баве том темом.

Ваш задатак није да утврдите научну истину већ да изнесете тему на расправу и то радите успешно. Али, историчари морају да да дају документовану надоградњу да потпуно истраже то питање.

Суштина је да се попишу имена жртава и тако да се дође до тачног броја, а не да се лицитира са хиљадама и десетинама хиљада ликвидираних. Осим у Београду, свугде по Србији се ради о стотинама и десетинама стрељаних, а не о хиљадама.

Саветујем младе историчаре и да са дозом истраживачке скепсе узимају исказе сведока и да увек саслушају више страна и позову се на више архивских докумената. То је рововски и важан посао који не трпи и не заслужује импровизацију.

РАДОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ, професор међународног права
ДА СЕ НЕ ПОНОВИ

ВАША иницијатива иде у прилог нечему са чим сам почео каријеру у Демократској странци почетком деведесетих година. У мом првом говору истакао сам да наша мисија мора да буде посвећена и националном помирењу јер се грађански рат од пре шест деценија не може другачије завршити.

Истина о том грађанском рату је предуслов да би друштво могло нормално да настави да живи. Кад се заврше међународни ратови, војске се повуку свака у своју земљу, а кад се заврше грађански ратови комшије остају да живе заједно.

Објављивање свих чињеница из тог времена је добро јер је нужно да се открије све што је произвело грађански рат и сва зла до којих је тај рат довео. Да се не би више никада тако нешто поновило.

Екипа Новости