Вечерње новости, 27. 7. 2023, Лавина мржње великих сила је незаустављива: Аутомобил у коме је убијен краљ завршио преносећи помије из кухиње Дома ЈНА – из Дневника академика Д. Медаковића

Уношење „делажа“ у простор Војног музеја у Београду Фото: AutoRepublika.com

Са екскурзијом Карловачке гимназије био сам први пут у Војном музеју на Калемегдану.

Сећам се да ме је посебно узбудио ауто у којем је 9. октобра 1934. у Марсеју убијен краљ Александар Карађорђевић. У музеју је била изложена и краљева адмиралска униформа попрскана крвљу, а у посебној витрини велики парабелум из кога је пуцао атентатор. Сећам се да смо у тој просторији били обузети и неким посебним узбуђењем, готово неверицом гледајући гломазни аутомобил који нас је пре подсећао на какав ислужени такси него на возило које једна држава укључује у свој протокол приликом дочека суверена неке пријатељске земље. Посебно смо се чудили што је тај стари аутомобил имао са стране широке папучице, баш као да се пазило да атентатору приликом пуцања буде што удобније.

После смо дуго расправљали о свему што је претходило краљевом убиству, проналазећи у том злочину и доста нејасних и неразјашњених детаља. Са годинама, иако се све мрачне тајне овог атентата нису до краја разјасниле, ипак, потврђивало се наше давно наслућивање да је убиство у Марсеју одредило и судбину Југославије. Ако француска држава није била дарежљива приликом дочека нашега краља, ипак, после атентата, узевши у обзир ратно савезништво, великодушно нам је поклонила ауто у којем је краљ Александар убијен и тако се ова грдосија обрела у сали Музеја на Калемегдану. Тешко да је ико могао и да наслути шта све чека овај трагични експонат на чијем су се седишту још видели и трагови крви краља мученика и француског министра Луја Бартуа. Похрањеном у музеју, ауту је намењена и родољубива улога да опомиње будуће нараштаје на једног трагичног краља једне исто тако трагичне државе, који је пао као жртва добро организоване међународне завере. У тој функцији, ауто из Марсеја дочекао је и слом Краљевине Југославије. За време окупације горњи део Калемегдана заузела је немачка војска, а приступ цивилима био је забрањен.

СЕЋАМ се да се тада у Београду, посебно у музејским круговима, страховало за судбину Војног музеја. Многи су веровали да ће Немци уништити или опљачкати и добар део изложених предмета. Ни марсејском ауту нису давани добри изгледи да ће се сачувати за неко будуће поратно време. Па ипак, десило се оно што се ни према најцрњим предвиђањима није очекивало: ауто из Марсеја преживео је Други светски рат. Али, на несрећу, тиме није окончана његова судбина. Дуже време стари Војни музеј је био затворен, а разлози за овакво поступање препуштени су слободном тумачењу нашега света, посебно оних који су страховали за његово очување. Ускоро се показало да су ти песимисти били у праву. Марсејски ауто је нестао из Музеја. А како је модел ових кола био доиста застарео, довитљиви људи су се досетили да га претворе у транспортер кухиње Дома ЈНА. Ауто је верно служио овој племенитој сврси, али је истовремено отпочела његова коначна агонија.

Искоришћен, изубијан, искривљен и оскрнављен докраја, ауто је бачен на депонију смећа код куле Небојша. На том ђубришту из аута је извађено све што се уопште могло корисно употребити. Остала је само каросерија претворена у такву олупину да је ни марсејска полиција не би више могла да препозна. Ауто је подсећао на неку велику претпотопну животињу која је угинула, а друге, ситније звери и бубе оглодале су је до костију.

ОНДА се појавио љубитељ и сакупљач старих аутомобила Братислав Петковић, који је у последњем тренутку успео да спасе и сачува два предња фара. Тако је окончано дуго путовање краљевог аута започето 9. октобра 1934. у Марсеју. Преживео га је ауто грофа Хараха у којем је у Сарајеву 29. јуна 1914. убијен надвојвода Франц Фердинанд и његова супруга војвоткиња Софија Хоенберг. Тај ауто, који још и сад одолева времену, изложен је у Војном музеју у Бечу. И аутомобили, а не само књиге, имају своју судбину.

А чисто технички подаци о ауту из Марсеја гласе: ауто је био марке „делаж”, француски производ, модел из 1928. године. Имао је мотор са осам цилиндара у линији. Тип каросерије „ландаулет” извела је париска фирма „Хенри Лабордет“ . Овај модел омогућавао је да се трећина задње секције крова могла отворити, а то је касније утицало приликом одређивања његове нове намене. Најпре је као транспортер преносио са Каленићеве пијаце кромпир и купус, а како је све више пропадао, довршио је свој век преносећи помије из кухиње Дома ЈНА. С обзиром на ону невероватно широку папучицу са које је атентатор могао сасвим несметано да пуца, може се рећи да је ауто добро послужио својој сврси. Био је веран и својој краткотрајној улози музејског експоната, а показао је и невероватну издржљивост као кухињски транспортер. Најзад, ауто је ипак посустао под теретом помија.

Скоро симболично звучи да је коначно разнет на сметлишту код куле Небојша. Ни слутио нисам да његови угашени фарови нису ослепљени заувек.[…]

„Делаж“ у поставци Војног музеја на Калемегдану до 1944. године Фото: OruzjeOnline.com

НАПУШТАЊЕ Филозофског факултета и мој потпуни прелазак y САНУ омогућило ми је да добро уочим велике разлике које су владале y ове две установе. Филозофски факултет издржао је снажне притиске бранећи осам филозофа које је власт наумила да одстрани са Факултета како би спречила даље „тровање” наше омладине.

Догод је то могао, Филозофски факултет је пружао отпор овом захтеву власти. Када моћници нису успели да нас саме претворе y извршиоце и џелате над својим колегама, изгласали су закон који је омогућио да се цела операција изведе „легално”, применом новоусвојеног закона. Тако су, по сили закона, осуђени професори удаљени са Филозофског факултета и они су на разне начине решавали питање свога опстанка. Како је Филозофски факултет из овог окршаја са властима изашао као несумњиви морални победник, ипак крајњи исход ове афере неминовно је морао утицати и на стање на целом Факултету. Оно се одразило y општој утучености, видном паду заноса око исправљања друштвених изопачености. Била је то силазна путања Филозофског факултета од које се он више никада није опоравио.

ТЕШКО је сазнање да су нека збивања око нас покренута као да пролазе мимо сваке наше воље и сагласности. Једноставно, крене лавина неразумевања и мржње, сложе се интереси великих сила, скују планови за некакав нови поредак и већ се на нашем простору почну дешавати појаве које се разумом више не могу зауставити. Незадрживо се шири сазнање да су одлуке и оптужбе моћних криве и непроверене. Упињемо се да докажемо супротно, скупљамо протудоказе и обраћамо се разуму и некаквој замишљеној међународној правди.

Све је то узалудан посао! Ослањајући се на наше давно исковано искуство, y временима сасвим другачијим од ових данашњих, ми губимо из вида да је оно искутво већ одавно потрошено, да је прошао рок његовог трајања, баш онако како временом застаревају и неки спасоносни лекови.

НАЈТЕЖЕ ЈЕ ПОБЕЂЕНИМ

ШТО се више бранимо и боримо против судбине коју су нам одредили други и моћнији, као да јењава уверљивост речи, а расте глувоћа оних којима су оне намењене. Доживљавам ове сударе са стварношћу као природну катастрофу која не бира своје жртве. Она се као таква дешава и нема те силе која, једном покренуту разбијачку снагу, може зауставити. Трагика је нашег народа и наше генерације да смо дочекали све ове тектонске поремећаје y којима се рађају нови односи великих сила. Vae victis! (Тешко побеђенима).

Академик Дејан Медаковић