Вечерње новости, 27. 8. 2022, ПАМТИМО ПАТЊЕ СРБА У ЛОГОРИМА НОРВЕШКЕ: Дирљиви утисци публике и редитеља Кјетила Палмквиста после премијере његовог документарца у Нишу [Мапа]

Норвешка, логори: …радили као робови Фото: Вечерње новости, архива

СРБИ-логораши у Норвешкој за време Другог светског рата били су изгладњивани, убијани, остајали су без хране и одеће, док су им неки добри људи, неретко и деца, ризикујући свој живот, помагали колико су могли, делећи храну и одећу.

Остављали су им хлеб поред пута којим су сваког дана пролазили у колони, одлазећи да граде пут до Финске.

О тим патњама наших сународника сведочи документарни филм Логор смрти у Карашјоку редитеља Кјетила Палмквиста, који је у четвртак премијерно приказан у оквиру пратећег програма „Филмских сусрета“ у Нишу. Публику је оставио без даха, измамио сузе и уздахе.

Током Другог светског рата око 4.000 Срба интернирано је у нацистичке логоре у Норвешкој, а више од половине никада се није вратило својим кућама. Осим тога, историјски подаци показују да су више од 95 одсто страдалих у логорима ове скандинавске земље за време Другог светског рата били – Срби. Међу њима и 33 деце. О овој неспорној чињеници на часовима историје, нажалост, не учи се довољно ни у Србији, ни у Норвешкој.

СВЕДОЦИ СЕ ЈАВЉАЛИ „НОВОСТИМА“

ЈУНА прошле године, Кнут Фловик Торесен, норвешки историчар и писац, дао је интервју Јелени Стојковић, дописници „Вечерњих новости“ из Врања. Тада је рекао да би волео да све из истраживања о страдању Срба у Норвешкој буде у филму. Од тада су „Новости“ кроз десетине текстова пратиле снимање овог документарца, од прве до последње клапе. Многи наши читаоци, касније саговорници у филму, баш из „Новости“ су сазнали за снимање и преко наше редакције ступили су у контакт са редитељем и продуцентом.

– Филм приказује ужасну патњу српског народа из тог времена, која не сме бити заборављена – каже режисер Палмквист за „Новости“.

– Говори о Србима логорашима, али и оним добрим Норвежанима који су им помагали у тим данима патње. Овај филм смо направили да не бисмо заборавили историју и оно што се десило пре 80 година у Норвешкој, али да нам се то више никада не понови.

Палмквист каже и да је продуцента филма Бранка Димовића Димеског упознао пре 12-13 година у Норвешкој.

– Све време нашег познанства разговарали смо о томе кроз какво је страдање прошао српски народ за време Другог светског рата у логорима у Норвешкој – каже редитељ. – Пре две године смо се напокон договорили да морамо направити и филм о овој теми.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

Интервјуисали смо много људи, сведока у Норвешкој који су потврдили велику патњу и страдање српских логораша, као и шта су све доживели од стране немачких окупационих снага за време Другог светског рата. Нишка публика је добро прихватила филм, много болније него она у Норвешкој, јер њима Србима је та рана на души. Ипак, желим да напоменем да су сале биле пуне и на премијери у Норвешкој.

Милорад Ћебић (93) из Београда један је од учесника у филму. Сведочи о интернирању својих пет стричева који се никада нису вратили из Норвешке. Породица Ћебић из Бранковића код Рогатице у Републици Српској била је изложена и немачком и усташком терору. Осим његових пет стричева, још тројица мештана депортована су у логор смрти у Норвешкој. Од њих осморице, само су се двојица вратила у Србију по окончању рата.

– Са 93 године дочекао сам да сведочим шта је било са нашим народом, како су Срби пропатили, где су све страдали. Шта да кажем осим да се захвалим свим Норвежанима што су нам ово приказали – рекао је Милорад Ћебић за „Новости“ у четвртак после пројекције филма којој је присуствовао у Нишу.

Сведочење о интернираним рођацима у филму дало је и двоје Нишлија, Јелена Пауновић и Миодраг Јоцић. Јелена је у Норвешкој изгубила ујака, који је тамо и стрељан. Имао је 22 године, а о његовој смрти породицу је обавестио Црвени крст тек 1945. Миодрагу је у норвешком логору страдао стриц, за којег каже да је био један од организатора партизанских одреда у нишком крају. Седморо њих заробљено је 1942. и одведено у логор на Црвеном крсту, а одатле у Норвешку.

Филм „Логор смрти у Карашјоку“ представља историјско благо које смо као народ добили заслугом Србина из Норвешке, продуцента Бранка Димовића Димеског, пореклом са КиМ.

Он је и покренуо акцију екранизације филма са пријатељском норвешком продукцијом ПОX са редитељем Палмквистом на челу.

– Виделе су се јаке емоције на лицима нишке публике. Захвалио бих се свим Нишлијама који су дошли, биле су две препуне сале. Утисци су позитивни, иако је реч о тужном и потресном филму. Овим документарцом отргнућемо од заборава страдање наших предака и тиме дати смерницу нашим потомцима да и они то учине. У Норвешкој је филм приказан претпремијерно 6. августа и такође смо имали препуну салу биоскопа „Оеон“. И Норвежани и Срби реаговали су веома позитивно на филм и показали дубок наклон овоме што смо урадили – рекао је Димовић после премијере у Нишу.

Амбасадорка Норвешке у Београду Елен Стије казала је да је њен народ са српским обележио 80 година од доласка првих заробљеника у Норвешку 1941.

– Не смемо и нећемо никада заборавити. Они који су преживели, створили су јаке везе са људима у Норвешкој. Норвежани су тада били цивили и помагали су заробљеницима: доносили им намирнице и одећу, ризикујући своје животе. У филму смо видели и гробље за оне који се нису вратили у отаџбину. Норвешка се брине о овим гробовима, а наше министарство спољних послова и амбасада у Србији скромни су помагачи овом филмском фестивалу, у знак сећања на оне који су изгбили животе и које никада нећемо заборавити – истакла је Стијеова.

ПРОЈЕКЦИЈА ВЕЧЕРАС У БЕОГРАДУ

БЕОГРАДСКА премијера филма је вечерас у 19 часова у биоскопу „Балкан“. Осим у Норвешкој, овај документарац сниман је и на више локација у Србији. Сведочили су потомци жртава у Београду, Омољици код Панчева, Сремској Митровици, Горњем Милановацу, Крагујевацу, Нишу и на КиМ. Филмска екипа већ размишља о снимању другог дела. На премијеру филма у Нишу у четвртак су дошли и многобројни Срби са КиМ, којима се продуцент Бранко Димовић Димески посебно захвалио.

Ј. Ћосин /Ј. Стојковић