Вечерње новости, 28. 10. 2023, Др Будимир Алексић: ЗАТИРАЊЕ ЈЕЗИКА НАЈСУРОВИЈЕ НАСИЉЕ НАД ЉУДИМА: Сведочанства о именовању говора у прошлости Боке Которске

Први српски Буквар инока Саве, настао у манастиру Градиште у Паштровићима, штампан 1579. године у Венецији Фото: Архива

ЧИТАВА историја Боке Которске свједочи о њеном српском националном карактеру, односно о томе да њени житељи чине интегрални дио српског народа.

То су увјерење ширили сви представници њене духовне, културне и политичке елите; писци, публицисти, историчари – и домаћи и страни. Стога се и њихов матерњи језик није могао именовати никаквим другим називом до његовом етничком атрибуцијом. Јер, назив сваког језика произилази из имена његовог народа, што је постало неприкосновено начело и у теорији и у пракси.

У сачуваним изворима од XI вијека до данас постоји обиље доказа да су Бокељи свој језик називали српским (а никад „црногорским“ или неким другим именом). Указаћемо само на неколико докумената који репрезентативно свједоче како су Бокељи схватали и именовали свој матерњи језик.

Ово даровно писмо је писао Бокељ Никола Мирошевић, који на крају писма додаје: „Ја, Никола Мирошевић, канжалиер, писах српским језиком“. Познати венецијански издавач ћириличних књига Јеролим Загуровић (Котор, око 1500 – Венеција, 1572), „властелин од града Котора“, штампао је 1569. године Псалтир за који каже: „Ово се дјело зове на грчком језику Псалтир, а по српском језику – Пијевац“.

О језичком идентитету Приморја и Боке Которске свједочи и чињеница да је први српски Буквар, инока Саве Дечанца, настао у манастиру Градиште у Паштровићима, штампан (у Венецији 1597) на српскословенском језику и да су предлошци несумњиво српски. Овај Буквар је сачуван на четири листа, на којима је изложен систем српскословенске ћирилице. […]

Значајно свједочанство о називу језика у Боки Которској представља и исказ арцибискупа скопљанског (по свој прилици Петра Богданића, који је прије тога био барски арцибискуп) из 1685. године да је Херцег Нови у Србији и да се у њему говори „српски језик“ (e serve lingua serviana). А 1770. године пише далматински управитељ из Котора млетачкој влади и каже да му је Шћепан Мали писао „на српском језику“ .

У судско-нотарским актима Котора стоји да је 27. новембра 1728. године кнез Бечић из Паштровића предао Петру Фонтани, јавном тумачу словенског и српског језика у Херцег Новом, „једну стару повељу, делом оштећену, писану српским словима аз, буки, вједи“ .

Важан документ о матерњем језику Бокеља јесте и молба Ришњана и Херцегновљана упућена 20. новембра 1754. године Принципу, тј. млетачком дужду, којом траже епископа – етничког Србина: ,,Ми славено-српски народ грчкога закона источне цркве који се налазимо под влашћу Ваше прејасне републике у предјелима Ерцегновога и Рисна, Неретве… (молимо) да нам Ваша Светлост и прејасна влада допусти да имамо унапријед свог засебног пастира од нашег српског језика и грчког обреда Источне цркве“ .

О борби Бокеља за свој српски језик свједочи и податак да су Ришњани званична акта на италијанском језику враћали непрочитана, правдајући се да их не разумију. Тако рисанска општина 1795. моли которског провидура да им убудуће акта шаље на народном језику, „по сербски“, објашњавајући да је то увијек био обичај.

ПРОТЕСТИ ПРОТИВ ОТВАРАЊА ИТАЛИЈАНСКИХ ШКОЛА

ДУГОГОДИШЊИ ДИРЕКТОР, и вјероватно најбољи познавалац Которског архива др Славко Мијушковић, говорећи о називу народног језика у Боки у документима Которског архива констатује следећу чињеницу: „За наш народни језик у старијим списима најчешће се јавља назив ‘српски’, али се понекад наилази и на израз ‘илирски'; исто тако и у документима писаним на латинском и италијанском језику јављају се оба израза, који се негдје потпуно изједначавају.“ Мијушковић пише да су припадници градске интелигенције у Боки Которској за вријеме аустријске владавине били „жестоки поборници српског језика и ћирилице“.

Мијушковић износи податке о увођењу српског језика у мјесне јавне основне школе у Боки у четвртој деценији XIX вијека, као и у которску вишу основну школу. Он наводи захтјев Бокеља аустријским властима да се „разни српски текстови и уџбеници за православну дјецу који су штампани на славеносербском језику, који та дјеца не разумију, донесу и штампају на српском језику који је у општој употреби, задржавајући ћирилска слова“.

Мијушковић говори и о томе како се народ херцегновског среза 1845. године успротивио отварању италијанских школа у Топлој и другим мјестима. У протестним дописима сеоских главара Бијеле, Мојдежа, Кута, Кумбора, Пода, Требесина, Мокрина и Сасовића, као и пароха Топле и Крушевица, поднесеним у времену од 22. јуна до 18. јула 1845, који се чувају у Епархијском архиву у Котору, а које Мијушковић цитира, углавном стоји да је вијест о оснивању италијанских школа у овим мјестима изазвала „веома велику узнемиреност“ због тога што се дјеца неће обучавати „на српском већ на страном језику“; да се дозволи паросима да они одржавају школу на српском језику док се не оснују јавне српске основне школе; да се издејствује отварање српских школа у којима ће учитељи бити српске народности и вјере, који ће зависити од православног епископа и који ће бити оспособљени да наставу воде на српском језику итд.

Свештеник Јаков Поповић, провикар далматинског епископа за Боку Которску, у писму од 7. јануара 1847. тражи од аустријских власти увођење наставе на српском језику у свим бокељским школама…[…] А општина которска у једном акту од 10. новембра 1847. наводи да су которски православци и неки католици изјавили да је како у самом Котору тако и у читавој Боки матерњи језик српски који се пише ћирилским словима, „која су најприкладнија за његово писање и изговарање“…[…] Послије ових навода, општина у пропратном акту тврди „да не постоји сумња да је матерњи језик у Котору и Боки српски, те да се он на основу декрета Министарства просвјете има увести као наставни језик у которској вишој основној школи“.

ВРИЈЕДАН ДОКУМЕНТ о матерњем језику (и етничкој припадности) Бокеља јесте и писмо бокељских главара (њих око четиристо, међу којима је био и Стефан Митров Љубиша, као и начелник прчањски Антон Сбутега) Хрватско-славонском сабору у Загребу, упућено 1/13. јуна 1848. године из Прчања. У том писму, поред осталог, бокељски прваци наглашавају да „окружје бококоторско припада по положају, по историји, по језику, и по племену већег броја славенско-српској народности“.

Корак даље у залагању за увођење српског језика изван домена школе которска општина је учинила и приликом расписивања конкурса за општинског писара 3. јануара 1867. У конкурсној објави је овом приликом био истакнут изричити услов да кандидати морају „одлично познавати славено-српски језик“. Употреба термина славено-српски у том конкурсу била је повод за расправу у которској општини о називу народног језика.

Присједник, тј. потпредсједник општине Шпиро Бјеладиновић је предложио назив „славено-српски“ с образложењем да је „славено-српски језик, којим говоре сусједни Херцеговци и Црногорци, језик которског округа“, што је прихваћено и изгласано.

Которска општина је 14. јула 1872. доставила Окружном начелству један списак назива локалитета са свог подручја, наглашавајући да су ти називи „написани једном у талијанском језику, а другом, не како ви кажете у далматинскоме језику, којега пишуће не позна исто као и не знаде пук Обћине ове, него баш у правоме нашему матерноме србскоме језику. Ми и наше земље једанкрат смо крштени били, а новог крштења нити питамо, нити примамо; ми и земље наше примили смо крштење од прадједовах наших у србскоме језику“.

 
ЧИСТОТА СРПСКОГ НАРОДНОГ ЈЕЗИКА НЕГОВАНА У БОКИ

О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ као матерњем језику Бокеља пише и њемачки барон Ото Раинсберг у часопису „Глобус“ за 1864. годину: „Италијански се говори само у већим местима међу образованим лицима; у кућној употреби искључиво се српски језик јавља, јер су становници, са малим делом католика, сви словенског порекла. Уопште за српски језик није ниједан предео толико важан и значајан као Бока, јер се тамо налази маса старословенских речи које нигде више нису уобичајене, а изговор, који у Славонији, Далмацији и Босни дозвољава да се одмах разазна припадник римске и источне цркве, у Боки је једнак код Грка и католика“. […]

Да су Бокељи свој матерњи језик именовали као српски свједочи и професор Марцел Кушар, Аустријанац, који у вишетомном репрезентативном опису Аустроугарске монархије, објављеном у Бечу 1892. године, пише о томе како становници Боке и Далмације називају свој језик: „Данас православци, како се сами зову, у Боки, као и остали који живе у Северној Далмацији, дају свом језику назив српски.“

Док су аустријске власти упорно избјегавале да народни језик у Боки Которској именују као српски, наставници овог језика у которској гимназији су у званичним дописима овај језик називали српским и потписивали се као наставници српског језика. То, на примјер, ради Вук Поповић (пријатељ и сарадник Вука Караџића), као и Ристо Ковачић, који свој допис – Молбу предату општинском уреду 28. августа 1872. потписује: „Ристо Ковачић учитељ геогр. хист. и српског језика“. А 8. октобра 1872. которска општина је обавијестила Окружни суд, Државно одвјетништво и Срески суд у Котору да је одлучила да „за Обћину которску званични језик мора бити једино србски“ . […]

Да је матерњи језик Бокеља, као и Црногораца и Брђана, српски, потврдили су и научно доказали велики српски лингвисти, који су иначе родом са простора данашње Републике Црне Горе: Радосав Бошковић, Михаило Стевановић, Радомир Алексић, Јован Вуковић, Лука Вујовић, Милија Станић, Митар Пешикан, Драго Ћупић, Драгољуб Петровић, Мато Пижурица, Радмило Маројевић.

ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ је још указивао на чистоту српског народног језика у Боки Которској, и истицао његову љепоту. Наиме, у књизи „Црна Гора и Бока Которска“ он пише: „Може бити да никакво мјесто у народу нашему није тако важно и знатно за језик наш као права Бока (око залива)“.

Намјера да се матерњи језик Бокеља, Црногораца и Брђана третира као некакав „црногорски језик“, није ништа друго до великохрватска идеолошка манипулација. Наиме, стварање тзв. црногорског језика и потискивање ћириличног писма, само је један од аспеката хрватског великодржавног империјалног пројекта који Црну Гору види као интегрални дио хрватског етничког, историјског, културног и језичког корпуса. Да је управо о томе ријеч, потврђује и један од идеолога латинизације и кроатизације данашње Црне Горе Рајко Церовић, који у културном додатку дневног листа „Вијести“ од 3. маја 2003. године, у полемици са академиком Браниславом Остојићем, истиче да „Црногорци говоре хрватским, у најмању руку толико колико и српским, или да будемо прецизнији, због ијекавице говоре више хрватским него српским језиком“ .

Није нимало случајно што је „творац“ тзв. црногорског језика и правописа – Војислав П. Никчевић, у својим пропагандистичким (и највећим дијелом расистичким) текстовима, у којима се бавио надрилингвистиком, највише волио да цитира др Ива Пилара, свакако најобразованијег и најутицајнијег хрватског усташког идеолога између два свјетска рата.

Конкретно, најчешће је цитирао његове великохрватске тезе из књиге „Јужнославенско питање и Свјетски рат – приказ цјелокупног стања“, коју је објавио у Бечу 1918. под псеудонимом Л. В. Судланд. (Друго издање ове књиге крцате фалсификатима објавила је Матица хрватска у Загребу 1943. године, а треће издање објављено је деведесетих година прошлог вијека, у Вараждину.)

КРОАТИЗОВАЊЕ ЈЕЗИКА И КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА

ДА ЈЕ ВОЈИСЛАВ НИКЧЕВИЋ био миљеник хрватске националистичке интелигенције свједочи и чињеница да су његове надрилингвистичке „пројекте“ свим силама подупирале хрватске националистичке институције и организације попут Матице хрватске, Савеза црногорских удруга Хрватске и Хрватско-црногорског друштва пријатељства „Кроатика – Монтенегрина“.

Тако је у њиховој организацији 5. децембра 2002, у просторијама Матице хрватске у Загребу, уприличена промоција Никчевићевих књига (или како су то организатори назвали „представљање пројеката“) „Црногорски правопис“ и „Црногорска граматика“. На промоцији су говорили истакнути хрватски националистички идеолози и „језикословци“: академик Јосип Братулић (тадашњи предсједник Матице хрватске), проф. др Јосип Силић, проф. др Иво Прањковић и проф. др Марко Самарџија. Ријеч је о „језикословцима“ који су по инструкцијама Туђмановог режима почетком деведесетих година прошлог вијека радили на „чишћењу“ хрватског језика од „србизама“ и на увођењу смијешних неологизама, угледајући се на језички пуризам који је био спроведен у Павелићевој Независној Држави Хрватској. Никчевић се, несумњиво, на њих угледао када је у свој „црногорски језик“, умјесто „србизама“ уносио кроатизме и архаизме, и кад умјесто црногорско-херцеговачког типа ијекавице фаворизује хрватски тип (што се посебно огледа у форсирању група рије и рје – приједлог, пријевоз, пријенос, грјехота, рјеђи, – из хрватског типа ијекавице на штету црногорско-херцеговачког е – предлог, пренос, превоз, грехота, ређи).

ПРЕИМЕНОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА у тзв. црногорски, које је спроводио данас већ бивши црногорски режим, дио хрватског национално-политичког пројекта потврђује и чињеница да је поменути хрватски лингвиста др Јосип Силић аутор уџбеника Црногорски језик (с поднасловом Научно-методолошке основе стандардизације црногорскога језика) објављеног 2010. године у издању Министарства просвјете и науке Црне Горе. Ова књига је штампана у 8.000 примјерака и дијељена је бесплатно уз примјерак дневног листа Побједа. Осим тога, др Јосип Силић и др Иво Прањковић су аутори Граматике црногорскога језика, објављене 2010. такође у издању Министарства просвјете и науке Црне Горе.

Као првог аутора ове књиге, Прањковић и Силић су дописали Аднана Чиргића, који је познат из штампе као „први доктор црногорског језика“ (докторат је стекао у Осијеку пред комисијом у којој није био – нити је могао бити – ниједан доктор „црногорског језика“). Ова „граматика“ је скоро истовјетна са Силићевом и Прањковићевом Граматиком хрватскога језика, објављеном 2005. у Загребу у издању „Школске књиге“. По ријечима др Милоша Ковачевића, „највећа разлика између ових граматика је што се на корицама сада појављује име Аднана Чиргића, и то као првог аутора“.

На основу свега до сада казанога може се закључити да је веома погубно, лингвистички недопустиво и за Бокеље политички и културно геноцидно уставно преименовање српског језика у тзв. црногорски језик. За Бокеље, као и за Црногорце и Брђане, односно за српски православни народ на простору данашње Црне Горе, српски језик је услов очувања њиховог историјског идентитета. Од настанка првих цивилизација и формирања правне свијести зна се да је затирање језика представљало израз најсуровијег насиља над људима. Јер, одувијек су народ и језик једно биће (Етнос и Логос). Стога је свака империјалистичка политика у својим покушајима одузимања идентитета неком народу настојала да затре његов језик.

Завршићемо овај рад са двије терминолошке напомене. Називи славено-српски (народ, језик) и српски (народ, језик) представљају синониме. Назив српски језик, историјски гледано, има јединствено, нерашчлањено значење (и народ, и језик којим тај народ говори), па је то одражено и на првом попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године: етничка припадност је одређена према матерњем језику!

 
Др Будимир Алексић