Вечерње новости, 28. 11. 2023. Др Никола Жутић: КЛЕПТОМАНСКО ПРИСВАЈАЊЕ ТУЂЕ БАШТИНЕ: Поводом представљања Закона о језику у Хрватском сабору

Крашовани, Срби у Банату, поунијаћени у другој половини XVIII века, похрваћење у току Фото: Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894, Расен.rs

ПРВИ ПУТ у својој краткој повијести држава неетничких Хрвата се присјетила да би требало донијети „епохални“ закон о Хрватском језику, чијим доношењем „скрб о хрватском језику први пут добија институционални државни оквир“, како би се ишло у корак са вриједностима ЕУ.

Међутим, већина земаља ЕУ нема сличан закон. Министар знаности Радован Фукс је на сједници Сабора од 15. новембра представљајући закон, истакао „драгоцјену вредност језика као инструмента којим се изражава идентитет, повијест и култура“, па је тиме „скрб за хрватски језик и његове идиоме ставио у дужност државе и државних установа“. Тиме је хрватски језик (читај: српска штокавица) постао државни језик РХ. Критика таквог језика са „великосрпских позиција“ моћи ће да се подвргне кривичним санкцијама.

По закону од службене употребе могли су се изузети локални „хрватски нарјечни идиоми“.

Наиме, Законом се хрватски проглашава интернационализираним „надрегионалним“ стандардним језиком у свим својим функционалним стиловима, па „постаје језик цјелокупне књижевне баштине на хрватском језику“. Он дакле обухвата и „хрватска нарјечја“ и њихове идиоме те идиоме којима се служи чак и дио Хрвата у иностранству, „попут буњевачких и бокељских говора, молишкохрватског, градишћанскохрватскога или карашевскохрватског.

ПРЕМА ОДРЕДБИ закона представници хрватске државе одбацили су историјску истину о Буњевцима као дијелу српског народа (православног и римокатоличког) који је живео управо на просторима недавно отетих српских земаља (делови Херцеговине, северне Далмације, Лике и подвелебитског канала). При том су заборавили судбину стотина хиљада прогнаних православних Срба са простора западних српских земаља на којима су некада живели и Срби римокатоличке вере, које су називали а и данас их називају Буњевцима.

Судбина тих људи изгледа да не улази у проблем европских људских и мањинских права. Буњевци ни дан-данас, послије пресељења из своје прапостојбине у Бачку, Барању и Банат, немају мира да слободно испољавају свој национални и културни идентитет ни на територији суверене Републике Србије. Њихово насилно претварање у Хрвате, које је 1945. извео Јосип Броз забраном кориштења буњевачког имена, не може се ни до данашњег дана поништити.

Пропаганда „хрватства“ из Загреба вршила је појачан притисак на Буњевце, нарочито од времена формирања организованог хрватског покрета 1935. године. Идеолози хрватства су тада истицали тезу да се „још од времена бискупа Антуновића, свећеника Паје Кујунџића, др Сударевића говорило да су имена Буњевац, Шокац, Илир, Бошњак, Далмат, „ођобоки“, синоними за хрватско име, односно, да су сва наведена имена, иначе историјски називи за Србе, везана за хрватску народност. У време мајских избора 1935. године, римокатолички свећеници су говорили „да наше часно и поштено буњевачко име задржимо у нашем срцу, али да јавно исповједамо као народносно име, кад нас за то питају, име Хрват“. (Приликом пописа становништва града Суботице, у октобру 1935, свећеници су Буњевцима савјетовали да у рубрику народност обавезно упишу име Хрват.) С друге стране, државне власти у Бачкој су чак и подупирале хрватство, пошто је процјењивано да је за државу опаснија мађарска национална линија од ширења „славенског хрватства“.

 
БУЊЕВЦИ И ШОКЦИ НА УДАРУ РИМОКАТОЛИЧКЕ ПРОПАГАНДЕ

ЕТНИЧКОМ ОДНОРОЂАВАЊУ Буњеваца и Шокаца у доброј мјери је придонио став Српске православне цркве ексклузивно вјерским тумачењем да се Србима могу звати само њени припадници православне вјере. Наиме, СПЦ је истицала православну вјеру као главну особину српског народа, док је језик, поријекло, обичаје и друга етнолошка знамења потискивала у други план. На састанцима у Српском културном клубу, који је активно дјеловао од 1937. до 1941. године, критиковано је одређење „Војвођанин“ као „Србин православне вере“, јер су њиме одбачени „српски католици“ (Буњевци и Шокци), па је захтјевано да се ријеч „Војвођанин“ употребљава у значењу Срба сва три вјерозакона.

Идеолози СКК, прије свих Драгиша Васић, истицали су да је српски национализам био исувише православно обојен па није могао извршити никакав већи утицај на Србе римокатолике. Из тог разлога међу Буњевцима и Шокцима могла се несметано вршити национална мисао хрватства и то под утицајем дневне „хаесесовске“ политике и римокатоличке црквене пропаганде: „Потребно је да наша национална идеја еволуише тако да већ једном престанемо сматрати Србима само оне који су православне вере, јер нажалост идентификовање народности с вером ни у ком делу нашег народа није толико укорењено као баш у Војводини“.) Суботичка матица појачала је свој рад на националном пољу ширења хрватства међу Буњевцима послије стварања Бановине Хрватске.

Срби римокатолици у Румунији Карашовани (Крађовани), који живе у долини ријеке Караш, према подацима из речативно обимне литературе, доселили су се у 15. вијеку углавном из југоисточне Србије, и један дио из Босне. Према процјени филолога, говорно припадају косовско-ресавском нарјечју, уз примјесе тимочко-шопског изговора, што говори о њиховом источно-српском поријеклу. Опат Петар Влашић пише да су се у исто вријеме у долину реке Караш досељавали Бошњаци из Босне, које је он прозвао Хрватима. Најчешће су их називали Крашовани, као и они сами себе, везујући њихово поријекло за Шокце, Буњевце, Србе, Бугаре, да би на крају под утицајем Римске цркве и великохрватске пропаганде, превладала фантастична хипотеза о њиховом хрватском поријеклу (која је ушла и у предметни Закон о хрватском језику). Поред старог српског дијалекта о њиховом српском поријеклу свједочи чињеница да су Крашовани највише славили Ђурђевдан, Свету Параскеву и Светог Илију, уз многе обичаје сточарског карактера.

ВЕЛОКОХРВАТСКА НАЦИОНАЛНА пропаганда није се зауставила на пропаганди о хрватству Далмације, Дубровник и Боке, већ је своје фантастичне повијесне конструкције ширила и на просторе далматинских отока па чак и на просторе средње Италије кривотворином о молизејским Хрватима, који су у ствари били српски (илирски) досељеници из Херцеговине, Конавала и Боке. Ватикански писци су тумачили да у покрајини Молисе, провинцији Кампобасо, на истој паралели са Римом, „још увијек постоје три хрватска насеља: Аквавива Колекроће (Круч), Монтемитро (Мундимитар) и Сан Фелиће (Филић). У тим селима, која имају укупно 4.500 становника и које Италијани називају, „Слави“, schiavoni, према хрватском фалсификату, „још се и послије пет стољећа говори хрватским језиком штокавско-икавског нарјечја које се говори у средњој Далмацији између Цетине и Неретве“.

Молизанске Хрвате открио је, према римокатоличкој пропаганди, дубровачки пјесник Медо Пуцић, који је у задарским новинама L ’Osservatore Dalmata 1856. објавио чланак професора Ђованија де Рубертиса из Круча. Пропагандисти Молизејског хрватства никада и нигдје не помињу да се то становништво у старијим изворима и литературу, па ни код Меде Пуцића, називало хрватским именом већ именима којима су се називали Срби (Илири, Славени, „Далматинско-либурнски народ“ итд)

Сента: Комунисти потезом пера преводе Шокце и Буњевце у Хрвате, 1945. Фото: Архива

ФАЛСИФИКАТИ ИЗ ВАТИКАНСКО-БЕЧКО ЗАГРЕБАЧКЕ КУХИЊЕ

ЗАКОН О ХРВАТСКОМ језику обухвата (штити) и неетничку идентитетску римокатоличку формацију тзв. Градишћанских Хрвата (њемачки Burgenlandkroaten), у ствари етничких српских исељеника пред турским провалама у 16. вијеку с подручја (како тврде кривотворитељи) историјских српских земаља (Горског котара, Лике, Баније, Славоније и западне Босне), који су „произведени“ у неодвојиви дио хрватства током 20. вијека.

Кривотворитељи поносно истичу хрватску отпорност према асимилацији наводећи како су успјешно сачували „хрватски језик и народне говоре из свих хрватских крајева“. Наводе даље измишљену устаљену (нападну) догму да „градишћанскохрватски микројезик, исто као и опће хрватски стандардни језик, обједињује градишћанскохрватске чакавске, штокавске и кајкавске говоре, за разлику од опћехрватскога стандардног језика који се темељи на најраспрострањенијој хрватској штокавштини. Градишћанскохрватском микројезику темељ је хрватска чакавштина, због најраспрострањености овога хрватскога нарјечја у Градишћу. У времену коначне „хрватске обнове“, 2003. године издана је Граматика градишћанскохрватског језика. Према аустријском уставу данас имају статус националне мањине.

Ваља дакле подсетити да је историја тзв. хрватства настајала на римокатоличким „светим лажима“, односно систематски конструисаним историјским фалсификатима који су настајали у ватиканским и бечко-загребачким историографским радионицама током 19. и 20. века. Такви фалсификати несмањеним интензитетом настављају се и данас клептоманским потезима присвајања туђе духовне и културне баштине, пре свега српске (писма и језика, ношње, музике и другог), али и словеначке, немачке, мађарске, италијанске и друге.

С ДРУГЕ СТРАНЕ, данашњи ултранационални Хрвати из Широког Бријега, због збуњивања јавности подигли су чак споменик ћирилици у форми богумилских споменика. С друге стране, већи део вуковарских Хрвата с фанатичном острашћеношћу уништавају ту „хрватску баштину“ уништавањем, како они кажу, двојезичних (које су двоазбучне или двоабецедне, а никако двојезичне!!) плоча на зградама Вуковара, али и „диљем“ Републике Хрватске, како би се очувао пијетет према хрватском „граду мученику“. Због истине треба подсјетити да он, прије најновијих кривотворења, никада у историји није био хрватски.

Министарство културе РХ уврстило је у заштићена нематеријална културна добра РХ 2019. године „Златну формулу хрватскога језика – ча, кај, што„. Филолог Младенко Спахија књигом „Језик наш хрватски и његове љепоте“ – „ча, кај, што“ непримјерено уздиже тај туђи језик. Законом је штокавско нарјечје „одабрано да буде као образац за стандард“ тог језика. Истиче се дакле, „посебност хрватског језика тј. тродиоба на три равноправна нарјечја, и то чакавско, кајкавско и штокавско“. У једноумном Сабору (Срби саборници су невидљиви) се не помиње да су Хрвати кајкавштину преотели од Словенаца, штокавштину од Срба док је чакавштина представљала мјешавину прабалканских, српских и романских разних језичких „натруха“, без спона са хрватством.

(„Златну формулу хрватскога језика“ измислио је хрватски лијечник и дипломата Иван Штамбук и тиме постао лажна „језикословна институција“. Његове апологете су наводиле да таква формула „сажима и предочава на једноставан и разумљив начин бит хрватског језика као тројственог или троплетнога језика састављеног од трију нарјечја – чакавскога, кајкавскога и штокавскога“. Повјеренство Министарства културе РХ за нематеријалну баштину, донијело је 29. новембра 2019. одлуку којом се „Златна формула“ проглашава културним добром те ставља на „штићену листу“ нематеријалне баштине.)

Овим законом је језик проглашен језиком цјелокупне књижевне баштине на хрватском језику: на латиници, глагољици и босанчици (две модификоване српске ћирилице).

Хрватски језикословци су заборавили и на „чисту“ ћирилицу (српску) и на прославу 500. годишњице од појаве прве тзв. хрватске ћирилске књиге из 1512. године, која је настала у српско-романском Дубровнику.

„ПОВЈЕСНО НАСИЉЕ“ НАД СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ И ПИСМОМ

ПОМЕНУТИМ ПРЕДЛОГОМ Закона је предвиђено оснивање Вијећа за хрватски језик које „скрби о хрватском језику, промиче културу хрватског језика са задатком да се бави питањима заштите богатства хрватског језика и разноликостима нарјечних идиома, који су преузети из српског језичког тезауруса“.

Поводом расправа у хрватском Сабору о доношењу „повијесног закона о хрватском језику“, дне 16. новембра, осврнућемо се на обиље „језикословних“ кривотворина. ХДЗ влада се тек послије тридесетак година присјетила да би коначно требала донијети органски закон о језику, који користи у ствари модификовани српски штокавски језик и словеначку кајкавштину… Политички тренутак је вјешто одабран у време обиљежавања вуковарске и шкабрњске годишњице и предизборне трке…

Језик три отета („туђа“) нарјечја (ча, кај, што) саборски заступници су најновијим перформансом проглашавали древном хрватском тековином. Брисање српских језичких коријена одвија се већ скоро два вијека, првенствено преко аустро-ватиканске „културне“ политике, нарочито на српским славонским, крајишким и далматинским историјским просторима.

Као неетничка нација, стварана током 19. и 20. вијека, Хрвати су због недостатка своје историјске баштине морали присвајати туђа етнолошка знамења, традицију, језик, обичаје и друго, првенствено од Срба. Хрвати су међутим, присвојили и доста тога словеначког: загорске и међимурске пјесме и игре, ношње. Има ту доста и мађарских културних традицијских облика. О Међимурју сам доста тога спознао док сам писао књигу о књижевнику Ђури Виловићу који је за Међимурце током Великог рата просто говорио да они национално не знају што су: да ли су Словенци, Мађари, па су се једноставно звали Међимурци који говоре међимурским језиком (који је стварно особен, али је ипак најближи словеначком).

КРИТИЧКИ ИСТОРИЧАРИ одбацивали су хрватство кајкаваца, под утицајем појединих филолога-слависта из 19. вијека (Копитара, Миклошића, Вука), подводећи их под Словенце кајкавце. Словеначки филолог Јернеј Копитар Хрвате није третирао као посебан национални појам, истичући да је име Хрват синоним за дио српског национа насељен на подручју географске трожупанијске Хрватске. Копитар је одбацио хрватство штокавице пошто је штокавски говор називао славеносрпским, а касније само српским.

Данашњи хрватски академици, у културолошком смислу од пасивног Београда захтијевају да на свим нивоима призна тзв. хрватски језик (у ствари западну варијанту српског језика) исквареног дапачизмима, како га је шаљиво називао Србин Мухамеданац Мустафа Мулалић.

Такав изговор одликује се „господским“ германизираним и мађаризираним језичким акцентима и терминима).

С друге стране, тзв. хрватски језикословци (филолози) су непозната појава током 19. почетком 20 вијека. А гдје су се скрили ти хрватски повијесни језикословни експерти у западним српским земљама. Ко је хрватски језикословац у западној српској крајини (Лика, Кордун, Банија) поред Саве Мркаља? Ко је хрватски језикословац у Славонији, поред Срба римокатолика Матије Рељковића, Мате Топаловића, Вјекослава Бабукића, Јесенковића, Андрије Торквата Брлића„. Катедре тзв. хрватског језика средином 19. вијека држе наведени славонски Срби, Вјекослав Бабукић у Загребу и Мате Топаловић у Ђакову. У Срему током 20. вијека хрватски клерици присвајају Србина Илију Округића, чије име српски војвођански аутономаши данас узимају као назив за награду за књигу написану војвођанским хрватским језиком (провокативно се додјељује, ништа мање него у Сремским Карловцима).

Који су хрватски језикословци и књижевници у Далмацији и Боки, поред дубровачких Срба Гундулића, Држића, Решетара, Војновића Иве и Лује… И поред свега јасно српског „језикословља“, данашња Хрватска и даље инсистира на „одрицању Србије од својатања и присвајања историјских домашаја култура са хрватских простора (једино се не зна који су то историјски хрватски простори и која је то култура – Н. Ж) дакле и хрватске књижевне баштине, посебно старије хрватске књижевности (мисле ваљда на српску дубровачку књижевност – Н. Ж).

 
Др Никола Жутић