Вечерње новости, 28. 4. 2024, Војвода Степа код Једрена осветио Мрњавчевиће: На данашњи дан – Преминуо војвода Степа Степановић

Војвода Степа Степановић (1956-1929) Фото: Народни музеј Чачак

Брижљиво упаковане две нагореле воштанице и једна раскошна османска сабља пронађене у скромној соби Степе Степановића после његове смрти 27. априла 1929. откриле су да велики војсковођа није сматрао победе на Церу и Солунском фронту најважнијим биткама које је водио, већ освета средњовековних српских витезова изгинулих у Маричкој бици.

– Највише се памте његове победе на Церу 1914. када је добио чин војводе и на Добром Пољу у пробоју Солунског фронта 1918. године, али победа над Турском војском код Једрена 1913. има већи симболички значај од свих других битака које је добио војвода Степа Степановић. Победом код Једрена, када му турски војсковођа Шукри паша предао своју сабљу, он је осветио Мрњавчевиће. Та сабља раскошног репрезентативног изгледа (кавкаски рад) налази се од 1954. у Народном музеју у Чачку и део је сталне поставке у конаку Јована Обреновића који приказује Први балкански рат и војводу Степу Степановића – каже историчар др Милош Тимотијевић.

У Првом балканском рату Турци су за одбрану Једрена ангажовали око 60.000 људи под командом генерала Шукри-паше, а бугарска Друга армија генерала Иванова ни са 110.000 војника није успела да затвори обруч око града и његових утврђења. У новембру 1913. у помоћ је позвана српска Друга армија под командом генерала Степе Степановића.

Најпре је стигла Тимочка дивизија првог позива, а затим Дунавска дивизија другог позива и још неколико мањих јединица.

– Штаб Друге српске армије генерала Степе Степановића налазио се на неколико стотина метара од места Черномен на обали Марице, где је српска војска браће краља Вукашина и деспота Угљеше Мрњавчевића претрпела велики пораз од турске османске војске 1371. године. Генерал Степа често је подсећао своје старешине на тај догађај – каже др Тимотијевић.

После више месеци опсаде и борби турска војска је 26. марта 1913. (13. марта по старом календару) понудила предају српским трупама које су одлучиле победу. Шукри-паша упутио је официра пуковнику Кондићу, команданту Тимочке дивизије, са поруком да жели да се преда српском генералу Степановићу, али овај то није прихватио јер је опсадом формално командовао бугарски генерал Иванов. Турци су инистирали да се предају Србима, јер су знали да ови поштују војне законе и част.

– Формалности су брзо завршене, тако да се српским трупама при заузећу Једрена предало око 420 официра и 17.000 војника турске војске, међу којима је био Шукри-паша са двојицом генерала и 22 виша и 150 нижих официра. Приликом пада Једрена Шукри-паша је војводи Степи Степановићу предао сабљу, која је код официра део идентитета, статусни симбол првог реда која јасно означава положај и ранг, стога и важан предмет у свим церемонијалима. Предаја сабље није био једини чин победе српске и бугарске армије код Једрена.

Генерал Степа Степановић је 16, марта 1913. свечано промарширао кроз Једрене са својим трупама, а 22. марта (све по старом календару) наредио је да се на Черномену одржи црквени помен јунацима палим у Маричкој бици 1371. године. Према сећању савременика тај помен оставио је снажан утисак на све присутне и самог генерала Степановића. Са тога помена сачувао је две свећице као реликвију, које донео у своју кућу у Чачку и чувао до своје смрти – открива др Тимотијевић.

Први Балкански рат, Једерене, март 1913, Војвода Степа Степановић (тада генерал) пред трупама Фото: Народни музеј Чачак

Велики војсковођа је, веома скромно и повучено, последњих девет година живота провео у Чачку, у кући своје жене Јелене (1861-1943) са којом је имао кћери Милицу и Даницу. Занимао се кућним пословима и играо са унуцима у врту где је волео да седи за ратним столом на расклапање са Солунског фронта.

– Почетком 1929. здравље војводе Степе озбиљно се погоршало. Преминуо је 27. априла, а сахрана је заказана за 30. април 1929. године. Рано ујутро 29. априла војводино тело је премештено у цркву Светог Вазнесења Христовог у Чачку. Војвода није желео да се од његове сахране прави велика помпа, јер је живео веома скромно, па је и сам о свом трошку уредио породичну гробницу. Држава је ипак организовала Одбор за сахрану на челу са генералом Милисавом Антонијевићем, рођеним Чачанином – наводи др Тимотијевић.

Краљева гарда са оркестром и питомци Војне школе допутовали су из Београда, ескадрон коњице из Смедеревске Паланке, дивизион артиљерије из Краљева, пешадија из Ваљева, ескадрила авиона, командати армијских области и дивизија, генерали и један адмирал из Београда.

– Процењивало се да је у варош дошло до 10.000 људи из целе Југославије, а Чачак је у то време имао тек нешто више од 9.000 становника – наводи др Тимотијевић.

Каснио је само краљ.

– Долазак краља Александра Карађорђевића очекивао се већ у 11 сати, али југословенски владар је допутовао аутомобилом тек у 14 сати, непосредно пошто је почело опело у цркви. Иначе, краљ Александар никада пре нити касније није званично посетио Чачак, као и његов брат од стрица кнез Павле и наследник на престолу Југославије син Петар Други Карађорђевић, за разлику од свих претходних владара Србије у 19. и са почетка 20. века. Оно што је много важније краљ Александар није се ни миропомазао у Жичи, као сви претходни владари Србије, чиме је прекинуо традицију са српском средњовековном традицијом и манастиром Жичом, крунидбеним храмом и сакралним средиштем Србије. Ни његов наследник краљ Петар Други није се миропомазао у Жичи, иако је на томе инсистирао владика Николај Велимировић, тадашњи жички епископ.

После опела преминулом војводи Степи краљ Александар није се обратио присутнима нити је одржао говор за разлику од патријарха Димитрија који је говорио о Степиној скромности, а министар војске генерал Хаџић о богатој војној каријери – каже др Тимотијевић.

Витешки Краљ Александар на погребу Војводе Степе Степановића, Чачак, 1929. Фото: Народни музеј Чачак

Када је формирана погребна поворка на челу су ношени крст и кољиво, а иза њих је корачало 11 официра са војводиним одликовањима.

– Када је поворка дужа од два километра излазила из Чачка према гробљу, њен крај био је код цркве. До војводине гробнице ходало се преко једног сата. После молитве епископа и свештеника краљ се поздравио са породицом, сео у аутомобил и отишао са гробља у правцу Крушевца, не дочекавши да се спусти војводино тело у припремљену гробницу – наводи др Тимотијевић.

ЧЕТИРИ САБЉЕ

Музејске поставке на Балкану данас чувају чак четири сабље за које се тврди да их је Шукри-паша предао приликом пада Једрена. Поред оне у Чачку једна је у Војном музеју у Београду (за коју такође постоје подаци да је предата Степи Степановићу), трећа у Војноисторијском музеју у Софији, а четврта у Музеју у Једрену, наводи др Тимотијевић.

– Шукри-паша свакако је приликом предаје поклонио неколико сабљи које је имао у свом штабу, тако да су сви примерци аутентични. Ипак, чачанска, која је пронађена у заоставштини војводе Степе са две нагореле воштанице са Маричког помена, јесте права – каже др Тимотијевић.

У НЕМИЛОСТИ РЕЖИМА

Од политике се склањао и одбио је место председника владе коју му је краљ Александар понудио 1924. као угледној нестраначкој личности у време политичке кризе у Краљевини СХС. Исте године није присуствовао ни прослави десетогодишњице победе у Церској бици, коју је он извојевао и откривању споменка јунацима његове Друге армије. Званично, разлог је била војводино лоше здравствено стање, али убрзо се проширио глас да је војвода у немилости режима, а да је болест само оправдање за јавност.

РАТНИК СВИХ РАТОВА

Војвиду Степу није заобишао ниједан српски ослободилачки рат. Учествовао је у Првом српско-турском рату 1876-1877, Другом српско-турском рату 1877-1878, Српско-бугарском рату 1885, Првом балканском рату 1912, Другом балканском рату 1913, Првом светском рату 1914-1918 – наводи др Милош Тимотијевић.

СЕЋАЊЕ

Гроб и споменик војводи Степи Степановићу су били једни од најистакнутијих симбола Чачка, који су организовано и масовно посећивани сваке године до почетка Другог светског рата:

– Сећање на војводу није нестало за време социјализма, да би током транзиције у последње четири деценије добило нову снагу и симболику, укључујући и одлуку Владе Србије да 27. април, датум смрти војводе Степе, уврсти у званичан календар обележавања историјских догађаја ослободилачких ратова Србије.

 
Борис Субашић