Вечерње новости, 28. 6. 2024, Милош Војиновић: Историографија је дете времена у коме настаје: Различите политичке опције су се преко Младе Босне обрачунавале са Југославијом

Млада Босна: Штрајкачки одбор сарајевских ђачких демонстрација 1912. Десно у горњем реду Иво Андрић Фото: Princip.info

Антијугословенско опредељење доносило је и негативан став према Младој Босни. Када су стваране Југославије, 1918. и 1945. године, Младобосанци су добили табле и спомен обележја у Сарајеву. Када су се Југославије разбијале, током Другог светског рата и током деведесетих година XX века, те исте табле и споменици су уништавани.

Током Другог светског рата у Сарајеву усташе су убиле Мухамеда Мехмедбашића, а Никола Принцип, Гаврилов брат, завршио је у Јасеновцу, где је и убијен. Родна кућа Гаврила Принципа спаљена је током Другог светског рата, а спаљивање се поновило и у последњој деценији XX века. Различите политичке опције су тако преко обрачунавања са Младом Босном, не водећи рачуна о томе за шта су се заправо младобосанци залагали, обрачунавали са Југославијом. Током грађанског рата у Југославији, уз помоћ чињенице да је већина чланова Младе Босне долазила из српских породица, Млада Босна је обележена као (велико)српска организација.

Робин Оки је приметио да су се са распадом Југославије поново појавиле интерпретације које су подсећале на оне настајале у међуратном периоду на немачком говорном подручју – да је Млада Босна била оруђе српске тајне службе. Ретки су историчари који су се попут Окија одупрли доминантним трендовима. Како је приметила Мари Жанин Чалић, идеална слика хармоничне мултиетничке Аустро-Угарске, насупрот ратом и насиљем испуњеној Југославији, никако не одговара реалности.

Историчарима није могуће забранити да имају симпатије према историјским личностима или земљама. Један Индус, биограф Наполеона Бонапарте, сам је признао да је Наполеона волео још од малих ногу јер је уживао у причама у којима је Наполеон побеђивао британску армију. Имати симпатије је једно, али тврдити да је Аустроугарска била држава која је у сећањима својих поданика стварала слику „великих, широких, пространих улица….које су се простирале као реке реда, које су обухватале земље Монархије са као папир белом руком администрације“ и да је у Аустроугарској било „изузетно много међусобног поштовања и толеранције међу етнорелигијским групама“ је више од претеривања. Ако је то заиста био случај, зашто је Хана Арент писала да је антисемитизам као идеологија у годинама пре Првог светског рата „достигао најартикулисанију форму у Аустрији“?

МЛАДА БОСНА изазива опречне закључке различитих истраживача. На страницама истог часописа где је Кларк истакао да је Млада Босна представљала огранак мрачне ултранационалистичке мреже, Марк Мазовер је истакао да Принцип и његови пријатељи нису били никакви пиони под нечијом контролом. Аустроугарска није приказивана само као мултиетнички рај, већ је осликавана као трула и пропала, као земља коју је прегазио „историјски развој“, како се писало чак и када је Двојна монархија и даље постојала.

И оваква друга врста претеривања је такође била политичка мотивисана, што представља закључак на који желимо да укажемо. Писање Роберта Вилијама Ситон Вотсона представља добар пример. Ситон Вотсон, политички ангажовани новинар, подржао је 1918. године стварање независне Југославије и Чехословачке, самим тим и уништавање Аустроугарске. Слично Тејлору, Вотсон је трвдио да је агресивна аустријска дипломатија изазвала међу Србима мржњу према Бечу. Његов однос према избијању рата је такође веома сличан Тејлоровом.

Ситон Вотсон је пружао подршку националном принципу у Источној Европи јер је веровао да је то средство за сигурнију будућност.

Питање које се поставља није да ли су Ситон Вотсонове идеје биле „исправне“, већ да ли постоји каузалност између Вотсонове политике и његових ставова и идеја. Вотсонова подршка стварању националних држава и уништењу Аустроугарске није била мотивисана алтруизмом и забринутошћу за мир у Европи. Он је веровао да је Средња Европа којом доминира немачки елемент опасност за баланс снага на континенту, тј. за британске интересе и за њега је креирање националних држава на истоку био најефективнији начин да се супротстави немачким амбицијама.

Како је писао Вотсон, Средња Европа је изазов за западне демократије. Вотсон није подржавао распад Аустроугарске од самог старта. Био је спреман да дâ шансу Хабзбурзима све док се бечка дипломатија није у потпуности приклонила спољној политици царске Немачке. Можемо рећи и да је Вотсон био спреман да Аустроугарској да шансу за преживљавање све док је постојање Двојне монархије имало смисла из перспективе британских интереса. Када је Беч прешао „црвену линију“ Вотсон је страствено подржавао стварање националних држава на истоку Европе. Не изненађује да је и група окупљена око Нове Европе и Томаша Масарика, са којом је Вотсон сарађивао, такође видела своје залагање као борбу против идеје немачке Средње Европе.

САРАЈЕВСКИ атентат, избијање Првог светског рата, уништење Аустроугарске и стварање Југославије, представљају догађаје од изузетног историјског значаја. Питање уређења простора Средње Европе значајно је за геополитичаре и политичаре. Културна припадност и идентитет овог простора нису од ништа мањег значаја. Саид је заиста био у праву када је написао да није исто писати о Шекспиру и економији једне актуелне супер силе. Историјски значај теме и њена тежина, често су остављали видљивог трага на писање о Младој Босни, атентату и узроцима рата.

Идеје Квентина Скинера изгледају као вредна алатка за анализу историографије. Скинер у први план истиче и питање објективности. Ако смо бројне књиге угледних научних радника пропустили кроз Скинерово „сито“, како можемо да тврдимо да је овај текст ослобођен времена у коме је настао? Поставља се и питање како доказати себи, не само другима, да Блоков „вирус садашњости“ није у близини. Књиге о Младој Босни, Сарајевском атентату и узроцима и последицама Првог светског рата показују да политици није тешко да пронађе пут у историографска дела. Можемо рећи да је Фернан Бродел био у праву када је рекао „историја је дете свог времена“.

ЕМИГРАЦИЈА ЈЕДИНИ СПАС

КАКАВ је био положај мањина у Аустртоуграској, „хабзбуршком рају, ако је положај једне од њих описан овим речима: „Једина нада за Словаке који су желели да избегну мађаризацију била је емиграција“?

Можда и није потребно напоменути да за Кристофера Кларка, Аустралијанца, професора историје на Универзитету Кембриџ, Млада Босна није била ништа више него огранак мрачне ултранационалистичке мреже са центром у Београду.

Др Милош Војиновић