Вечерње новости, 28. 8. 2013, Остоја Милисављевић: Закон министра Будака

Дубица: Срби у цркви уочи покоља, 21. август 1941. године, позвани на пректштавање Фото: Авро Менхетен, „Terror Over Yugoslavia: The Threat to Europe“, 1953.

Незаобилазни Виктор Новак наглашава као неспорну чињеницу, да је сав високи и виши клер био обузет „фикс идејом да је Провидност одредила НДХ једну особиту мисију одбране западне цивилизације и римокатолицизма од православља“

НЕЗАОБИЛАЗНИ Виктор Новак („Magnum crimen“), Хрват, на основу многих аутентичних докумената, чињеница и својих личних сазнања као очевидац многих догађаја, нарочито из периода владавине тзв. Независне Државе Хрватске, наглашава као неспорну чињеницу, да је сав високи и виши клер, а великим делом и нижи слој хијерархије Католичке цркве у НДХ био обузет „фикс идејом да је Провидност одредила НДХ једну особиту мисију одбране западне цивилизације и римокатолицизма од православља“ (и комуниста).

И Ватикан и водеће личности католичке цркве у Југославији страховали су да православље не превлада све до границе Италије. Стога су се надали да ће успети „да се НДХ изгради у непрелазну брану против православља, као изразито католичка држава. Притом је 1.900.000 православних Срба сметало да се та жеља испуни. И зато је први задатак био да се Срби уклоне из Хрватске.

Био је то разлог да се Ватикан и Католичка црква у Хрватској са великим жаром прихвате да активно учествују у спровођењу званичне политике геноцида НДХ над Србима:

„Један део Срба ћемо побити, други ћемо раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате“.

Ове речи је изрекао министар Богоштовља и наставе НДХ др Миле Будак на збору у Госпићу 22. јуна 1941. године и тиме прокламовао политику геноцида над Србима у Хрватској као званичну политику Независне Државе Хрватске.

Овај велики мрзитељ Срба и православља на збору у Вуковару 8. јула 1941. године рекао је да Срби који живе у Хрватској нису Срби, већ „дотепанци“ (просјачки досељеници) са истока и да су „уједињени само са Православном црквом, а ми нијесмо успели да их асимилујемо. Међутим, нека знаду, да је наша лозинка: или се поклони или се уклони“.

НДХ је 3. маја 1941. године донела Законску одредбу о прелазу са једне вере на другу, а министар Богоштовља и наставе др Миле Будак одмах затим донео је Упуте пригодом прелаза с једне вере на другу и спровођење Законске одредбе од 3. маја. На основу ове законске одредбе Канцеларија надбискупског духовног стола у Загребу на челу са Степинцем издала је упутство о католичењу Срба и послала је свом свештенству, свом велечасном клеру, налажући им да одмах почне католичење Срба, тј. спровођење те Павелићеве Законске одредбе о прелазу с једне вере на другу.

УПУТСТВА КЛЕРУ

 

ДРЖАВНО равнатељство за господарску понову 30. јула 1941. године упућује нову Окружницу усташким великим жупанима, логорима и таборима о католичењу павославних Срба, у којој се дају упутства како треба спроводити то католичење. Степинац ову окружницу 5. августа доставља подручном католичком клеру на извршење: „Предња се Окружница приопћује душебрижном свећенству…“да поступа по њој, а што се тиче подучавања прелазника, „то свећенство поново упућујем на Окружницу од 1. српња 1941. године, број 7726, нарочито на тачку 4“.

Свестан значаја католичења Срба, Степинац је поверио професору Теолошког факултета у Загребу др Стјепану Бакшићу да изради пропис за примање у католичку цркву и упутство шта треба знати код примања у католичку цркву.

Министар Будак се 14. јула 1941. године обратио писмом Ординаријату да у поверљивој форми обавести све жупне уреде о питањима примања православних Срба у католичку веру. У писму се каже: „…да се у католичку цркву не примају православни попови, учитељи, затим опћа интелигенција и напокон богати слој трговаца, обртника и сељака ради каснијих евентуалних одредаба с обзиром на њих, да се не би извргавала неугодностима вјера и углед католицизма…“ Само изузетно, уз претходну дозволу Министарства правосуђа и богоштовља „допуштено је ниже и сиромашно православно кућанство примати уз претходну поуку у католичким истинама“.

Степинац схвата значење тих Будакових речи и одговара му 16. јула исте године преко Генералног викара Загребачке надбискупије др Јосипа Лацха: „Сватко разумије оправдану бригу Независне Државе Хрватске да се заштити од оних елемената који би се евентуалним вјерозаконским прелазима желели увући у хрватски народни организам, те у њему евентуално деструктивно дјеловати“. Све у свему, каже се на крају у том одговору, овај ће „Ординаријат настојати провести у живот интенције хрватске владе…“

Др Мирко Пук, министар правосуђа и богоштовља, донео је наредбу да „након оснивања“ НДХ назив „српскоправославна вјера“ није више у складу са новим државним уређењем и налаже се „да се убудуће има употребљавати назив грчко-источна вјера“. Тога су се Степинац и његови бискупи и сав остали католички клер строго држали, па су од тада употребљавали назив: „грчко-источна вјера“, „гркоисточњаци“, „шизматици“. Ово задње су најчешће употребљавали после добијања инструкција од државног секретара Ватикана кардинала Маглионеа, да се у поступку католичења Срба у Хрватској назив „православни“ замени називом „отпадници“ или „шизматици“.

У Инструкцијама Свете столице Степинцу, са потписом кардинала Еугена Тисерана 17. јула 1941. године, каже се да ће католичка црква у Хрватској и Степинац лично „стећи поновну заслугу тим својим драгоценим доприносом за правилан развој католицизма, гдје постоје толике наде за обраћање несједињених“. А у једној одредби Свете столице од 18. октобра 1941. године пише: „Гдје год постоје већ организоване гркокатоличке жупе (жупа гркокатоличког обреда) нека се упуте несједињени. Ако исти одијељени (несједињени) неће или не могу одржати источни обред, нека им се даје слобода прихватити латински обред“.

Др М. Булајић („Мисија Ватикана у Независној Држави Хрватској“) каже да је насилно покатоличавање православних Срба, њихово унијаћење, оцењено „драгоцјеним доприносом за правилан рад католицизма“.

Остоја Милисављевић