Вечерње новости, 28. 8. 2022, Како су усташе и комунисти рушили Југославију: Рим и Москва били су у заједничкој акцији растурања Краљевине

Анте Павелић и Ванче (Иван) Михајлов Фото: Википедија

У РАНИМ јутарњим сатима на јужној железничкој станици „Зид Банхоф“ у Бечу, 14. јануара 1929. године најављује се долазак воза из Загреба.

Двојица господина у реденготима који неодољиво подсећају на огртаче виших официра бивше аустроугарске војске, погледима траже спаваћа кола. Први је Стјепан барон Саркотић од Ловћена, хабзбуршки генерал-пуковник, а други је Иван фон Перчевић, потпуковник. Обојица су остала упамћена по страховитим злочинима над српским живљем у Првом светском рату и због тих „подвига“ добиће Ордене Марије Терезије, који су им аутоматски донели племићке титуле. Они су у аустријској престоници предводили Хрватски комитет за отцепљење од Југославије, око кога су окупљени хрватски политички емигранти и бивши аустроугарски официри.

С нестрпљењем очекују свог истомишљеника Анту Павелића, адвоката и политичара из редова Хрватске странке права, који је шестог дана по увођењу диктатуре краља Александра Карађорђевића одлучио да бежи из земље. На сусрету бивших бечких фицира, са човеком који ће исписати најкрвавије странице историје јужних Словена, први пут ће бити демонстриран усташки поздрав „За дом спремни“. Са станице одлазе у Саркотићев стан, где ће бити ударен темељ будућој подстројби „Усташа – хрватска револуционарна организација“ (УХРО), чија су програмска начела била да организује пропагандне акције, атентате, диверзије и дизање устанка за борбу против Југославије.

С пролећа те године, загребачки адвокат поново креће на пут, у потрагу за савезником.

Преко Мађарске и Румуније, Павелић одлази Софију, код Ивана Ванча Михајлова, челника Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), чије се седиште налазило у селу Банка, у непосредној близини Софије. Ту је склопљен савез за заједничку борбу против Југославије.

МИХАЈЛОВ, који је већ поодавно сарађивао са Мусолинијевим фашистима, даје препоруку Павелићу, који одлази у Рим и одмах се баца у загрљај италијанским црнокошуљашима и тражи да се Хрвати наоружају и добро организују. Представници Рима прихватају ове захтеве, па италијанска влада већ од јесени 1929. финансира усташку организацију са 200.000 лира месечно. Тада је то била значајна сума новца. Истовремено, Министарство иностраних послова у Риму формира специјално одељење које има задатак да пружа новчану помоћ и обезбеђује оружје. Колики је значај овој сарадњи давала италијанска страна говори податак да је по Павелићевом доласку у Италију врло брзо дошло и до сусрета са Мусолинијем.

Управо тих година фашистичка Италија и Совјетски Савез, иако потпуно супротних идеологија, схватају да имају потпуно истоветне циљеве – промену версајске Европе. Било им је јасно да до тога не може да дође без новог великог рата, који би такође имао светски карактер. Јосип Висарионович Стаљин није у потпуности схватио суштину Мусолинијевог фашизма. Био је убеђен да ће му италијански диктатор бити савезник у светској пролетерској револуцији. Зато је Мусолинијева Италија била прва међу земљама с којима су Совјети успоставили дипломатске односе. Имали су још један заједнички став:

Југославија је за Москву и Рим била вештачка версајска творевина коју је по било коју цену требало растурити.

 

Према неким подацима, до првих разговора на ту тему дошло је у пролеће 1927, када се у Женеви састао совјетски војни комесар Пугачов с једним виђенијим представником италијанских фашиста. Разговори, који су затим настављени у Риму на нивоу министара спољних послова, довели су до закључења конвенције, којом је утврђена подела Балкана на интересне сфере утицаја између Италије и совјетске Русије. У погледу Југославије, договором је предвиђено уважавање безусловног италијанског интереса у Албанији и Далмацији, и успостављање специјалног интереса совјета у Хрватској. Веза се, затим, одржавала између италијанског центра за Балкан у Барију и бољшевичког центра у Бечу.

ПРВА на историјску сцену ступиће Треће интренационала. После Дрезденског конгреса на КПЈ, на коме је донета одлука о разбијању Југославије и дизању устанка, краљ Александар уводи шестојануарску диктатуру. Партија позива на оружани отпор. Та 1929. година обележена је серијом оружаних окршаја комуниста и полиције. На челу Партије налазио се Јован Малишић који се по земљи кретао под именом Милан Мартиновић. Он и његови следбеници су узалуд покушавали да покрену масе на „оружани устанак“ путем изолованих уличних борби. Скојевци су били углавном истурени у овим уличним побунама. Улазили су у оружане окршаје с полицијом, убијали жандарме, али и сами гинули. Ова тактика КПЈ је изазвала оштре одмазде полиције. Последице су биле да је убијено више десетина комуниста, међу којима су биле и вође, укључујући Малишићевог заменика Ђуру Ђаковића.

Неколико стотина чланова КПЈ је ухапшено.

У годинама које следе ојачаће и Павелићева усташка организација. У Италији су формирана два усташка логора за обуку. Први у месту Фонтекијо, у близини града Арецо, док је други био у месту Сан Деметрио. Истовремено, подигнут је терористички центар у Мађарској, у Јанка Пусти, којим је руководио Павелићев заменик Густав Перчец. Комплетан овај рад је финансирала Мусолинијева тајна полиција.

Прве усташке диверзије извршене су у возовима на релацији Беч-Београд. Једна експлозивна направа је експлодирала на територији Аустрије, друга у Словенији, а трећа код Земуна. У овој последњој је једино било жртава: погинула је цела породица познатог земунског професора Брунетија.

НАЈВЕЋИ ефекат имала је усташка акција почетком тридесетих година прошлог века, када је убачен велики број фалсификованих новчаница од 1.000 динара које су угрозиле монетарни систем Краљевине, а иначе су штампане у Италијанском заводу за израду новчаница.

Тих година усташе изводе 19 терористичких акција у Краљевини Југославији. На железничкој станици у Копривници експлодирала је паклена машина. Знатно је оштећена зграда станице, убијен полицијски агент Јосип Кронаст, а тешко рањен Милутин Стевановић. Истрага је утврдила да су експлозивну направу подметнули усташки терористи Едо Премец и Мијо Краљ. У овим акцијама учествовали су усташки и бугарски терористи, а ухапшено је и ликвидирано њих 12.

Припреме за усташки устанак у Хрватској почеле су средином 1931. План је био да почне у Лици, јер је преко Велебита најлакше било допремити оружје и муницију. Човек за везу у земљи био је Андрија Артуковић, адвокат из Госпића, челник терористичке организације „Хрватска национална омладина“. Почетком 1932. у Бечу Павелић даје Артуковићу десет милона лира за организацију побуне. Нешто доцније, на новом састанку, на италијанско-аустријској граници, Артуковић подноси извештај: „Припреме се успешно одвијају, ситуација је повољна, организовано је усташко језгро, на чијем је челу Јуца Рукавина, бивши аустроугарски официр. Може да се рачуна на 3.000 људи које само треба наоружати.“

Устанак је започео 7. септембра 1932, када је десетак униформисаних усташа с наоружањем пребачено с италијанске територије, преко Задра. Њихова акција свела се на напад на жандармеријску станицу у Брушанима. Жандарми су, међутим, одбили напад и касније, у потери, убили једног усташу, док су се остали разбежали, остављајући за собом седам сандука експлозива и муниције италијанске производње. Ухапшен је један од коловођа, Рукавина, док је Артуковић успео да побегне из земље. Читав овај подухват, назван „Лички устанак“, претрпео је потпуни неуспех.

Ова акција није могла да прође без КП Југославије, чије је руководство упутило проглас „цијелом хрватском народу“ да свом снагом подупру усташе. „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе.“ Позив комуниста није наишао ни на какав одзив. После неуспеха ових акција, бољшевици су у сарадњи с Италијом постали много обазривији.
ЦРНА ГОРА СЕ ПРИПАЈА РУСИЈИ

У ЈЕСЕН 1932, у време заоштравања италијанско-југословенских односа, совјетски Биро у Бечу, у договору с италијанским центром у Барију, преузео је обавезу да појача терористичке акције. У ту сврху, у Југославију су упућени комунистички агенти с упутствима да „подстичу међунационалне сукобе, демонстрације, политичка убиства“. Тако је у априлу 1932. похапшена група нижих официра, која је по налогу комуниста припремала пуч у 45. пешадијском пуку у Марибору, као и група од четрдесетак комуниста у Бихаћу (међу којима је био и Оскар Давичо), која је припремала напад на тамошњи гарнизон како би дошла до оружја. Исте године, припреман је и „оружани устанак“ комуниста и федералиста у Црној Гори, и у ту сврху је набављано оружје из Италије. Према замисли главног стратега Адолфа Мука, циљ устанка је био директно припајање Црне Горе Совјетској унији.

Иван Миладиновић