Вечерње новости, 29. 11. 2023, Др Никола Жутић: У СЛАВОНИЈИ СЕ ГОВОРИЛО СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ: Сведочанство Спиридона Јовића, заборављеног етнолога и писца

Срби граничари у Славонији и Срему Фото: Вечерње новости

ИЗУЗЕТАН спис под насловом „Етнографска слика славонске Војне границе“ објавио је Спиридон Јовић, „практикант царско-краљевског Војног књиговодства“.

Како наводи др Славица Гароња Радованац, ради се о заборављеном писцу српског предромантизма, рођеном 1801. године у Петрињи, на српској Банији. Углавном је скромно живео, радећи од 1820. године у Винковцима као практикант у Војној грађевинској дирекцији. Године 1826. одлази у Беч да настави школовање. Ту је дошао у непосредан контакт са Вуком Стефановићем Караџићем. Др Славица Гароња Радованац истиче да је „ријеч о правом бисеру српске етнографске науке, у јеку стварања те науке“.

Изузетак је, по њему, „Статистика Војне границе“ дворског савјетника барона фон Хицингера, за коју каже да је „изврсно дјело“. Јовић је црпио географске податке из овог дјела, а новији статистички подаци кориштени су из других „поузданих врела“. Пошто је славонска војна граница „непозната нашој публици“, Јовић се у свом кратком животу трудио да што више запише, па је успио да уради доста детаљан опис те источне српске милитарне границе: „Славонска војна граница је на западу ријеком Савом одвојена од Баније, а Дунавом од Банатске границе, сада има 224.037 становника у три тврђаве, пет трговишта и 312 села. Славонска граница је продужетак Алпа који се протеже кроз Хрватску у разним правцима, а затим се кроз вараждинску границу спушта ка Дунаву, који додирује славонску границу тек у малој мери са њене сјеверозападне стране…“

ПРИ ПИСАЊУ ове књиге Јовић је имао највише дилема око питања старине граничара на подручју Славоније, због недостатка документарних извора: „Неки писци хоће сасвим озбиљно да нам докажу да су се Граничари тек јуче богзна откуд доселили у пусту земљу; други тврде да су се на тако малом простору Војне границе збили тако различитог порекла и језика“. У Граници не влада ни издалека тако шаренило народа као што би понеко хтео да нас увери. Ако у „Минијатурној слици Далмације и Хрватске“ стоји: „Војну границу насељавају разни народи: Славонци, Хрвати, Срби Босанци итд, онда је то тако – да изаберемо један општи пример – као када би се рекло: Немачку насељавају разни народи, наиме Аустријанци, Баварци, Саксонци, Виртембержани, итд; јер како год да се ови посљедњи народи с правом зову немачком браћом, тако и први припадају једном и истом стаблу; они су сви потомци велике породице. Да ли су сви становници славонске Војне крајине потомци старих Славонаца…, то је питање које се не даје доказати дипломатском тачношћу. Без обзира на то, можемо мирне савјести тврдити да међу данашњим становницима славонске Границе Славени (Срби) сачињавају главни и основни народ, осим пар хиљада Климената, исто толико Нијемаца, који су се у новије време населили у те крајеве; има овдје ондје понека циганска породица која ријетко подиже стална станишта;

Јевреји, Јермени, Грци крећу се земљом као торбари, шпекуланти, трговци итд., али се у Граници нигдје нису населили и појављују се искључиво као странци.“

Србин граничар у Славонији Фото: Вечерње новости

 
ИЗДАНЦИ ЈЕДНОГ ИСТОГ НАРОДНОГ СТАБЛА

СПИРИДОН ЈОВИЋ свој спис почиње „с главним народом славонске Војне границе, са Србима, који су потомци оних старих Славена који су у давно доба посели крајеве између Дунава и Јадранског мора“. По Јовићу, различита су мишљења историчара када пада њихово досељавање: Једни сматрају да је то било средином седмог, а други средином шестог стољећа. Неки тврде да су Словени живели у овим крајевима већ у најраније доба, о коме историја још ништа не зна. У вези са овим посљедњим значајне су ријечи једног обавјештеног рецензента које је он написао поводом сличног питања у „Аналима за књижевност и умјетност“ из године 1810. (стр 436). „Волтиђи, Апендини, као и други далматински писци пре њих и у њихово доба“, каже се на наведеном мјесту, „употребљавају назив илирски сасвим као синоним за словенски, мислећи да су стари Илири, тако познати у римској историји, били преци Словена и говорили су Словенски, а из те своје прадомовине проширили су се према сјеверу, преко старе Паноније и Дације у Пољску, Чешку, Русију, али то мишљење немачки историчари не само што су оповргли, него су и напустили. Имаћемо стрпљења према онима који вјерују традицији, да су „прадомовина Словена Панонија и Илирија, или бар земље западно од Дунава у Мађарској“. Словени (Срби – Н. Ж) су се могли скривати и под другим именима (Илири, Готи, Дачани, Панонци). Па и Грци се код Римљана увијек називају Граеци, никада као Хелени, а Нијемци као Германи, а никада као Деутисци! Усто, још ниједна историја не наводи доба досељавања Словена преко Дунава“. Представља се као да је славонска Граница тек од новијег времена насељена Словенима (XVI вијек – Н. Ж)“. Неки хоће да представе да је Славонија насељена из Србије).

Јовић у књизи „Етнографска слика славонске Војне границе“ даље анализира језик Славонаца и Сремаца и упоређује га са „уско“ српским: „Граничари у Славонији говоре својим посебним језиком – славонским. То је дијалекат српског, као што су уопште Славонци и Срби изданци једног истог народног стабла. Славонски језик опет се дијели на два нарјечја: на стварно славонско и сремско. Оба се међусобно и од чисто српског нарјечја разликују само по изговору гласа – је (јат). Наиме, док Србин пише и говори – ие, Сремац употребљава само чисто -е, а Славонац -и, на пр. лиепо леп, липо, биело, бело, било итд. Српским језиком пише се на два начина, и то латинским и српским или руским словима, а овим последњим служе се искључиво припадници грчко-неуједињене вере.

Српска слова састоје се у ствари из старе ћирилске азбуке, која је у новије вриеме особито успјешним настојањима нашег с правом прослављеног Вука, више прилагођена својствима српског језика. Српски језик којим у Истри, југоисточној Хрватској, Далмацији, Срему, Банату и Бачкој, затим у турској области у Србији, Босни, Херцеговини и Црној Гори говори више од пет милиона људи, јесте међу свим јужнославенским језицима најмоћнији и најумилнији. Језик Србинов је веома мелодичан и милозвучан, а због својих облика флексије који се завршавају на саме вокале, због своје деклинације без члана и коњугације без заменице, подобан је античкој грацији хеленског језика. Обрадовић и Стефановић (Доситеј и Вук – Н. Ж) који су га тек пре кратког времена отргли из таме заборава, омогућили су нам да наслутимо до каквих ће остварења доћи на овом језику, тако богатом речима и облицима, тако веома гипком, када се на њему једном расцвета и књижевност.

Српски језик је оригиналан језик, упркос томе што га је један литерат прогласио мјешавином и чак се подухватио незахвалног посла да напише рецепт по коме је тобоже састављен из других језика.“

КАТОЛИЦИ СУ СРБЕ НАЗИВАЛИ ВЛАСИМА

У КЊИЗИ „Етнографска слика славонске Војне границе“ Спиридон Јовић истиче, да је поред српског у Граници најраспрострањенији њемачки језик. „То је службени и трговачки језик, и предаје се дјеци у многим школама… Владајућа религија је католичка, а половина становништва држи се грко-неуједињеног обреда. Од новонасељених Немаца већина су реформати. Унијатских Грка има само незнатан број, а Јевреја уопште нема. Католик Грка (Србина православног – Н. Ж) подругљиво назива Влахом (Vla) или Рацом (Ratz), док ови католика називају Шокцем.“

Др Никола Жутић