Вечерње новости, 29. 4. 2024, Деца логораши из минулог рата у БиХ стрепе да се страхоте грађанског рата могу поновити данас

Логор Силос, Тарчин (1992-1996)

УВЕК пред мај, уназад већ 32 године, онима који памте у Босни и који су прошли кроз рат језа се шири телом и умом.

Грађански рат беше суров, крвав и као да није завршен 1995. Бар такву атмосферу шире они који су у Босни у тим годинама изгубили сваку људскост и врлину и поново би хтели да своју златну рибицу лове у туђој крви!

Александар Глигоревић доживео је и преживео масакр над Србима у Брадини, у највећем српском селу између Сарајева и Мостара, 25. маја 1992. Ни то што је имао само седамнаест година га није заштитило од логора у Челебићу. Да не беше комшија Муслимана и Хрвата не би ни пострадао, ни био спасаван, ни био тучен, нити био слободан!

– Такав је то био рат и пропаст – каже на почетку страшне исповести о овом времену Александар Глигоревић. – Било је људи и нељуди на свим странама и верујте, сви прави људи су патили и страдали сем „фукаре“ која би и сад да свађа народ. То је зато јер нису кажњени него су се сакрили у „политику“.

А други ратни страдалник, наш саговорник, Лео Капетановић беше најмлађи српски логораш у затвору „Силос“ надомак Сарајева маја 1992. Заробљен је са 13 као „четнички курир“, 14. рођендан је дочекао у логору и спасао се само зато што су у Алијин логор долазили представници Црвеног крста „па је пуштен али да се врати“. И њега је спасао Муслиман, доктор Мустафа Пинтол.

Све је тако било сурово и нестварно. Мука ми је да се сећам – каже Лео, који сада живи у Чикагу.

Пре само седам дана био је у Братунцу и Београду да обиђе родитеље и пријатеље и ту га је затекла прича о сребреничкој резолуцији у Генералној скупштини УН и сва „џева“која се дигла због ње међу обичним људима. Отпутовао је назад смркнут.

Судбина Александра Глигоревића је есенција дефиниције грађански рат. Бежећи са оцем и мајком из Сарајева где се „закувало“ у априлу 1992. дошли су у очево село Брадина код Коњица. Здружене хрватско-муслимаске снаге 25. маја опколиле су са око 3.000 војника село и разбили слабашан отпор ненаоружаних српских мушкараца. Убили су у два дана шездесетак мештана и покопали их у масовној гробници код цркве. Остатак села, неколико стотина људи, одведен је у логор Челебић и спортску салу „Мусала“ у самом Коњицу, одакле се мало ко вратио.

– Преживео сам захваљујући лекару Хрвату, који ми је два пута спасао живот – приповеда Глигоревић. – Када су ме са мајком заробили муслимани 26. маја поред тунела на магистрали где смо се крили, испоставило се да ме је „ухапсио“ друг Муслиман из Сарајева са којим сам попушио прву цигарету у животу само годину дана раније. Обратио сам му се да помогне, а он и његови „специјалци“ су ме тако изударали да и ме и сад боли помисао на то!

Александар је у логору спортској сали провео 15 дана. Био је сведок сваконоћног извођења жена на силовање. Батине су добијали сваки дан. А онда се појавио Хрват, лекар у болничком мантилу у логору и заповедио да му хитно дају дете које је болесно.

– Беше то друг мог оца. Диван човек. Одвео ме је кући и крио неколико дана са својом децом. Ја сам га молио да ме врати у Брадину да видим да ли је бака тамо и он ме одведе. Своје нисам нашао. Куће су биле запаљене, сем две где су се скупиле преостале српске жене и деца. Неко је нешто дојавио, ухапшен сам опет и одведен у логор. Али, поново сам имао срећу.

Како прича Александар даље, у том неком кратком периоду заратили су савезници Муслимани и Хрвати. У истим данима муслиманска војска је баш у „Мусали“ извршила масакр над заробљеним Србима тако што је логораше постројила усред сале а затим су навели своју артиљеријску гранату да погоди постројене. Беше више од 10 мртвих и много обогаљених, а Александар је дошао на то губилиште непосредно после.

– Није крвницима суђено после рата због тога – наставља он и додаје да су сви знали и ко је наредио и ко је испалио пројектил. – Мене је ослободио исти дивни човек који је због мене организовао праву позоришну представу у логору.

Наиме, када су се Хрвати и муслимани мало помирили доктор је послао патролу војника ХВО у логор да тражи „младог Глигоревића због неких злочина“. Хрватски војници под белим опасачима су Александра брутално претукли пред очима муслиманских стражара у логору, а да он није знао зашто га бију. Када су потом ушли у возило војне полиције, Хрвати су му објаснили су да су морали да га бију да буде убедљиво…

Овај део приче о својој судбини у грађанском рату Глигоревић завршава невероватном сторијом од пре само годину дана.

– Хрват, лекар, мој спасилац и спасилац мог оца и стрица (рођак умро кад је изашао из логора јер му је јетра пукла од батина) још тада 1992. нас је заклео да никоме не причамо ко нас је спасао. Када смо се видели прошле године, поново смо морали да се закунемо да ћемо га штитити од „његових“. То нас је забринуло. Знамо да у њиховом народу има некажњених за злочине, али смо и отац и ја помислили да нема непокајаних.

А Лео Капетановић беше најмлађи српски логораш у силосу у Тарчину поред Сарајева. Имао је 13 када су га „пронашли“ у оближњем селу Луке на ободу Сарајева где је дошао са Илиџе на којој се запуцало. Родитељи су га одвели „да се у селу игра са децом док не прође“. А онда је једног мајског јутра бака ложила од зиме заостало грање испред дома а он се забављао тако што је у ватру бацао плодове од биљке „прашљиве“ чији су остаци пуцали скоро па рафално. Чули су „пуцњаву“ Муслимани који су овладали селом и пред њиховом кућом су се створили за 10 минута. Када су видели Леа један од њих рече:

– Ево нама четничког курира!

Одмах су дечака зграбили, свезали му руке и ставили повез преко очију. Одвукли су га у оближњу сеоску школу. Ту су наставили да тврде да су ухватили четничког курира. Поливали га хладном водом, шамарали га и тражили да им каже где четници држе стражу у селу под хрватском контролом, где живе Леови кумови Тешићи…

– Где вам је радио-станица, где вам је оружје сакривено? Мајку ли ти четничку – викали су …

Одвели су дечака затим у логор у Тарчин под претњом: Доле ћеш пропевати кад ти комад по комад меса буду секли!

У ћелијама Силоса малог Леа је препознао Ненад Алексић, мајчин полубрат који је био ухапшен кад и остали мушкарци из села. Сви су се чудили откуд Лео ту.

И преживљавао је Лео мај 1992. у „Силосу“. Ноћу би се отварала врата, улазили би батинаши и тукли су их ногама, рукама, палицама, пушкама… Леа су својим телом штитио Миладин Мићевић и Ненад Алексић. Детаљно се Лео исповедио само једанпут свом вршњаку Бојану Вегари, писцу из Братунца.

И нерадо се данас сећа сада Американц Лео и неће детаљно да прича. Укратко, после 14 дана његовог боравка у логору проширила се вест да ће Црвени крст да попише логораше. Рекли су Леу цимери из ћелије да кука да га боли стомак, глава. И тако је дошао до доктора Пинтола и неколицине њих из управе логора.

– Пустите га кући, изгладнео је, болестан је. Дете је то – казао је Пинтол збуњен симулирањем малишана.

– Идеш кући код бабе док не прође Црвени крст. Немој да случајно из куће излазиш и идеш негде. Убићемо те чим те видимо ван куће. А кад прође Црвени крст поново си наш – рекоше му ови други.

У то се умешао поново доктор:

– Одбаците дете колима до села, мали је…

И нису малишану дали ауто да га пребаци до баке у селу.

– Какво ауто докторе, па немамо ми аута да четнике развозимо. М’рш кући, мали – последње је што је Капетановић чуо када се капија логора отварала.

Како је испричао Лео, бака је била у шоку кад га је видела. Исте ноћи га је храбра жена провела кроз линије до кумова Тешића. Онда су га одвезли на Илиџу. Чуо је од касније размењених из села, да су га тражили кад је прошао Црвени крст.

ЈЕЖИ СЕ ОД НАГОВЕШТАЈА СУКОБА

БОШЊАЧКО национално веће БиХ „упозорило“ је прошле недеље грађане Босне и Херцеговине да би 2. и 3. маја 2024. године могло доћи до нереда које би изазвали „екстремисти“, јасно алудирајући на Србе. У ратнохушкачком саопштењу пуном генерализација према конститутивним народима БиХ, Бошњачко национално веће тврди „да би могло доћи до напада на повратнике у Републику Српску и покушаја успостављања контролних и борбених позиција на међуентитетским линијама“.

– Јежим се. Памтим ово – вели Александар Глигоревић. – Моја судбина је доказ шта значи грађански рат.

ПАВЕЛИЋЕВИ НАСЛЕДНИЦИ

БРАДИНА је до ратних дешавања у Босни и Херцеговини 1992. била насељено место са око 700 Срба, односно 90 одсто становника Брадине били су Срби. То је највеће српско место између Сарајева и Мостара. Међутим, у засеоку у околини Брадине рођен је поглавник НДХ Анте Павелић.

– Зато су усташе овде биле посебно крволочне – објашњава Александар Глигоревић. – За побијене Србе из Брадине хрватско-муслиманске снаге су платиле локалним Ромима да одвуку српске лешеве до ископане масовне гробнице у порти цркве. Ексхумирали смо жртве након рата, поново подигли цркву, али тамо Срби више не живе. Можда неколико стараца.

НИКАД ОСУЂЕНИ

МУП Републике Српске је Тужилаштву БиХ 2008. године доставио доказе за подизање оптужнице против припадника муслиманске Армије БиХ: Зије Ланџе, Фаика Шпаге и Вахида Алагића, за злочине против Срба из Брадине да би 2009. године

Тужилаштво БиХ зауставило истрагу, на иницијативу страног тужиоца Дејвида Швендимана, уз образложење да „нема доказа“. Године 2011. Тужилаштво БиХ је подигло оптужницу против Миралема Мацића, који је судијама казао имена налогодаваца злочина у Брадини 25-27. маја 1992, а то су: Јасмин Гуска (начелник МУП Коњиц за време рата) и Енес Туцаковић (начелник полицијске јединице у Коњицу) и Тужилаштво је у јануару 2012. појачало истрагу. Али, под сумњивим околностима, у само неколико дана током јануара 2012. умиру сва тројица оптужених (Гуска, Туцаковић и Мацић). Тужилаштво БиХ у свом поседу има ратни дневник који је водио Миралем Мацић, где су сви догађаји 1992-1995. детаљно описани.

Драган Вујичић