Вечерње новости, 30. 1. 2024, Добротвор из царског Призрена: Сима Андрејевић Игуманов, родоначелник српског задужбинарства – На данашњи дан

Сима Андрејевић Игуманов (1804-1882) Фото: Вечерње новости

РАВНО је 220 година од рођења Симе Андрејевића Игуманова (1804-1882), великог српског добротвора. Остао је упамћен као један од првих задужбинара у области школства и народне просвете. Подигао је Призренску Богословију, а Београду је оставио једну од најлепших грађевина, Игуманову палату, смештену на крају Теразијског платоа.

Рођен је 30. јануара 1804, у Призрену, баш кад је Карађорђе дигао Србе на устанак. Његов отац Андреј био је врло богат човек али и велики патриота. Оставио је четири сина без ичега, јер је новац потрошио на куповину оружја за устанике. Због тога је Сима своје младе године провео у Манастиру Свети Марко код Призрена, где му је брат био игуман. Тамо је добио надимак Игуманов, који је 1856. године званично додао очевом презимену.

Брат је Симу послао да учи занат у призренској фабрици бурмута. За кратко време је од калфе стигао до сувласника, али су Турци убрзо затворили фабрику. Покренуо је трговину пијавицама. Посао му је добро ишао те је навукао завист турског паше, који му је отео имовину и послао га у затвор. У турском казамату спријатељио се са агом из Призрена који му је помогао да се врати трговини дуваном.

Палата Игуманов, оригинални изглед 1938. године Фото: Завод за заштиту споменика

Скулптура на Палати у Београду

 

 

У ЦЕНТРУ Београда, средствима Задужбине Симе Андрејевића, подигнута је 1938. Игуманова палата. На крову је био споменик задужбинару на којој су Андрејевић, његов син Манојло и сирочићи у косовскометохијском оделу.

 

После Другог светског рата Палата је национализована, а 1950. по наредби градског урбанистичког одсека, скулптура са зграде исечена је швајс-апаратима и разваљена. Копија по фотографијама је враћена  2021. године.

 

Палата Игуманов, оригинални изглед после комунистичког скнављења 1950-2021. Фото: Kaldrma.rs

Као трговац је радио од 1846. у Цариграду и Одеси, а потом се настанио у Кијеву. Када се обогатио, почео је да се бави добротворним радом. Отечеству је слао богате прилоге, највише црквама и манастирима у Старој Србији. Несебично је улагао у школовање младих Срба и пратио развој просвете у Србији, па је и богатство употребио за подизање просветних установа.

У свом родном Призрену је 1872. подигао угледну зграду и у њој отворио Богословско-учитељску школу, данас чувену Призренску богословију. Школовање српских дечака и младића било је бесплатно, јер је игуманов обезбедио сигурне изворе прихода и за рад школе и за остале њене потребе младих ученика који су у њој и учили и становали. Богословија је школовала више учитеља него свештеника, а дала је и много владика и тројицу српских патријарха: Варнаву, Гаврила и Павла.

Када су му умрле жена и кћерка, посветио се сину Манојлу, који је, нажалост, такође преминуо. Тада је одлучио да „усвоји“ сву омладину свог краја и оснивао задужбину. Преминуо је 24. фебруара 1882. у Призрену, а према сопственој жељи сахрањен је у породичној гробници у Манастиру Светог Марка* у селу Кориша код Призрена.

Д.Б.М.