Вечерње новости, 30. 11. 2023, Др Никола Жутић: САМО ТРИ ЖУПАНИЈЕ СУ БИЛЕ ХРВАТСКЕ: Филолози о кајкавском дијалекту и српском штокавском говору

Срби граничари Фото: Вечерње новости

СЛАВЕНСКИ филолози XIX вијека били су јединствени у процјени да је илирски језик био српски. Тако је словеначки филолог Јернеј Копитар (1780-1844) кајкавце Хрвате сматрао за неспорне Словенце, „а био је вољан да Хрватима призна приморске чакавце – сви остали су Срби“.

Копитар је записао: „Српски једнако илирски. Предео српског дијалекта се простире од Истре, преко Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске, до колонија исељеника из ових земаља у Славонији и Јужној Угарској. Четири до пет милиона говори то нарјечје“. Раздвојени су вјерски на западну латинску, већи део је грчког опредјељења. Ћирилска азбука је у IX веку удешена за српски језик, и због старословенског црквеног језика имала је природне предности испред Латина.

Копитар је касније писао како старо име Илира треба сасвим забацити као етничку ознаку: „Овој антиквоманији треба учинити крај и поштене људе треба звати њиховим правим именом: то Илирце треба звати Истрани, Хрвати, Далматинци, Херцеговци, Босанци, Срби, Бугари, угарски Срби, славонски Срби (јер сви ови говоре један исти словенски дијалект, словено-српски.“ Писао је како је Славонија „после турских пустошења опет васпостављена помоћу нових Срба“.

Због утемељења свехрватства у тзв. хрватским земљама, идеолози илиризма су форсирали штокавско нарјечје како би изједначили (унифицарали) тзв. „хрватски“ говор „три нарјечја“ (штокавско, чакавско, кајкавско). Требало је избацити мањинско нарјечје чакаваца и кајкаваца, те прописати да српска штокавштина буде званично нарјечје нове римокатоличке нације у стварању. Словеначки „препородитељ“, Јернеј Копитар (1780-1844), одбацио је хрватство штокавштине пошто је штокавски говор називао славеносрпским, а касније само српским. […]

ХРВАТИМА КАО НОВОЈ нацији у стварању Копитар је оспоравао чак и сам Загреб са околином. Копитарово гледиште најбоље се огледа у преписци са Јосипом Добровским из 1810, у којој тврди да се „провинцијални Хрвати (из Банске Хрватске – Н. Ж) тек посљедњих двјеста година називају Хрватима, и то као географски а не етнографски појам“. О томе Копитар 1810. пише Добровском: „Тек од Фердинанда I (1503-1564) и Леополда I (1640-1705) почео је да се употребљава географски назив Хрватска и с ону страну Купе… Славонци су српски насељеници и говоре „крух“ и „брез“ мјесто „без“, право крањски… Што се тиче Хрвата, наиме сјеверно од Купе нема генетских него само географских Хрвата, а генетски то су само Венди (Словенци)… Није дакле неисторијски кад Словенци неће да буду Хрвати, већ је то само veritas causa… Како уопште долазе Загребчани ка хрватском поријеклу. Не дајмо се, дакле, заварати административном подјелом земаља и назива…“ […]

Најпознатији слависта друге половине XIX вијека, Франц Миклошић, у својој „Упоредној граматици словенских народа“ Хрвате је редуцирао на сасвим мали простор, уз тврдњу да су сви штокавци Срби, чакавци Хрвати а кајкавци Словенци. У „Упоредној граматици“ Миклошић пише о два српска нарјечја (-е и -ије) и једном хрватском (-и). Икавштину, дакле, узима за главно обиљежје тзв. хрватског језика, док су екавштина и ијекавштина двије групе српског језика. Ипак је и Миклошић тврдио да нису сви икавци Хрвати чакавци, већ да има икаваца који „чисто српски говоре и да имају исту нарав и обичаје.“ Ту је прије свега мислио на икавце Србе римокатолике штокавског нарјечја Далмације, Приморја и Лике (на Буњевце). Миклошић је био увјерења да до Дубровника никад није допирала чакавштина и да је штокавски увијек био српски. […]

Србин граничар у Славонији Фото: Вечерње новости

СЛАВОНИЈА ПУНА ПЕСАМА О ПОДВИЗИМА МАРКА КРАЉЕВИЋА

СЛОВЕНАЧКИ ЛИНГВИСТА Матеја Мурко је такође потврђивао да су сви истакнути лингвисти, почев од Копитара, Шафарика, као и етнограф Черниг, кајкавске Хрвате сврставали у Словенце. Мурко истиче да је кајкавски до 1835. године био уобичајен као књижевни језик, али да „није нашао пријем у велики Рјечник хрватског или српског језика, који ЈАЗУ издаје.“ […]

Етнограф, филолог и лингвиста Павел Шафарик је писао – да се српски говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Славонији, Далмацији. И за њега су само три жупаније Провинцијалне Хрватске, кајкавске, неспорно хрватске. „Стара Хорватија на југу са градовима Бихаћ и Биоград у Далмацији од вајкада је припадала српском народном говору; оно што старији писци ових предјела називају хорватском, чисто је српски.“

Ватрослав Јагић у књизи „Словенски језици“ наводи да се „чакавски дијалекат Северне Далмације, Истре и Острвља звао одвајкада хрватски“ (?! – не наводи извор за тако смјелу тврдњу – Н. Ж). „У северној Хрватској, северно од Купе и Коране до Муре и источно преко Сиска до Вировитице, влада од вајкада кајкавски дијалект. Сада га народ зове хорватски, а до краја XVII века цео предео између Саве и Драве звао се Славонија… отуда и назив дијалекта славонски језик, како се зове у XVI и XVII стољећу. Можда се некад овај дијалект под истим именом простирао преко Вировитице. Али је за време Турака данашња Славонија добила ново становништво, које је дошло с оне стране Саве, а говори штокавски. Због тога је кајкавски дијалект сада ограничен на северозападни део некадашњег Regnum Sclavoniae, који од краја XVII века носи име Хрватска (то је трожупанијска Банска Хрватска – Н. Ж). […]

ВАЛТАЗАР БОГИШИЋ се, у писму упућеном 14. септембра 1876. Ватрославу Јагићу, питао ко су прави Хрвати: „Да ли кајкавци западне три жупаније, или су Хрвати само чакавци далматинских отока као што је Даничић мислио, или су Хрвати оне насеобине у Угарској (и у Бургенланду) којима је пјесме скупио Курелац…“

Немачки етнограф Дифенбах је 1880. године у књизи „Етнографија европског истока“ писао да „Хрвати по језику и народности, заједно са Словенцима, припадају српском племену, који су одељени нарјечјем и политичком географијом.“ Професор Андреас Виганд казао је на предавању у Лајпцигу: „Тзв. хрватски језик није ништа друго него српски написан латинским словима“… […]

Nikolo Tomaseo из Шибеника је правио комплименте српском језику. У свом „Рјечнику италијанског језика“ из 1929. записао је: „Српски језик је један од четири идиома, не дијалекта, славенских народа. Хрватски дијалекат, као и њихова раса, само су дегенерација“ (Il dialeto croato, come la razza, e una degenerazione). […]

Великохрватски кривотворитељ др Фердо Шишић је као „симптоматично“ навео да су два Славонца у другој половини XVIII вијека издала граматике славонског језика, и то Рељковић 1767. и Ланосовић 1778. године. Шишић примјећује да Рељковић није био познат ван Славоније, јер га као штокавца Хрвати кајкавци нису могли разумјети.

Мађарски протестант Јанош (Јован) Чапловић је у једној књизи из 1816. редовно писао о Рацима када описује Славонију. […] За Чапловића су српски, славонски и рацки синоними. Латински назив Славоница је назив за славонски, српски. На страни 1666. Чапловић наводи крштена и породична имена Славонаца, која су народна српска као Драгојло, Љубица, Цветко, Јоцо, Сава, Стево и друга.

Уредник једног њемачког часописа Адолф, писао је 1842. у једној студији о славонским народним пјесмама сљједеће: “ … Славонија је пуна народних пјесама, описују се подвизи Марка Краљевића у простим пјесама једнако ту као и у сусједству, и тако се ови подвизи чувају у старим а ипак зато увијек свјежим пјесмама…“ […]

СРПСКИ ЧЕТВРТИ ЈЕЗИК У ЕВРОПИ

МАТИЈА Влачић Илирски, рођен у Лабину 3. марта 1520, протестант, писао је да је скупио хебрејске етимоне за четири главна језика: грчки, латински, њемачки и илирски (србски). За Влачића илиризам није географски појам већ је то појам који означава националну и језичку припадност србству, односно словинству. Он је писао о илирским (славенским) црквама; као изузетан познавалац историјских књижевних извора Влачић је доказивао да је илирски (српски) језик један од четири главна европска језика. Извор за такву тврдњу му је велики број дјела написаних илирским језиком и ћирилским (глагољашким) писмом. У 11. центурији пише о Хрватима као дијелу српског народа. Разни писци су га називали илирским (Ритер, А. Твестен, В. Прегер, П. Полман итд), да би га језуита Емил Лазовски фалсификатом назвао. „Матија Влачић – Франковић, гласовити Хрват Истранин 16. вијека“ (Загреб, 1909).

Др Никола Жутић