Вечерње новости, 30. 7. 2023, В. Голубовић, П. Павловић, Н. Нешић: ХЕРОИНА ПРЕД КОЈОМ СУ БИЛИ ПОСТРОЈЕНИ ПУКОВИ – Милунка Савић борила се у свим великим биткама од 1912. до 1918.

Милунка Савић Фото: Википедија

ПЕТОГ октобра 2023. године навршава се 50 година од смрти и 131 година од рођења Милунке Савић, жене јединствене на просторима Балкана и шире, по доприносу одбрани своје отаџбине у балканским и Првом светском рату, од 1912. до 1918. године.

Прерушена у мушкарца, добровољно је стала у одбрамбени строј српске регуларне војске, у многим биткама била бомбаш и јуришник, задивљујући старије и искусније ратнике по својој сналажљивости, вештини и смелости. Њен ратнички скор су ране, висока српска и страна одликовања и чин наредника. Једина је жена у свету која је одликована највишим француским орденом – Ратним крстом са златном палмом, који се додељује искључиво високим официрима. Пред стројем савезничких снага Антанте Орден јој је лично уручио командант генерал Франше д’Епере. Златну Карађорђеву звезду војничког реда, о груди храбре ратнице, окачио је престолонаследник Александар Карађорђевић, командант српске војске на Солунском фронту. Медаљу за храброст „Милош Обилић” пред стројем Другог топличког пука уручио јој је генерал Божидар Терзић, министар војни.

Фељтон о Милунки Савић који је пред читаоцима „Новости“ је истовремено и споменица женама које су део своје младости оставиле у беспућу планинских врлети Албаније и суровим ратовима за ослобођење, као и сећање на све жене које су, посебно у Великом рату, сачувале огњишта да се не угасе.

ЧЕТРДЕСЕТ година после смрти, 10. новембра 2013. године, државно руководство Републике Србије на достојан начин одало је заслужено признање Милунки Савић; уз државне, војне и верске почасти, њени посмртни остаци, уз тактове песме „Тамо далеко”, спуштени су у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.

Иако закаснела, одлука о државној сахрани Милунке Савић у народу је примљена са великим симпатијама, јер је тиме исправљена велика неправда која је у Југославији учињена према ратнику, добровољцу, једној од најодликованијих жена у Првом светском рату.

Добровољка Милунка Савић, српска хероина, жена са бројним српским и страним ратним одликовањима, отишла је на вечни починак 5. октобра 1973. године. Преминула је у свом стану, на начин како је и током послератног живота живела – радећи.

„Тог октобарског јутра затекао сам баку заспалу на столици, тако ми је изгледало. Ручни рад јој је испао из руку. Нажалост – бака је преминула”, испричао је унук Ђорђе Минков, Бранку Станковићу, уреднику емисије „Квадратура круга” Телевизије Београд.

„Милунка Савић није сахрањена у Алеји великана већ у породичној гробници, на Новом гробљу у Београду. На вечни починак није испраћена уз државне и војне почасти, иако је то заслужила. Сахранила ју је породица”, наглашава Милункин унук Дејан Станков.

ПО ЊЕГОВОЈ причи, породица је 5. октобра 1973. године обавестила Скупштину града Београда да је Милунка Савић преминула и добила одговор да сачекају са сахраном неколико дана. Чекали су, а потом су је о свом трошку сахранили. Из Скупштине града Београда никада им се више нико није јавио.
ПОЧАСНИ ПОЗДРАВ

ФРАНЦУСКА је достојно дочекивала Милунку Савић, двоструког витеза Легије части, као свога највећег националног хероја. Пред Милунком Савић, неписменом сељанком из села Копривнице на Ибру, постројавани су у ставу мирно питомци најстарије и најславније војне академије Европе: Сен Сир, Екол милитер суперијер и јединице националне гарде. На Вердену, најкрвавијем разбојишту Првог светског рата, доживела је почаст каква никада није одата једном странцу. Пред њом су биле постројене и спуштене на почасни поздрав заставе прослављених француских пукова из битака код Артоа, Лијежа, Куомона, Вердена и Марне.

„Моја бака Милунка, као и мајка Милена Станков, сахрањена је, заправо, на ратничкој парцели број 101. То је наша породична гробница, у којој је бака сахрањена 1973. године, а моја мајка 1987. Приликом сахране баке Милунке говорили су високи официри ЈНА и представници Друштва за неговање споменика и традиција ослободилачких ратова”, објашњава даље унук Дејан Станков.

На надгробној плочи пише: „Милунка Савић Глигоревић, носилац Карађорђеве звезде 1890-1973. Кћи Милена Станков 1924-1987”. Поштоваоци су на црни мермер положили зелени венац са поруком: „С поштовањем и љубављу Милунки Савић – потомци 1912-1920. Нови Београд”.

Сведочећи у једној емисији Јавног сервиса РТС, војни историчар Милован Прелевић, који је говорио на сахрани, рекао је да је срамота што је српска хероина сахрањена у приватној гробници, поред ограде на крају Новог гробља у Београду.

НА КОМЕМОРАТИВНОМ скупу и парастосу у Алеји великана, четрдесет година после смрти, 10. новембра 2013, окупили су се државни и војни службеници, црквени великодостојници, посланици и министри из Владе Србије, представници амбасада и војни изасланици из 19 земаља и велики број грађана, предвођени председником Србије Томиславом Николићем и начелником Генералштаба Војске Србије генералом Љубишом Диковићем, да одају почаст Милунки Савић, добровољном ратнику за ослобођење своје отаџбине од 1912. до 1918. године.

Пре полагања ковчега, председник Србије истакао је да Милунка Савић, српска хероина, личи на своју земљу – одважна када треба, непобедива и усправна, сваком да се нађе и помогне, а опет скрајнута када други помисле да тако велика и снажна може да засмета.

Николић је рекао да никад није касно да се сагрешења, која су други направили према Србији и њеним великанима, исправе, и додао:

„Данас то чинимо захваљујући Милункиној породици, што нам је дозволила да јој се одужимо како доликује, да почива међу људима који су исписивали историју наше земље”.

На ратишту је провела седам календарских година. Делила је судбину Војске Србије и учествовала је у свим великим биткама од 1912. до 1918. године. Била је у познатом Гвозденом пуку „књаз Михаило” и део Сремског добровољачког одреда у одбрани Београда 1915. године. Са Војском Србије и избеглим становништвом, иако рањена, преживела је албанску голготу, стигла на Крф одакле је упућена у Тунис, у Бизерту на лечење и опоравак. По повратку доживљава бродолом, али остаје жива и ступа на Солунски фронт где добија чин пешадијског наредника и бива постављена за командира јуришног вода.

Командовала је јединицом прекаљених ратника.

ПРЕД ЊОМ су били постројени пукови. У славу њеног имена подизане су заставе.

Половином 1918. године Врховна команда свих савезничких армија издала је писмену похвалу јунаштву српског наредника Милунке Савић, с наређењем да се прочита пред стројем, у ставу „мирно”, свих јединица снага Антанте. Оваква почаст није указана ниједном официру у Великом рату. Још за време трајања рата одликована је два пута највећим француским одликовањем – Легијом части, које су јој у име председника Француске Републике на груди ставили први и последњи командант Солунског фронта: француски генерали Морис Сарај и Франше д’Епере.

По окончању рата је демобилисана, али њен живот започео је новом голготом, сигурно тежом од оне коју је прошла у рату. Као велики хуманиста усвојила је и школовала туђу децу и била патриоткиња која је несебично волела своју отаџбину. Одбила је да живи у Француској, поштовала је и волела људе, помагала људима, била скромна и никада није тражила нити молила за помоћ. Постала је легенда још током рата. Поштовали су је њени српски саборци али и официри и војници савезничких војски…

Пишу: Видоје Голубовић, Предраг Павловић, Новица Нешић