Вечерње новости, 30. 8. 2020, ЦРКВА ОДУВЕК ПОВЕЗИВАЛА СРБЕ: На данашњи дан, пре једног века, обновљена Пећка патријаршија

Пећска Патријаршија, 19. век Фото: Вечерње новости

ТАЧНО пре једног века, 30. августа 1920. године, на дан Свих српских светитеља, у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима, Архијерејски сабор уједињене Српске цркве, свечано је прогласио успостављање Српске патријаршије.

Указом краља Петра I Карађорђевића, тог истог дана, потврђена је одлука Светог архијерејског сабора о подизању Српске цркве „на ступањ и положај патријаршије“.

Попис становништва обављен 1921. показивао је да су најбројнију верску популацију, од 46,6 одсто укупног становништва југословенске државе, чинили православци. Уједињењем је отворен процес политичке интеграције Срба, али је истовремено настала потреба за њиховим духовним јединством, што је једино могло да буде постигнуто обједињавањем у једну Цркву. Све до ратова за национално ослобођење и уједињење (Велики и балкански ратови), православни Срби били су расејани у шест црквених области.

МИТРОПОЛИЈА Србије, са пет епархија, обухватала је Краљевину Србију и била је аутокефална. Карловачка митрополија, са седам епархија, обухватала је све православне Србе у Војводини, Хрватској и Славонији, као и Црногорско-приморска митрополија, са три епархије, која је обухватала Краљевину Црну Гору. Обе су, такође, биле аутокефалне.

Српска црква у Босни и Херцеговини, са четири епархије (дабробосанска, зворничко-тузланска, бањалучко-бихаћка и захумско-херцеговачка), потпала је 1878. године под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Далматинска црквена област, са две епархије (далматинско-истријска и бококоторска), под Аустријом је била у саставу Буковинско-далматинске митрополије, која је, поред Срба, обухватала и Русине и Румуне, а била под Цариградском патријаршијом.

Црквена област у Старој Србији и Македонији, са шест епархија (са статусом митрополије): рашко-призренска, скопска, дебарско-велешка, преспанско-охридска, пелагонијска (битољска) и полеанска (дојранска), припадале су Цариградској патријаршији. Али, после 1912. и 1913, односно 1919. године, када су бугарски и грчки епископи напустили ове епархије, оне су ушле у састав Београдске архиепископије, али је њихов статус у односу на Цариград формално остао нерешен.

У новој заједничкој држави, ослањајући се на строго догматска и канонска начела, те црквене области самостално су се развијале. Први наговештаји за уједињење у једну Српску православну цркву стижу најпре из Црне Горе и Војводине. Епископи из свих ових црквених области окупљају се крајем децембра 1918. у Сремским Карловцима. Крајем маја наредне године, идеја о уједињењу је и озваничена изјавом архијереја у којој се „изриче административно, духовно и морално уједињење свих црквених области“.

Витешки Краљ Александар са Епископатом 1921. године Фото: Вечерње новости

ЗНАЧАЈНУ улогу у уједињењу српских православних цркава имао је управо регент Александар. Он не само да је давао подршку овом процесу, него је био и њен иницијатор. Овакав Александров однос многи су тумачили његовом религиозношћу, међутим, прави мотиви су били из национално-политичких разлога, односно да црква буде снага која ће повезати све Србе, без обзира на њихове политичке и страначке разлике и друге поделе.

Код Александра је био присутан још један значајан мотив. После бољшевичке револуције и страдања Руске православне цркве и угрожавања Цариградске патријаршије од стране Турске, сматрао је да Српска црква треба да постане основа православља. Због тога је руској црквеној емиграцији омогућио да Сремски Карловци постану духовно средиште свих избеглих Руса у Европи.

Време ће показати да је Александар имао још једну идеју која је била како из династичких, тако и из личних разлога, а то је била идеја о обнови Пећке патријаршије, и да он, као владар из династије Карађорђевића, буде настављач традиције владара из Немањићке лозе.

Али, остварење ове замисли подразумевало је споразум са Васељенском патријаршијом у Цариграду и озбиљну дипломатску акцију, па и одређену количину пара, и то не баш малу. Половином августа 1919, у Цариград је отпутовала дипломатска делегација, на челу са Пантом Гавриловићем, са пуномоћјем регента Александра и писмом митрополита Димитрија.

ПРЕГОВОРИ о добијању сагласности Цариградске патријаршије за уједињење Српске цркве и успостављање Српске патријаршије нису текли глатко и трајали су више од пола године. Најспорнији је био захтев из Цариграда, да у Старој Србији и Македонији, задрже црквено-школске општине и да се служба врши на грчком језику. Покренута су, наравно, и одређена материјална питања. Компромис је постигнут, али када је српска страна пристала да Патријаршији у Цариграду исплати милион и пет стотина хиљада франака.

Архијеријски синод Васељенске патријаршије, тек кад се уверио да је и последњи франак исплаћен, доноси одлуку да се „усваја, одобрава и благосиља уједињење свих српских православних цркава у једну, под именом Аутокефална уједињена Српска православна црква Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Васељенска патријаршија, такође с благонаклоношћу, прима и обнављање старе Пећке патријаршије, с њеним правима и повластицама, пошто су се све епархије које су је сачињавале нашле под влашћу уједињене српске цркве“.

Одлука у писменој форми уручена је тек после избора новог патријарха у Цариграду, Милетијаса IV, у фебруару 1922. године. Међутим, вођство српских епархија није чекало на тај документ и одмах по договору са Цариградом, средином јуна 1920, регент Александар доноси указ којим је озакоњено уједињење Српске православне цркве, а проглашење Патријаршије је заказано за претпоследњи дан августа. Тих дана у Сремским Карловцима одржана је и конференција свих епископа из целе земље, која је проглашена Ахијерејским сабором, на ком је проглашено васпостављање Патријаршије.

СВЕЧАНИ чин обављен је у Саборној цркви Карловачке митрополије. Церемонија је била пуна симболике везане за Светог Саву и цара Душана. У Карловцима су први пут употребљене ретке црквене и историјске реликвије, застава цара Душана из манастира Хиландар, његов крст из манастира Дечани, крст Светог Саве из Јерусалима, његов епитрахиљ и кадионица, сребрне патријаршијске заставе, епитрахиљ и кадионица из доба пећких патријарха, делови одежде патријарха Чарнојевића Шакабенте…

Успостављање Српске патријаршије и избор патријарха требало је да означе вечно трајање Српске православне цркве, њен историјски континуитет. Повезивањем са Пећком патријаршијом, најбоље се могла исказати њена самобитност. Због тога је први српски патријарх требало свечано да буде устоличен и у Пећкој патријаршији. И ова иницијатива потекла је од краља Александра. Тај чин требало је да се обави већ 25. јуна 1921, али је одложен због доношења Устава. Устоличење је затим заказано за 24. октобар 1922, у време одржавања прославе десетогодишњице Кумановске битке, па је стога одложено за лето 1923, а онда и за идућу, 1924. годину. Разлози за ова одлагања нису били само техничке већ и политичке природе, јер је један део архијереја био против устоличења у Пећи.

ЦЕРЕМОНИЈАЛ устоличења патријарха, 28. августа 1924, био је такође испуњен историјском симболиком и успостављањем директне везе, од првог патријарха из времена Немањића, затим из 1766. године, и са временом Карађорђевића. Свечаност је отпочела доласком краља Александра у Пећ, где га је старешина манастира поздравио као „осветника Косова, ослободиоца и ујединитеља нашег народа и историјски правог наследника круне Немањића“. У манастиру је обављен и један „историјски чин“: Александар је свечано запалио две велике свеће, које је царица Милица оставила као аманет оном српском краљу који „освети Косово“. Краљ је затим пришао патријарху и својом руком му ставио око врата скупоцену огрлицу-панагију, израђену од злата и драгог камења годину дана раније у Паризу, према нацрту који је послат из Београда. Поред лика Светог Саве, у панагији су уграђени и ликови српских патријарха, светитеља и српских владара.

Свечаност устоличења патријарха у Пећи завршена је литијом и дефилеом војних јединица, уз масовно присуство народа и свештенства. Те 1924. године Српска православна црква, према статистици, имала је под својим окриљем 5.715.178 душа у 29 епархија, од којих се 27 налазило у Краљевини, а две ван земље (Будимска у Мађарској и Америчко-канадска у Америци).

ДИМИТРИЈЕ ПРВИ ПАТРИЈАРХ

ИЗБОРИ за првог српског патријарха одржани су 12. новембра 1920. Највише гласова је добио митрополит Србије Димитрије. Сутрадан, 13. новембра, у Саборној цркви, уз присуство свих архијереја, чланова владе и регента Александра, уз звоњење звона и топовске плотуне, свечано је устоличен, по прописаном церемонијалу, први патријарх уједињене Српске православне цркве, Димитрије. У избору првог патријарха учествовао је готово сав народ преко својих представника. Гласање је било тајно.

Иван Миладиновић