Вечерње новости, 31. 1. 2024, Владика који је одбио и Павелића и Тита – 110 година од рођења Епископа Варнаве (Настића) – На данашњи дан

Свети Варнава Хвостански Исповедник Фото: Википедија

Навршио се читав век и још десет година откако је рођен владика Варнава (Војислав Настић), један од најистакнутијих архијереја Српске православне цркве који је проживео страдања, иако својим речима и делима никада није дао повода за то.

Неправедно прогањан, мучен и утамничен од комунистичког режима, остао је непоколебљив у вери и доследан својој монашкој мисији.

Рођен је 31. јануара 1914. у САД, где је живео до осме године када се са родитељима преселио у Сарајево. Са оцем Атанасијем је, по завршетку гимназије отпутовао у Охрид код епископа Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је рекао Николају да Варнава жели да се замонаши, али му је владика рекао да иде да студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу. Тако се Војислав уписао на Богословски факултет у Београду, који је завршио 1937. године. Замонашио се у Милешеви 1940. године.

Када је почео Други светски рат, јеромонах Варнава је остао у Сарајеву да дели судбину свог народа. Усташки поглавник Анте Павелић позвао га је да буде епископ квазицрквене организације коју је усташки режим основао – „хрватске православне цркве“. Ту понуду је пред Павелићем одбио. А, онда су му партизани понудили да буде „црвени владика“. Ни то није прихватио.

На првом послератном редовном заседању Светог архијерејског Сабора СПЦ, Варнава је изабран за викарног епископа патријарха српског, с титулом Епископа хвостанског, с тим што му је одређено да буде у Сарајеву. Од тог дана комунистичке власти почињу да прате његове јавне иступе, а приступну беседу на хиротонији доживели су као харангу против тада успостављаног државног уређења. Новоизабрани владика тада је само позвао христољубиви народ да се духовно наоружа за рат који Црква води по целом свету, а то је „рат за спасење људских душа“.

Владика је убрзо ухапшен и оптужен за антидржавну заверу. Осуђен је у марту 1948. на 11 година затвора с тешким радом,  под оптужбом за злочин издаје, слабљења економске и војне моћи наше земље, помагање терористичких банди, вршење непријатељске пропаганде и вршење шпијунаже у корист англо-американаца.  Ипак, ослобођен је у јулу 1951, пошто је разрешен црквених дужности.

Робијао је пет година у затворима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Све време био је под присмотром државних власти.

Изречена затворска казна од 11 година истекла му је 25. децембра 1958, а онда је остало још три године губитка свих грађанских права. После тога, упорно је тражио да се врати у епископску дужност, али му комунистичке власти то никада нису дозволиле.

Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочин, а канонизован на сабору Светог Архијерејског Сабора 2017. године.

Д.Б.М.