Вечерње новости, 31. 8. 2013, Остоја Милисављевић: Греси Свете столице

Боснаска Дубица: Сидоније Шолц покатоличује и похрваћује Србе, август 1941. Фото: Музеј револуције народа Југославије Инв. број: 5734, Znaci.net

НА заседању Сабора НДХ 25. фебруара 1942. године др Мирко Пук говорио је о католичењу Срба: „НДХ подупире акцију прелаза грко-источњака на католичку веру, јер је тај прелаз само поврат пријашњој дједовској вјери“

НА заседању Сабора НДХ 25. фебруара 1942. године министар правосуђа и богоштовља др Мирко Пук говорио је о католичењу Срба: „Независна Држава Хрватска подупире акцију прелаза грко-источњака на католичку веру, јер је тај прелаз само поврат пријашњој дједовској вјери, јер је држави познато да је само промиџбом из тога хрватскога елемента створено накнадном промиџбом српство. Овим прелазом у ђедовску вјеру враћа се јединство хрватског народа у свим оним крајевима, гдје је силом то јединство ослабљено, они се враћају исконским својим предцима и духовним изворима“.

А истог тог дана у Ватикану усташком посланику др Николи Рушиновићу државни секратар кардинал Маљоне је рекао: „… што се тиче повратника, Света столица се томе весели, Хрватска, пак, може то политички користити, али треба избегавати оно што непријатељима даје повода за клевете“.

Одговарајући на ноту Краљевске југословенске владе од 9. јануара 1942. године Светој столици против присилног католичења Срба, папа Пије XII брани Степинца и католичку цркву у Хрватској: „…католичка црква не прима никога у своје редове који у њу ступа, а да није потпуно свестан важности и последица корака које жели учинити“.

СВИ У КАТОЛИКЕ

Упозорење декана фра Билобрка, жупника у Метковићу: „Има неких кукавица који кажу да не ваља нагонити Србе да се прекрсте и да није људски убијати. Ја вам, међутим, тврдим друкчије. Прелазити на католичку веру морају сви, јер друга вера не сме постојати, а нити ће ма тко остати жив тко неће католичке вере“!

После тога уследила је нова нота Краљевске владе од 2. марта 1942. године Светој столици против присилног католичења Срба са захтевом да иступи енергично против закључака Бискупске конференције одржане у Загребу 17-20. новембра 1941. године и да се забрани сваки такав рад представника католичке цркве. И овом нотом није ништа постигнуто. Српски православни свештеници на скупштини у селу Српска Кореница у Босанској крајини 15. новембра 1942. године потврђују „да је тренутну безглавост Српске православне цркве злоупотребила римокатоличка црква усташке НДХ и присилно преводила српски народ из православља на католичанство, док су се православни сељаци пред јамамам одрицали да пређу на другу веру“.

Поред пописа марионетске НДХ о присилном католичењу Срба и Степинац је донео своје прописе о том католичењу: Окружницу бр. 4104/41 и Прописе за примање у католичку цркву, објављене као прилог „Католичком листу“ бр. 23 од 11. јуна 1941. године. Ове приписе израдио је др Стјепан Бакшић, професор Теолошког факултета у Загребу.

У Окружници је изнето римокатоличко гледиште на политику НДХ „прелаза с једне вере на другу“, о подржавању такве политике уз давање сагласности за католичење са широким образложењем да се отпадници (тј. Срби) „од Католичке цркве врате својој цркви“. У прописима се дају детаљна упутства како треба католички клер уз помоћ усташких оружника, тј. власти НДХ да преводи Србе у католичку веру. Кад им ни то није било довољно да што више и што брже покатоличе Србе, поједини бискупи, као ђаковачки бискуп Антун Акшамовић, затим босански бискупи Шарић и Мишић предузимају нове мере.

Одмах после убиства бањалучког православног владике Платона (Јовановића), католичење се толико појачало да је постало масовно. Под претњом да ће сви бити побијени ако не пређу у католичку веру Срби су почели масовно да прелазе у веру да би сачували своје животе. Али им то није помогло – многи су после преласка на католичку веру побијени.
БОЖЈА НАМЕРА

Порука једног од највећих католичких мислилаца Катрајна: „По Божјој намери, све владе и сви људи требају бити католици“.

То је било толико узело маха да је бискуп фра Алојзије Мишић био принуђен да реагује на следећи начин: „Прилике, у којима живимо, за сваке су стране незгодне. Умјешало се свашта: младо, неспремно, безискусно и мјесто памети и разбора – ватра, сила. Наметници издају одредбе – и док су новообраћеници још у Цркви код св. мисе, хватају их, старо, младо, мушко и женско и гоне као робље… до мала у масама у вјечност. Иза неколико година сватко и сви осуђиват ће овакав непромишљени рад и дјеловање“.

Степинац и хрватски бискупи, после одржане Бискупске конференције 17-20. новембра 1941. године, на којој је расправљано о „прелазима грко-источњака на католичку веру“ у присуству Јосипа Рамира Марконеа, папског легата у НДХ, одлазе Павелићу и обавештавају га о закључцима донетим на тој конференцији о томе да је на њој изабран одбор тројице који ће руководити акцијом католичења Срба.

У овај одбор су ушли:

Степинац као председник бискупске конференције, Виктор Бурић, бискуп сењски и Јанко Шимрак, апостолски администратор крижевачке епархије. Затим га обавештавају да је изабран у Извршни одбор – „Радни одбор за питања конверзије“ грко-источњака на католичку веру, у који су ушли: др Фрањо Ферман, професор на Богословском факултету у Загребу, др Аугустин Јуретић, конзулатор Бискупске конференције, Никола Борић, равнатељ надбискупске канцеларије и др Крунислав Драгановић, професор Богословског факултета у Загребу. Његова је надлежност да решава све послове око конверзије грко-источњака на католичку веру под надзором Одбора бискупа за конверзију.

Да би Павелићу показали да добро обављају послове католичења Срба католички клер организује делегације прелазника које посећују поглавника. Тако је 8. новембра 1941. године Павелић примио једну делегацију прелазника из седам срезова Славоније (Нашице, Ђаково, Осијек, Подравска Слатина, Михољац Доњи, Винковци и Вировитица). Разуме се, предводник ове делегације је био усташа др Стјепан Хефер, велики жупан жупе Барање.

Остоја Милисављевић