Вечерње новости, 4. 10. 2023, Геноцид у Старој Србији и Маћедонији: Столеће апокалиптичног страдања српског народа

Српска деца из Тетова Фото: Спиридон Гопчевић, Вечерње новости

Јастребов је сведочио о бескрупулозном процесу расрбљавања: убијањем, расељавањем, асимилацијом

ПРИЧУ о голготи Срба у 20. веку најлогичније је започети на историјском простору Старе Србије и Македоније који је од Маричке и Косовске битке у 14. веку до данас симбол српског страдања. За ослобођење ових простора у Првом и Другом балканском рату, према доступним подацима, који нису прецизни јер су архиве уништаване у светским ратовима, укупни српски војни губици износили су око 88.000 војника. Међу осветницима Косова 1912-1913. погинуло је 14.000, рањено 54.000, умрло 17.000 од рана и болести (5.000 од колере).

У цивилним жртавама нема бројчаних података, иако је српски народ до окончања балканских ратова био систематски физички истребљиван и насилно асимилован у друге нације, а његова историјска баштина је уништавана и присвајана. То се поновило и током два светска рата. Овај злочин никада није расветљен, јер је Броз после 1945. свим средствима радио на испуњавању захтева Коминтерне за стварање нове нације, македонске.

– Стварање нове нације је било тешко јер није имала историјско утемељење, па се на томе радило интензивно у следећих двадесет година, свим средствима, од промене презимена, до присвајања историјских личности. Процес је окончан парадоксално, када су комунистичке власти СФРЈ створиле своју македонску цркву која је присвојила српску духовну баштину. Од шездесетих престају сва етнолошка истраживања у СР Македонији, јер би она неминовно открила расрбљавање – каже историчар Борисав Челиковић.

У СФРЈ се одиграо крај трагедије која је почела после Велике сеобе под патријархом Чарнојевићем. Наиме, српски народ се и после османских освајања у 14. веку одржао у великом броју на централном простору немањићке државе из доба њеног врхунца, све до Великог бечког рата. На позив европских сила Срби у Османском царству подигли су се на устанак, а Европа их је оставила на цедилу када је поход пропао. Масе Срба су бежећи пред турском одмаздом тада напустиле Стару Србију и Македонију и 1690. се преселиле у Хабзбуршко царство. Османлије су на испражњене просторе населили дивља племена Арнаута из гудура Албаније и задужили их да тероришу преостало српско становништво, да би спречиле избијање неког новог устанка на стратешком правцу ка Егејској обали. До данас се на овом простору суштински ништа није променило, осим послодаваца: Албанци су терорисали Србе и за Аустроугарску, Италију, Немачку, Енглеску, Брозову хрватско-словеначку врхушку, САД. Циљ је био увек исти, спречити излазак Србије на море.

Геноцид над српским народом у овим крајевима открио је и крајем 19. века прецизно описао храбри руски научник и дипломата Иван Јастребов. Он није дошао на Балкан као србофил, већ као службеник своје државе, али је током истраживања простора Косова, Метохије, Македоније и Албаније открио цео један заборављени народ, Србе, и његову изузетну културну баштину. Јастребовљеви записи су сведочанство из прве руке о бескрупулозном процесу расрбљавања историјских српских области, што убијањем и расељавањем, што асимилацијом у друге нације. Он је претпоставио истину правилима дипломатске службе и оштро је критиковао тадашњу спољну политичку акцију Русије, која је подржавала велику Бугарску. Руској јавности је открио вишеструку игру Бугарске егзархије, која је преко својих свештеника код Срба стварала уверење да Русија жели да се бугаризују, да би их заштитила од исламизације, арнаућења и хеленизације коју је агресивно спроводила грчка Цариградска патријаршија.

Качаци контролишу путеве Фото: Википедија, Вечерње новости

Егзархија је, с друге стране, за бугаризацију добијала помоћ и од Турака, којима је обећала да ће уништавањем српског идентитета елиминисати утицај Србије на Србе у Турској. Једнако безобзирни били су грчки свештеници Цариградске патријаршије, фанариоти, који су пресудно утицали да султан укине српску Пећку патријаршију. Тиме је укинута српска народност у Османском царству, верској држави која је препознавала хришћанске нације према њиховом религиозном центру.

На почетку 20. века око две трећине српског становништва у Скопској епархији и Битољском вилајету пришло је Бугарском егзархату и постало Бугар-милет, а трећина је остала уз Цариградску патријаршију као Рум-милет. Албански качаци и бугарске комите су терором „убеђивали“ Србе да промене идентитет у Арнауташе и Бугараше.

На Јастребова су најгори утисак оставили управо Арнауташи, Срби који су одбацили свој а усвојили идентитет, језик и обичаје својих мучитеља, што је подразумевало и да тероришу дојучерашње сународнике.

– Познајем и хришћане који су, такође, почели себе убрајати у овај или онај фис. Они то чине из других разлога, исто као што се труде да се побратиме, да узајамно пију крв, с Арнаутима и арнауташима у циљу тога да, затреба ли, нађу себи заштиту од зулума. Тако је то било у изнуђеном обичају који је хришћане водио пре свега ка арнауташењу, а потом ка неизбежној промени вере. Хришћани су осуђени на затворенички живот због страха од Арнаута. С таквим животом они у ракији траже утеху од патњи и туге. Зато међу њима владају болест и смртност, а прираштаја је све мање – сведочио је Јастребов о ситуацији у Метохији.

Он је описао и српске средњовековне жупе у којима су групе српског становништва које су, као у Гори, примиле ислам, али су сачувале старе обичаје и језик.

Србија је од стицања потпуне независности и признавања статуса краљевине на Берлинском конгресу 1878. постала фактор на који се морало рачунати и Беч се и пре повлачења Османлија понудио за новог покровитеља Албанаца, да би спречио излазак Србије на море, из истог разлога је агенте међу Албанце послала и Енглеска, а нешто касније и Италија. Иако су се Срби трудили свим силама да се приближе Европи, они су били обележени етикетом британске спољне политика као „козачки коњовоци на путу ка топлим морима“. Германски став према Србима илуструју речи грофа Хермана фон Кајзерлинга, да су они „примитивна раса ратника и разбојника“, због чега „Србија мора бити бачена на колена“, како је од српског успеха у Првом балканском рату 1912. говорио генерал Конрад фон Херцендорф, шеф бечког штаба.

Уочи избијања тог сукоба немачка врховна команда је одржала ратни савет, на коме је разматран превентивни рат против Србије ради сузбијања британског и руског утицаја на Балкану. До њега није дошло, али су упућени немачки војни инструктори турској војсци. Српска војска је упркос свему „осветила Косово“ и вратила држави немањићке територије и становништво које је одржало српски идентитет, као и део онога који га се одрекао под присилом. Део српских конвертита, Арнауташа и Бугараша, од тада је најљући непријатељ Срба и Србије, све до данас.

ПОБУГАРИВАЛИ И МРТВЕ

ДА се дугорочне политике српских суседа не мењају, показује пример ослобађања Једрена у Првом балканском рату. Бугари, тада још савезници у борби против Османлија, нису могли да заузму овај велики и важан град и позвали су српску војску у помоћ. Она је сломила турску одбрану по виској цени од неколико хиљада изгинулих српских војника, сахрањених на ободу Једрена. Када су њихови ближњи касније дошли да обиђу своје мртве затекли су светогрђе: сва српска имена исписана на крстовима била су побугарена. Била је то најава бугарских издаја и геноцидне политике у будућим светским ратовима.

Борис Субашић