Никола Пашић (1845-1926) је био оличење извиканог великосрпства, Фото Википедија
СРПСКА историјска наука није се у већој мјери бавила контроверзном „проказаном“ темом великосрпства – темом која у минулим епохама није наилазила на повољан одјек у југославенским али и српским државним, културним и научним институцијама.
У иностраној литератури и литератури (памфлетима) земаља из региона (српског окружења) углавном су биле у оптицају негативне оцјене о српској агресивној територијалној политици према новонасталим сусједним „нацијама“. Данас срећом нису у потпуности заборављени умни појединци, углавном анатемисани у историографији, који су национализам српства називали етнографско-језичким, односно народно историјским јер је ослоњен на старо народно српско органско биће, прожето потоњим светосавским православним национализмом.
Дуги низ година актуелна је употреба, односно злоупотреба појма тзв. великосрпства од стране кључних идеологија раздобља од друге половине XIX и прве половине XX вијека. У негативном контексту тај национални појам су експлоатисали Ватикан и хабзбуршки државотворци, да би га с протоком времена почели злоупотребљавати (између два свјетска рата) европски ревизионисти окупљени око фашистичке Италије, Коминтерне и комуниста, затим нацисти (фашисти), а у најновије (савремено) доба елита западне неолибералне демократије предвођене Сједињеним Америчким Државама и Великом Британијом. За „великосрпство“ је оптуживана и Република Србија у монтираним процесима који се воде у Хашком трибуналу, са основном оптужбом да је српска политика изазвала ратове на територији бивше Југославије због стварања „Велике Србије.“
С друге стране, наметнута је „истина“ загребачке историографске фалсификаторске школе о старини хрватства и великом територијалном опсегу тзв. хрватских земаља.
Митолошко хрватство тешко се заборављало чак и међу српским интелектуалцима, академицима, професорима факултета и школа захваљујући утемељености такве фантастичне „истине“ преко школских система грађанске монархистичке и републиканске социјалистичке Југославије.
Чак се и српски националисти не могу одрећи мишљења да је ипак прије XIX вијека постојао некакав мален хрватски народ који је нестао са турским освајањима или, поводећи се за мишљењима филолога, да су Хрвати само чакавци из Истре и Кварнерског приморја. Заправо, историја тзв. хрватства настајала је на римокатоличким „светим лажима“ – Pseudo sancti Croatiae, односно систематски конструисаним историјским фалсификатима који су се стварали у ватиканским и бечко-загребачким историографским радионицама
ОСЛОБОДИЛАЧКУ интегративну идеју српске либералне идеолошке и политичке елите – идеју Велике Србије – компромитовали су током друге половине XIX и нарочито почетком XX вијека хабзбуршка Аустрија и Ватикан, па је из тог разлога настајао велики отпор према самом терминолошком одређењу појма Велика Србија и међу самим Србима. С временом су Срби „самопорицањем“ стављали негативну хегемонистичку одредницу и на сам помен тог националног појма.
Послије Првог свјетског рата појам великосрпства почињу из својих прагматичних идеолошко-политичких разлога користити европски ревизионисти – поражене феудо-аристократске снаге и њихови сљедбеници, који се свим средствима боре против тадашњег франкофилског либералног европског поретка. Стуб тог поретка на Југоистоку Европе била је либерална монархистичка Југославија коју европски ревизионисти, у циљу њеног дестабилизовања, почињу називати великосрпском творевином. Преко таквог назива су настојали изазвати што веће незадовољство других вјерских и националних групација који су у исто време позивани на грађанску непослушност и устанак. Оличење тако извиканог великосрпства били су Никола Пашић и његове владе у Краљевини СХС (до 1926).
Побједа фашизма у Италији 1922. проузроковала је окупљање поражених европских ревизиониста и хабзбуршких легитимиста око новог идеолошког табора. Мађарски хришћански легитимисти, баварски генералштаб и баварска краљевска странка, окупљени око династије Вителсбах, бугарски „македонствујушћи“ са албанским комитетом, уз пуну подршку Коминтерне и обавјештајних служби СССР-а („Чека“, ГПУ, РАЗВЕДУПР, Економска шпијунажа и др), требало је да синхронизовано раде на разбијању Југославије уз подршку нових југославенских „угњетених нација“ (Хрвата, Муслимана, Црногораца, Македонаца). Тзв. Хрватски револуционарни комитет у Пешти водио је у том правцу синхронизовану акцију са Италијанима, Мађарима, али и са новопроглашеним националним ентитетом – Црногорцима.
Фашистичка италијанска влада је обећавала пуну подршку Хрватима „у погледу њиховог ослобођења и извојевања потпуне слободе из данашњег стања и гарантовање њихове националне самоуправе, без обзира на династичко питање“.
Црногорцима и Албанцима је такође обећано да ће бити у потпуности подржани до остварења потпуне државне самосталности. Монархистичка хабзбуршка агитација текла је синхронизовано са вођством Радићеве Хрватске пучке (републиканске) сељачке странке.
НАВЕДЕНЕ снаге сузбијале су код муслимана Босне и Херцеговине појаве српског националног опредјељења. Срби исламске вјере били су анатемисани од сљедбеника блиске сарадње хрватства и муслиманства које се почело проглашавати „хрватским цвијећем“. Тако је члан Југословенске муслиманске организације, др Хамдија Карамехмедовић, нападан од вође ЈМО Мехмеда Спахе и истомишљеника „да својим држањем, а нарочито својим интервјуима у београдском листу Новости, показује очиту намјеру да скрене и поведе организацију (ЈМО – Н. Ж) у великосрпске воде“.
У одбрани пред страначким колегама антисрпске оријентације, др Карамехмедовић је истакао „да он од својег српског национализма није никада правио тајне“ и да се, као дисциплиновани члан ЈМО („чији се програм залаже за народно јединство“), повинује страначком програму сматрајући српско и хрватско племе дијеловима јединственог народа. Због страначког југославенског опредјељења „чинио је и доприносио жртве на рачун својег српског увјерења“, истиче Карамехмедовић.
Управо због различитих националних погледа и опредјељења, током 1922. почела се издвајати из ЈМО српски оријентисана муслиманска групација Маглајлић–Карамехмедовић–Виловић. Тој групи ће се с протоком времена све више приближавати ливањски Србин исламске вјере Мустафа Мулалић који ће тридесетих година у Народној скупштини водити жестоке расправе о српству муслимана са Мехмедом Спахом али и са социологом др Мирком Косићем, који је на опште изненађење одбацивао српство босанских и санџачких муслимана.
СИСТЕМАТСКА ПРОПАГАНДА
ЈУГОСЛОВЕНСКИ посланик из Беча саопштио је у марту 1924. како се из Беча и Ватикана систематски ради на стварању чврсте заједнице и политичких веза између југославенских држављана – муслимана и римокатолика.
Бечка пропаганда је углавном била усмјерена на Босну и Херцеговину, као и на Арбанасе Косова и Метохије. Албанац Хасан бег Приштина је био у сталном контакту са Фундером, главним уредником бечког Рајхпоста, који му је савјетовао да ради на зближењу муслимана и римокатолика на Косову и у Македонији, сматрајући да је то за обје стране једини спас. У бечком Министарству иностраних послова („Бал плацу“), као и у новинарским, политичким и војним круговима, Мехмед Спахо, вођа Југословенске муслиманске организације (ЈМО), сматрао се експонентом заједничког рада муслимана и римокатолика на сузбијању тзв. „великосрпске превласти“. Југославенски посланик у Бечу као главне иницијаторе са римокатоличке стране издваја попа Антона Корошеца и Стјепана Радића.
Др Никола Жутић
![РТРС, Срба, 27.4.2018, Промовисана књига „Досије Сарајево“ Миливоја Иваишевића [Видео]](https://www.srpski-memorijal.rs/wp-content/uploads/2018/04/Dosije_Sarajevo-45x45.jpg)
