Вечерње новости, 4. 12. 2023, ВАЖНА ИСТОРИЈСКА ГРАЂА: Објављена обједињена сведочанства 7.536 Срба о паклу логора у усташкој НДХ

На улазу у логор Јасеновац Фото: Историјски архив Војводине, Вечерње новости

ТЕБИ, Србијо, благородна и предобра мајко наша, упућујемо данас све молитве наше.

Теби, благословеној хранитељки приљежној и утјешитељки нашој једнородној. Уз Христос Васкресе, озарена љепотом и добротом дјела твојих, дјеца Твоја, Теби пребјегла кличу Ти данас громогласно: Хвала Ти и слава, Србијо лијепа!

Ово је део захвалнице коју је у Београду, уочи Васкрса 1942.године „далеко од гробова наших обиљежених и још необиљежених“ срочио Вељко Сушић у име свих избеглица и прогнаника који су успели да се спасу из логора Независне Државе Хрватске и пребегну у Србију. Вељкова захвалница, уводник је у једну од седам књига у којима је први пут на једном месту сабрано 7.536 потресних сведочења избеглих који су имали срећу да се из пакла НДХ домогну загрљаја мајчице Србије.

Реч је о записницима сведочења српских избеглица које су 1942-1943. забележиле комисија колаборационистичке владе Народног спаса Милана Недића, Комесаријата за пресељенике и избеглице и Светог архијерејског синода СПЦ у Србији. Циљ је био да се направи фактографска база, да се што више сведока саслуша и забележи што већи број извештаја очевидаца како би се по окончању рата могли покренути правни процеси и виновници за тешке ратне злочине довести пред лице правде. У новоформираној послератној Југославији, циљ о правди за страдалнике и казни за починиоце није остварен. Записници су у највећој мери остали у архивској тами.

Заједничким подухватом, сведочанства на видело нашем националном памћењу изнеле су две институције од националног значаја – Архив Војводине из Новог Сада и бањалучки Архив Републике Српске.

Дечаци и старци

 

ПРИРЕЂИВАЧ др Вељко Ђурић Мишина наводи да су искази избеглица и прогнаника забележени непосредно по доласку у Србију била свежа сећања пуна детаља о тортури коју су лично преживели, злочинима које су чули и видели или за њих сазнали од рођака или комшија, уз навођење прецизних имена жртава и злочинаца. Међу избеглима било је појединаца који су зашли у девету деценију и на десетине дечака млађих од 16 година. Готово сви страдалници били су писмени. Долазили су из свих крајева НДХ, чак и са појединих острва. Осим неколико њих, већина су своје исказе потписали ћирилицом. Сачињено је 5.900 записника који се чувају у Државном архиву Србије, Архиву Југославије, Војном архиву, као и једном приватном архиву.

 
– У оквиру посебне едиције „Сведочења“, објављена је научно-истраживачка студија „Саслушања српских избеглица“ и шест зборника докумената: „Акција Римокатоличке цркве“, „Јасеновачки логор“, „Лобор Град – Хрватски логор за српске жене и децу“, „Босна и Херцеговина“, „Хрватска-Далмација-Славонија-Срем и Јасеновац II“. Аутор уводне студије и приређивач шест зборника докумената је угледни историчар др Вељко Ђурић Мишина. Рецензенти уводне студије су др Бојан Димитријевић, др Радован Пилиповић и др Александар Стојановић – наводи др Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске.

За др Небојшу Кузмановића, директора Архива Војводине, веома је важно што су из многих архива прикупљена и обједињена сведочења избеглица током Другог светског рата.

– Ове књиге нису позив на освету, оне су својеврсни споменици страдалим сународницима које „подижемо“ после 80 година, а помоћи ће историчарима да спознају размере страдања српског народа у НДХ. Морамо неуморно да радимо на откривању истине, јер ови злочини над нашим народом још су непотпуно испричана прича – каже Кузмановић и наглашава да ту неиспричану причу значајно употпуњују сведочења избеглица и прогнаника, тим пре што су њихови искази о усташким зверствима забележени непосредно по доласку у Србију.

Сведочанства потврђују да је нападом Немачке и њених савезника на Краљевину Југославију 6. априла 1941. којом је потом та заједничка држава прекројена по немачком програму, а затим и проглашење НДХ 10. априла 1941. представљали почетак великог страдања српског народа и СПЦ у таквим размерама да је угрозило биолошки опстанак Срба на одређеним територијама.

Српство је забрањивано низом уредби. Прва забрана односила се на ћирилично писмо, затим на обавезу ношења трака са натписом „Србин“, као и „П“ (православац). Термин „српска православна вера“ замењен је са „грчкоисточна вера“, а потом је забрањена и употреба јулијанског календара… Већ 15. априла успостављен је логор у Копривници. Први заточеници били су Срби из Грубишног Поља.

– Чим се успоставила НДХ, некоји домаћи Хрвати формирали су групу наоружаних усташа који су почели купити и убијати Србе – сведочили су Ђуро и Марија Илинчић из Јасеновца код Новске. – Покупили су Луру Грујичића, председника, као и лугаре Ђурицу Ђукавца, Милана Пекића и Јову Рашинца. Одвели су и пензионисаног општинског бележника у пензији. Спасао се једино Ђурица Ђукавац. Био је рањен, усташе су мислили да је мртав и бацили га у Саву. Притајио се и побегао у Босну.

Деци изгореле ноге до колена

По сведочењу Мирјане Поповић из Краљевчана код Глине, усташе су вршили најстрашнија злостављања и мучења. У селу Шушњару ухватили су 25 деце, повезали им руке жицом на леђима и поставили их испред сеника. Поређали су их тако да су им ноге биле у сенику, а остатак тела напољу, па су сеник запалили. Деци су изгореле ноге до колена. Овако измучену децу бацили су на цесту. Издахнули су у најгорим мукама.

– Старије људе остављали су у кућама затворене, а онда су куће палили. Жене и децу су убијали бајонетима. У селу Бунчићу пред очима Драгана Бунчића заклали су његових троје деце, сви млађи од пет година, а његову жену тек пошто су је присилили да гледа његову и смрт њихове деце – сведочила је Мирјана.

Идући кроз шуму Радоња, од места Војнић до железничке станице, Миле Пајић из оближњег места Мрацељас са још неколико људи угледао је страшан призор: у једном јарку било је око хиљаду лешева поубијаних мушкараца, жена и деце.

Руке дететове провучене кроз разрезане дојке материне

– Уочили смо леш жене старе око 25 година. Лежала је на леђима, ножем заклана. Обе дојке биле су јој ножем прободене, а на прсима је био леш мушког детета не старијег од годину дана. Руке дететове биле су провучене кроз разрезане дојке материне. У овом ставу су их оставили – испричао је Пајић.

Како је место Крњак, октобра 1941. године, остало без иједног одраслог мушкарца сведочио је Милош Бијелић из Тушиловића код Војнића. Усташе су из Карловца у Крњак дошли камионима и заједно са црнокошуљашима из тог села купили све Србе старије од 14 година. Одвезли су их до пећине „Божића греда“, поубијали и побацали у јаму. Убијали су их пушчаним мецима, крамповима, лопатама и секирама.

Реља Билановић из Чипуљића код Бугојна био је први пут сведок масовног убијања логораша у Логору бр. 2 (Брочице, односно Јасеновац II). Рекао је у записник да су логораши у Јасеновцу ретко убијани из ватреног оружја. Чешће су то усташе чинили клањем, ножевима, дрвеним маљевима, или секирама, а неретко и железним моткама.

– Био је један усташа, заставник. Звали су га Мујо а у ствари је Ром из Бихаћа. Дао је да му се искује сабља тешка 12 килограма. Пасија му је била да њоме једним ударцем одсеца главе – испричао је Билановић.

Једно од најпотреснијих сведочења донели су у Србију Марија Богуновић из Ливна и Љубо Црногорац из оближњег места Челебића. Из села Голињево на 15 километара од Ливна, јула 1941. усташе су, уз помоћ домаћих Хрвата и Муслимана, покупили свих 50 српских породица под изговором да их воде на саслушање. Постројили су их на оближњем пољу.

Најпре су их везали и опљачкали. Одрасле мушкарце заједно с мушком децом одвели су на брдо Туишница и живе их побацали у јаму. Три недеље касније троје преживеле деце изашло је из јаме, а како су били слаби, котарски предстојник сместио их је у болницу у Ливну. Усташе су за то сазнали, дошли у болницу и поклали децу на болничким креветима. Иста судбина задесила је и све Србе који су се ту затекли на лечењу.

Малу децу бацали су у зрак и дочекивали бајонетима

– Жене, девојке и девојчице из Голињева усташе су најпре силовали. Појединим женама секли су руке, вадили очи, резали носеве и дојке. Малој деци резали су главе и бацали их матерама у крило. Неку малу децу бацали су у зрак и дочекивали бајонетима – испричали су Марија и Љубо.

Усташе су се, по речима Војислава Прњатовића из Сарајева, држале принципа да у логору не сме да буде више од 1.000 заточеника јер се само толики број могао упослити. „Како је прилив заточеника био знатно већи, приступало се повременој ликвидацији. Убијани су махом пред зградом управе логора одмах по доласку. Најпре су их везали међусобно жицом, а затим их отерали на гробље. Морали су да легну потрбушке у већ раније ископане јаме дуге сто до двеста метара, широке два метра а дубоке око 50 центиметара. Затим би крвници узели маљеве, секире и бодеже и кренули редом“.

Кад су све поубијали слали су гробаре да земљом затрпају лешеве. То се догађало сваког дана од 25. децембра до краја јануара. Према приказу гробара убијено је између 3.000 и 4.000 људи.

Посебну карактеристику свих изјава, како је уочио приређивач Ђурић Мишина, представља однос према злочинцима – жртве не изговарају ни једну једину реч мржње уперене према злочинцима.

– Могуће је да је службеник који је записивао сведочења унапред био упозорен да не бележи емотивне реакције људи, а није искључено ни да су сведоци радије износили само податке како би се што мање присећали преживљених траума – наводи историчар Ђурић Мишина.

Писма Степинцу и Ујчићу

КЊИГА број 3 „Акција Римокатоличке цркве“ (Саслушања српских избеглица) садржи и два писма, упућена загребачком надбискупу Алојзију Степинцу а друго на адресу београдског надбискупа др Јосипа Ујчића. У оба дописа указује се на страшне злочине усташа над српским становништвом и свештенством СПЦ.

„Пуних је десет месеци како се по Хрватској на најзверскији начин Срби убијају и уништавају се милијарде њиховог иметка а црвенило стида и гнева облијева лице сваког поштеног Хрвата. Србе су набијали на коља, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, копали живима очи, резали уши, нос, језик, спаљивали их у кућама и црквама… Свећеницима су резали браде скупа са месом. Хиљаде и хиљаде српских лешева носили су Сава, Драва, и Дунав – написао је Степинцу „један Хрват“ у жељи да „спасе своју душу а њему оставља да нађе пут за спасење своје“.

На монструозност усташа указали су надбискупу Ујчићу Словенци који живе у Србији у писму (1. март 1942): „Још верујемо да ће Света столица, чим буде темељно и исцрпно обавештена, проговорити о српској трагедији и тиме спасти углед југословенског католицизма“.

СПЦ и писмо увек трн у оку

ПРВЕ велике демонстрације против Срба у Загребу забележене су 1895. године током посете аустроугарског цара Фрање Јосифа. Повод за протест била је застава на српској цркви и црквеној општини. Руљи је том приликом засметао и ћирилични натпис на здању Српске банке. Четири године доцније нови повод за антисрпски протест била је свечаност поводом пола века књижевног рада Јована Јовановића Змаја који је у то време већ шест година био становник Загреба. Нови рушилачки протести против Срба уследили су септембра 1902. када су страдала црквена имовина као и зграде богатијих Срба.

Јованка СИМИЋ