Вечерње новости, 4.2.2018, Хрватска је у Јасеновцу изједначила убице и жртве

Гидеон Грајф Фото: Вечерње новости, В. Данилов

Израелски историчар проф. др Гидеон Грајф: Обавеза политичара је да спрече оживљавање усташтва. Број жртава не сме бити предмет погађања као на пијаци. Носталгија према усташтву у Хрватској никад није ни замрла

ЈАСЕНОВАЦ није српско-хрватско питање и не сме да буде ствар политике. То без дилеме мора да буде искључиво историјска тема. Хиљаде Срба, Јевреја, Рома, Синта и антифашиста биле су брутално убијене у Јасеновцу. Светска историографија има дужност да у колективном сећању човечанства сачува геноцид који су над овим народима починиле усташе у Јасеновцу.

Овако, за „Новости“, говори проф. др Гидеон Грајф, главни историчар у израелском Институту за Холокауст „Шем Олам“ и главни кустос изложбе Истина о Јасеновцу – право на сећање, недавно отворене у згради Уједињених нација у Њујорку. Он додаје да једино што се од политичара очекује када је реч о овој болној теми из прошлости, јесте да одају почаст и искажу поштовање према жртвама, да не забораве ужасе који су се догађали.

– Посао политичара је, такође, да учине све што је у њиховој моћи да спрече да се злочини какве су чиниле усташе икада понове у будућности. Они треба и да спрече враћање криминалне идеологије и њено одобравање у друштву. Од 1945. године у потпуности смо одбацили националсоцијалистичку идеологију, како бисмо заштитили основне људске вредности. Дужност свих нас је да, на исти начин, спречимо оживљавање усташке идеологије – изричит је Грајф.

Да ли је изложба у УН помогла да свет сазна да је по својој бруталности Јасеновац био страшнији и од Аушвица?

– Као стручњак за „немачке фабрике смрти“, као што је Аушвиц-Биркенау или Мајданек, а сада и за Јасеновац, инсистирао сам, након што сам постао директор изложбе, да у церемонију отварања, у згради Уједињених нација у Њујорку, буде укључено и петоро преживеле деце логораша Јасеновца. Било ми је важно да они сведоче о томе шта су преживљавали у том и другим усташким логорима смрти. У оквиру изложбе у Њујорку, 25. јануара одржао сам и научно предавање о Јасеновцу, које је такође било базирано искључиво на чињеницама и сведочењима преживелих.

ПОСЛЕДЊА СВЕДОЧЕЊА ИЗ АУШВИЦА

 

Једини сте интервјуисали последње преживеле зондеркомандовце, јеврејске заробљенике који су помагали нацистима у логорима?

 

– Ти разговори објављени су у мојој књизи „Плакали су без суза“, што је била инспирација мађарском редитељу Ласлу Немешу да режира филм „Шаулов син“. Филм је освојио холивудски Оскар. Моја дужност као историчара је била да омогућим да се чује широм света глас оних који су преживели усташки терор, из прве руке, почев од Уједињених нација, највишег дома народа света.

Може ли се протестна нота Хрватске због изложбе у УН тумачити као одбијање суочавања са сопственом прошлошћу?

– Изложба у Њујорку је историјска, а не политичка. И управо због тога апсолутно не разумем политичке протесте због њеног одржавања. Ево и контрапитања које објашњава колико овде нешто није исправно: да ли је немачка влада протестовала када сам приређивао изложбу о Аушвицу „Последње решење“ или о злочинима Адолфа Ајхмана? Наравно да није. Никад није било ни једног јединог негодовања на мој рад. Историја је историја, а свакодневна политика нешто друго. Ако је Немачка могла да превазиђе своју нацистичку прошлост и постане „спиритус мовенс“ Европе, па може и Хрватска да се суочи са усташком прошлошћу из 1941, превазиђе је и настави даље.

Зашто је изложба коју су припремали историчари и пре отварања са поља науке пребачена на поље политике?

– Искрено, то не умем да објасним. Изложба је пажљиво припремана две и по године. Тај посао су радили професионални историчари из седам земаља – САД, Немачке, Италије, Норвешке, Србије и Хрватске. Политичари не би смели да се мешају, већ да историју оставе стручњацима.

Посетили сте више пута Јасеновац. Да ли тамошња поставка на прави начин представља страдање жртава?

– Постојећа изложба у Меморијалном комплексу Јасеновац мора хитно да буде замењена, зато што даје погрешну и изврнуту слику страхота које су почињене у Јасеновцу. Не зна се ко је злочинац а ко жртва, посетиоци су доведени у заблуду око броја жртава, начина тортуре, понижавања и бруталних убистава Срба, Јевреја, Рома, Синта и антифашиста у Јасеновцу.

Да ли је била боља стална јасеновачка поставка, која се тамо налазила до распада Југославије?

– Тешко ми је да поредим те две поставке, јер нисам имао прилику да видим ту претходну. Мој колега Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“ из Израела, писао је више чланака о Меморијалном центру Јасеновац.

Сведоци смо покушаја ревизије историје и злочина НДХ. Може ли историографија да опстане на фалсификатима?

– Историја се темељи искључиво на чињеницама. Сви покушаји да се фалсификују историјски догађаји и замене некаквим измишљеним морају пропасти. Свака ревизија историје вређа сећање и поштовање жртава. Жртве више не могу да говоре, ми морамо да будемо њихов глас. Покушаји да се успостави „нова“ историја и ревизија догађаја осуђени су на пропаст. Истина је увек јача од лажи.

Зависно од извора, број настрадалих у Јасеновцу се веома разликује. Како да знамо шта је истина?

– Др Менахем Шелах, изузетни израелски историчар, поменуо је више пута у својој монументалној књизи „Историја Холокауста у Југославији“ да је више стотина хиљада Срба, Јевреја, Рома и антифашиста брутално убијено у Јасеновцу.

Немачки нацистички официри такође су у својим војним дневницима забележили велики број жртава. Истраживао сам у Архиву Југославије, где се може пронаћи извештај државне комисије из 1946. године, који такође износи шокантне податке о убијенима у Јасеновцу.

Исте податке даје и филмска архива Југословенске кинотеке у аутентичном филму о Јасеновцу из 1946. године. Али било да их је 101 или 100.001 или више, то не сме бити предмет ценкања као на пијаци. Да ли ће намерно умањење броја учинити да усташки злочини буду мање злочиначки?

Фокус истраживања треба да буде на методама бруталног, нехуманог, ручног касапљења, сечења удова недужних жртава, укључујући и убијање тек рођених беба, али и фетуса које су вадили из утроба мајки.

ТЕРИТОРИЈАЛНИ ПРИНЦИП

 

Може ли једна држава да има више права на писање историје „са своје територије“ од других?

 

– Да ли је научно истраживање о Дахау немачко територијално питање, или Матхаузен аустријско?

Иначе, усташка окупациона територија обухватала је део Србије и БиХ, зар не? А шта ћемо са правом жртава? Жртве у Јасеновцу биле су и Срби, и Јевреји, Роми и антифашисти различитог порекла. Дакле, ниједна влада нема монопол или ексклузивитет за представљање историјских чињеница. Сви имају право да објављују своје верзије догађаја. Међутим, текстови морају да буду базирани на историјским чињеницама и сведочанствима преживелих, а не имагинацијама.

 

Препознајете ли у понашању на стадионима или скуповима да клица усташтва никада није замрла у хрватском друштву?

– Према ономе што сам видео у медијима и због бојкота државних церемонија јеврејске, српске заједнице и антифашиста, рекао бих да постоји нека врста носталгије и „симпатије“ према усташкој идеологији, и да је то, нажалост, уочљив и препознатљив тренд. У Немачкој је поздрав „Зиг хајл“ законом забрањен. Шокантно је када се у данашњој Хрватској може чути усташки поздрав „За дом спремни“ који узвикује омладина на фудбалским утакмицама и рок концертима.

Постоји ли опасност од тога да историјски ревизионизам доведе до неких нових конфликата на нашим просторима?

– Нико ко је рођен после 1945. у Хрватској или Немачкој није крив за оно што се десило у Другом светском рату. Али и Немачка и Хрватска сносе моралну одговорност за спречавање појаве нацистичке и усташке идеологије која је довела до успостављања најозлоглашенијих фабрика смрти и систематског уништавања људи, претежно Јевреја, Срба, Рома и антифашиста. Наша је дужност да поштујемо Универзалну декларацију о људским правима УН, донету 1948. године, која као таква слави цивилизацијско достигнуће човечанства – јединство у различитостима.

Ивана Мићевић