Вечерње новости, 4. 8. 2023, В. Голубовић, П. Павловић, Н. Нешић: Образ престонице остао је сачуван – Остала је непознаница колико пута је Милунка рањавана током ратовања [из Архиве]

Милунка се после рањавања брзо враћала у војнички строј Фото: Вечерње новости, „Милунка Савић Витез Карађорђеве звезде и Легије части“

Међу стотинама знаних и незнаних јунака у тој победничкој 1914. години поново су се истакли и ратници Другог топличког пешадијског пука „Књаз Михаило” у чијем саставу је смело и неустрашиво јуришала Милунка Савић.

Ратни хроничар записао је:

„Четири године је била у мушком оделу и с пушком на готовс. Преко груди је носила два низа реденика, а један око паса. Без бомби није улазила у борбу. А умела је да их баци право у противнички ров и да стрпљиво сачека њихово дејство како би следећа била још прецизнија. Ратник Милунка постављена је за командира јуришног бомбашког одељења“.

Њено искуство посебно је ценио нови ратни командант Топличког пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, елитни српски официр, унук устаничког војводе Петра Добрњца, који је команду преузео после трагичне смрти потпуковника Владимира Ристића у Другом балканском рату. Пуковник Стојановић се у офанзивној фази Колубарске битке ставио на чело својих војника и у једном од јуриша храбро погинуо. Тада су са њим животе на бојишту оставили потпоручници Сретен Николић, Миливоје Китановић и 53 подофицира и војника. Команду над пуком преузео је потпуковник Димитрије Милић.

У Колубарској бици, смело и без узмицања, јуришала је и Милунка Савић.

„Бојиште ври… Кључа. Војници као да су добили крила: гоне непријатеља који бежи преко Дрине остављајући своје мртве и рањене… Сунце припекло, пресијавају се бајонети…

Милунка се за тренутак одлепи од своје десетине, изби на брежуљак, па одозго баци две бомбе… Настаде тресак. Земља задрхта…

У том тренутку налете група Аустријанаца.

– Предајте се! – грмну Милунка. – Предајте се!

Војници без речи побацаше пушке и дигоше руке увис.

Одвела их је команданту пука и рапортирала.

– Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба!

Истог часа окренула се и одјурила напред да гони непријатеља.”

ЗА ЧЕТИРИ месеца ратовања у 1914. години Милунка Савић се у саставу Другог гвозденог топличког пука „Књаз Михаило” борила у бици на Текеришу код Цера, у гоњењу ка Лозници, у бици на Дрини, где је страховито потучен један аустријски пук. У Колубарској бици посебно су тешке борбе вођене на Колубари и Лелечким барама, Врач брду и на Кременици.

Милунка Савић, храбри бомбаш остаће у саставу Топличког гвозденог пука све до краја Првог светског рата.

У тешким четворогодишњим борбама у којима је Милунка Савић војевала, неколико пута је рањавана али њена младост и јака воља за животом и постизањем циља за који се определила, надјачавали су патње, па је до зацељивања рана брже долазило и она би се након опоравка поново враћала у војнички строј. Остаће непознаница колико пута је рањена током ратовања.

После великих и славних победа српске војске у 1914. године, мир у Србији, нажалост, кратко је трајао. Док су се изнемогли и уморни ратници и изгладнеле сељачке масе борили с пегавим тифусом и цревно-заразним болестима, Аустроугари су се убрзано спремали за нови напад. Немачко-аустроугарске армије, након пробоја руског фронта код Горлица у мају 1915. отпочеле су велику противофанзиву на Источном фронту; Фалкенхајн је одмах почео припреме за нови напад на Краљевину Србију и њен престони град Београд.

У ЛЕТО 1915. године образована је Група армија фелдмаршала Аугуста фон Макензена, коју су чиниле 11. немачка армија Макса Галвица фон Драјлинга, 3. аустроугарска армија Кевеша фон Кевешхазе и 1. бугарска армија Климента Бојаџијева. Према одредбама споразума у Плесу, Немачка, Аустроугарска и Бугарска су се обавезале да тројни напад против Србије почне 6. октобра 1915. године и да свака од њих ангажује по шест пешадијских дивизија и крупне снаге других родова оружја.

Одбрану Београда на обалама река организовали су први и други батаљон мајора Драгутина Гавриловића из састава Десетог пука, док су простор дуж насипа, од кафане „Шаран” (улица Цара Уроша бр. 59) до Кнез Михаиловог венца (Париска и улица Тадеуша Кошћушка), држали делови Седмог пука другог позива. На сам дан непријатељске офанзиве добровољци Сремског одреда извучени су из резерве и распоређени пред горњи и доњи град и на дунавску обалу до стругаре и Прометне банке, сменивши људство Десетог пука чија је главнина била на Сави. Уз Сремски добровољачки одред распоређени су и жандарми из одреда поручника Ђорђа Роша.

У НОЋИ 6/7. октобра 1915. године, код рампе „Радецки” у Земуну почело је и укрцавање првог аустријског таласа из састава Девете брдске бригаде 59. дивизије. Високи водостај није им дозволио пристајање понтона уз саму обалу па је пешадија, искачући из њих, до грла пропадала у блато и воду што је искористила српска одбрана и тукла их пешадијском ватром и ручним бомбама.

Иако су изгубили две трећине понтона и претрпели велике људске жртве, Аустријанци су упорно нападали како би проширили мостобран. Упорном борбом, добровољци из Сремског одреда под командом поручника Игњата Кирхерна и жандарми поручника Ђорђа Роша успели су да поврате положаје на насипу у висини кафане „Шаран”, одбацивши непријатеља поново на обалу. Захваљујући појачању, непријатељ је поново доспео до линије кафана „Јасеница” – Робијашка башта (простор на коме је данас школа „Петар Драпшин”).

Сремски добровољачки одред у одбрани Београда Фото: Народни музеј Ваљево, Бр. ф. 8-76-4431

Између 14 и 14.30 часова мајор Драгутин Гавриловић прикупио је три вода свог другог батаљона, два вода трећег батаљона, остатке Сремског и Жандармеријског одреда пред кафаном „Јасеница” (према неким другим изворима то се дешавало испред кафане „Шаран” или „Златни шаран”, на крају Дубровачке улице, или испод Бајлонијеве пијаце, док неки извори тврде да је у питању био крај улице Риге од Фере). Окупљеним војницима мајор је издао следећу заповест:

„ВОЈНИЦИ, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао.

 

Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за ваше животе, они више не постоје. Зато напред, у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”

Врховна команда српске војске наравно никада није донела одлуку којом би жртвовала неку јединицу. У овом говору, који се данас и у школама учи као пример јунаштва, та Гавриловићева мисао је само једна веома снажна метафора. Од ње се временом створио још један од многобројних српских историјских митова. Мајор Гавриловић желео је само да овим драматичним и поетичним говором надахне и охрабри и своје борце и самог себе, пред предстојећу битку. Уз громогласни поклич српски војници, окићени цвећем из једне оближње дорћолске цвећаре, кренули су у контранапад предвођени својим мајором.

Пребројавање страдалих

КАДА су борбе утихнуле, а Србија поново била без непријатељских војника, трупе су се на одмориштима опорављале од напорних ратних дејстава. Предах је искоришћен за пребројавање страдалих, рањених и несталих, али и за одавање почасти и доделу признања онима који су се посебно истакли у најкритичнијим тренуцима борби, када су се доносиле важне и смеле одлуке.

 
Пишу: Др Видоје Голубовић, Предраг Павловић, Новица Нешић