Вечерње новости, 4. 8. 2024, У дубини Крфа чује се српска труба: Између четири милиона стабала маслине живе чудесне приче о распећу и васкрсу народа и војске у Великом рату [Мапа]

На путу за Палаву гробницу Фото; Архива

У летњој поподневној вреви села Бенитсес на Крфу рођени Београђанин Жељко Поповић руком је показивао на кућу у самом срцу локалног шеталишта, објашњавајући да је на спрату с чела једноспратне камене зграде испред нас живео српски војвода Степа Степановић око три месеца, од јануара до априла 1916.

Онда је Жељко казао: “Идемо даље” и наредних пет минута док нисмо стигли до следеће тачке причао је:

– Српска армија је по искрцавању на Крф јануара 1916. била смештена у шест војничких логора, а српске избеглице цивили у четири. Две дивизије Прве армије су биле смештене у Ипсосу (Моравска) и у Гувији (Вардарска). Дивизије Друге армије, Тимочка и Шумадијска, биле су у Стронгили и Месонги, у Агиос Матеосу је била Дринска дивизија Треће армије, а у Врагањотици Дунавска дивизија.

На Крф се од средине јануара 1916. искрцало од 135.000 до преко 151.000 људи. Од 15. новембра 1915. до 21. јануара 1916. године, колико је трајала епопеја српске државе и њене војске закључно са преласком Албаније нестало је, убијено или заробљено 247.877 српких рабова.

После 200 метара овог “предавања у ходу” зауставили смо се испред куће на самој обали мора, чији је кров потпуно пропао, а дрвени прозори одавно разнети.

– Овде је био Српски официрски клуб Друге армије. Ту су били Тимочани. Прича се да, док су Срби били овде, на овом месту је владала вечита гужва. И због силовитог карактера придошлица и због песме која се извијала те зиме и раног пролећа 1916 – објашњава Жељко.

Српска војска и држава искрцале су се на Крф, на 585 квадратних километара под око четири милиона стабала маслине давно, пре 108 година, а прича о Србији на Крфу је пре свега прича о чудесном ваздизању народа и државе у три-четири чудесна месеца каква приближно постоји само у Старом завету о Јеврејима.

– Српски васкрс је био чудеснији, сведочим то са својих 30 година живота на Крфу – тврди председник Удружења пријатељства, власник Клуба, књижаре и српске библиотеке на острву Жељко Поповић.

И преамбициозно је писати новинску репортажу са Крфа о Србима и Грцима оног доба. Не због дужине него због дубине. Чак ни крфски ризничар наше историје са острва Светог Спиридона тврди да “не зна довољно”.

Срби и Грци са Крфа заједно ове године почињу да праве камп за децу из Србије

У подножју планине Пантократор налази се прелепо село Аналипси.

– Овде кад ветрови задувају од касне зиме до раног пролећа, мештани причају да чују песму “Тамо далеко”. Према предању, ту је коначила Моравска дивизија која је у свом саставу имала дувачки оркестар. Музичари, сви до једног, помрли су по доласку и сахрањивани су по маслињацима са инструментима. На Пантократору се укрштају јонски ветрови и из тих “плућа” долази звук. Како ветрови пролазе кроз “сахрањене трубе”, нико не зна – вели Жељко.

Мештани тврде да чују песму “Тамо далеко” кад ветрови задувају од касне зиме

У подбрђу Пантократора између села Ипсоса и Дасије домаћин је зауставио ауто пред црквицом Аналипси.

– Овде су лежале српске кости док их Будимир Швабић није пронашао, пописао а после 1923. су пренете у Маузолеј на Виду. Будимир је 1921. дошао на Крф по налогу владе у Београду да изброји неизбројиво.

Поповић даље говори да је на том месту отац заклео Дору Кефалонити да не дозволи да се ова земља отуђи у друге сврхе сем да се уступи Србима. Сведочи Жељко даље да се пре неку годину ова госпођа појавила у Српској кући намерна да испуни завет.

– Нажалост, тај посао иде траљаво јер се у Београду владе мењају сваке године – додаје он.
Некад су нешто знали

Прича Жељко Поповић како актуелни професор историје на Оксфорду 2017. није знао за британску књижевницу Клод Ескју, песникињу чија песма “Косово” на енглеском језику је на Видовдан 1916. рецитована у 6.000 школа у Великој Британији. Гласи:

Здраво сте. Ту је зора. Доста је искушења.

И доста мрака. Песму пропојте васкрсења.
Са Вама ми смо. Ево нек се мач крвљу купа.
У сину Карађорђа Краљевић Марко ступа.
Кад краљ оца вашег, зенице ваше виде.
Сагните главе смерно што сам цар Лазар иде.
И живећете вечно, да век столећу збори,
За земљу и за краља како се Србин бори.
Повратићете земљу што тешке плаче ране,
Процваће на Косово када Ваша нога стане!

Негде на средини острва и дана за репортажу Жељко Поповић је оставио причу о братству два народа данас. Причао је испред закатанченог маслињака са крстом посред плаца.

– То је био табор Шумадијске дивизије, а тамо где је пободен крст биће мала капела – откривао је Поповић. Земљу, око хектар, купили смо ми Срби и Грци са Крфа и заједно ове године почињемо да правимо камп за децу из Србије. Доле је река Масонга (она која извире из земље) и њоме планирамо да се спуштамо до мора низводно. Тако ће се одавде ићи до мора чамцем и назад!

У ауту, на повратку ка граду “кустос” се трудио да каже што више:

– На острву је животе оставило око 10.000 наших људи. Према Швабићу, око 5.000 је сахрањено у земљи, а пет у Плавој гробници. Такву епопеју и трагедију не памти ни античка Грчка.

У Србији се мисли да су упокојени војници и цивили у море полагани поред острва Видо. Мали део њих јесте. Права Плава гробница је 20 км југосточно од Крфа, између острва Имерица и Сајада.

– Често се мисли да је болницом на Виду управљао француски санитет. Није. Тада млади српски лекар др Александар Костић, хистолог, био је у то време пионир у медицинској превенцији заразних болести – објашњава Жељко. – Он је предложио Плаву гробницу, а помагао му је између осталих и пионир српске хирургије др Војислав Суботић, искусни добровољац у балканским ратовима.

А затим смо чули како је настала чувена Милутинова “Плава гробница”:

Сусрет доктора Александра Костића и песника Милутина Бојића догодио се у некој од крфских кафана. Костић је позвао Милутина да му покаже “страшно место” и дан касније га је возио и бродом “Свети Фрања Анжујски”. Доктор, после рата и утемељивач београдског Медицинског факултета, причао је како је Милутин занемео када је ушао у лађу и да није проговорио ни реч данима.

Крфско удружење српско-грчког пријатељства налази се одмах уз Српску кућу и Конзулат на броју 15. Заједно, ова два наша светилишта смештена су у Ричијеву палату из млетачког доба која је саграђена још пре 500 година. Али, то је мало у метафизичкој вези два православна народа.

– Нас и Грке везује милион чудесних ствари. Рецимо, мошти највећег свеца Крфа Светог Спиридона, по коме се сваки други острвљанин зове Спирос, на Крф су дошле из Београда. Светац се упокојио 348. године, а његове свете мошти почивале су до половине седмога века на Кипру у месту Тримитунту. Због најезде варвара пренесене су у Цариград. После пада Константинопоља године 1453. свештеник Георгије Калохерет пренео их је из Цариграда у Србију. Из Србије су 1460. свете мошти пренете на острво Крф на магарцу – причао је овај драгоцени човек.

Према записима из наше историје Првог рата у Београду 1915. године Аврам Левић, шеф државне благајне, наложио је Владимиру Стевчићу и Васи Станковићу да чувају више од злата вредан пакет речима:

– Јунаци, имате право на смрт, али на губљење овог пакета никако. И поверљиви државни људи изгубили су и пријатеље и чланове породица током повлачења преко Албаније, али не “пакет” који је ношен на магарцу.

Кад су га на Крфу предали Николи Пашићу, а овај га отворио и пошто је синуло Мирослављево јеванђење, наступио је тренутак усхићења са целу српску владу и Генералштаб. Јеванђеље је за Србе било исти симбол као за Грке Свети Спиридон!

Сазнајемо и да наши војници из 1916. нису били први Срби који су се појавили на Крфу. Давно пре Првог рата овде су постојала села именована по њима, рецимо Сервос – иде прича о Крфу даље.

– Уочи Друге опсаде Крфа од Турака, када је Сулејман Величанствени 1537. са око 300.000 војника и 1.000 галија опседао у истом тренутку и Крф и Петроварадинску тврђаву, ова два утврђења хришћанства су одолела. Оба су бранили Срби – прича Жељко, откривајући да је извесни војвода Петровић са 200 Срба претходно дошао галијама из Црне Горе да се стави на услугу Млецима. Он је био заменик команданта одбране Крфа.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

– Васја Петровић, Гркиња која сада брине о Маузолеју на Виду, његов је директан потомак – прича наш домаћин. – Бројни Грци, Драгомановићи, Пантићи, Душанићи који живе овде а не знају реч српског, потомци су тих венецијанских “лавова”.

Прича из “Српске радње” на броју 15 у Ричијевој палати има прегршт. Ту се “лако” ћути и помно слуша.

– Један Енглез је, на пример, овде “пострадао” 2017. када се обележавала годишњица од успоставе Солунског фронта у Првом рату. Био је гост на свечаности у Солуну и на Крфу и правио се паметан. Тај мали, дебељушкаст, арогантан и хром човек је пред Српском кућом демонстрирао да познаје историју прошлог века и то на ововековни сраман начин – сећа се Жељко професорових речи.

– Да, предајем историју 19. и 20. века на Оксфорду – представио се извадивши визиткарту из џепа. И док је приповедао о новој реалности на Балкану и новим историјским датостима, питао сам га одакле црпи знања о Космету и Албанцима јер сам у међувремену изгуглао његову књигу на ову тему.

– Од Би-Би-Сија, искрено рече!

Питао је затим Жељко историчара, оксфордског професора, да ли је чуо за Холанда Роуза, колегу из исте школе од пре једног века који је на Крфу писао књигу “Раме уз раме са српском војском”.

Он рече – никад!

На крају прича се повела о гробу Владислава Петковића Диса, који по свему судећи није живот завршио у Плавој гробници.

– У септембру 1999. пошто је НАТО агресија окончана, “Политика” је писала о нађених пет српских гробова на острву Итонији на најзападнијој тачки грчке територије где живи 140 становника. О тим гробовима рачуна је водио Сзаматин Аргирос, а знамен постоји од краја маја 1917. На заједничкој плочи гробова пише: “Овде снивају вечни сан далеко од отаџбине пет незнаних српских хероја 1917”.

Ову причу је српске ратне 1999. открио први кустос музеја на Крфу, а издиктирао је у перо новинару Владимиру Гвозденовићу. Овај је идући даље, дошао до податка да је на броду који је торпедован од немачке подморнице одмах на улазу у грчке територијалне воде пловио и славни песник Владислав Петковић Дис.

Српски песник који је са војском прешао Албанију са Крфа је претходно отпутовао лађом у Француску у покушају да породици у Београду пошаље пакете помоћи из Марсеља и Париза. Када је схватио да то није могуће, поново је у Ници сео на лађу.

– Током пута песник је био натмурен и нагнут над чашицом са дуваном у устима. Када је ујутру 17. маја лађа торпедована само он није кренуо ка палуби. Чврсто је пригрлио сто и остао да умре уз ракију. Дис једини није паничио због смрти – записао је Гвозденовић. Случај Дисовог гроба изгледа још стоји у фиоци Министарства културе.

Драган Вујичић