Вечерње новости, 5. 12. 2022, Бранко Петрановић: Југославија је обнављана цепањем и деградациојом српства: Критеријум на заседању у Јајцу – територијална организација КП пре Априлског рата

Чланови Извршног одбора АВНОЈ-а, слева надесно, Младен Ивековић, Веселин Маслеша, распоп Влада Зечевић, Иван Милутиновић, Сима Милошевић, Миле Перуничић (стоји), Нурија Поздерац, Иван Рибар и Павле Савић (седе) Фото: Вечерње новости

ДЕЛЕГАЦИЈУ Србије у Јајцу сачињавали су руководећи комунистички кадрови из српских јединица који нису, за разлику од Словенаца и Хрвата, постављали питање положаја Србије у будућој федерацији и дозволили да се она разграничи на основу стања после Берлинског конгреса

Са становишта порекла новог унутрашњег уређења које је КПЈ стварала у току рата, одлучујући је био критеријум територијалне организације КПЈ пре Априлског рата. У већ постојећој структури партијских органа и организација у јесен 1941. конституисан је само Обласни комитет КПЈ за Санџак, директно везан за ЦК КПЈ, издвајањем из дотадашње организације Црне Горе, Боке и Санџака. Обласна организација Косова и Метохије издвојена је уочи рата у организацију такође везану за највише партијско руководство КПЈ. Стога је будућа федеративна организација Југославије антиципирана партијском структуром, или друкчије речено територијална организација КПЈ репродукована је и у државној сфери.

Има историчара који у томе налазе подударање територијалне организације са националним индивидуалитетима у пракси… Сам критериј издвајања територијалних организација је одражавао националну политику КПЈ, али је подела извођена из пројекције једне партије, без верификације мерила у широј јавности, супротно концепцијама далеко снажнијих грађанских чинилаца у политичком и друштвеном животу, занемаривањем историјско-етничких мерила разграничења на изразиту штету српског националног концепта распрострањеног и укорењеног у свести најширих народних слојева, бар у оном простору који је третиран као српски.

У самој организацији КПЈ није до краја било изведено национално преструктурирање организације, као што показује случај Србије чија је организација конституисана као национална тек маја 1945. године. […]

Југославијa је највеће ратно дело југословенских комуниста. Но, она је у себи садржавала морално-политички недозвољиво ћутање о масовној ликвидацији Срба. Између дневног прагматизма и будућности, КПЈ определила се за политику која ће је због ћутања чинити тешко хранљивом после рата, када се питање у условима снажне Партије и организоване државе могло далеко лакше отворити. Но и тада је преовладавао страх од буђења српског национализма, као да он није настајао и нарастао због ћутања КПЈ, чак и у њеним редовима. Страх вођства КПЈ од већинског народа присутан пре рата, у току рата, одржао се и после 1945. године.

Довољно је погледати колико је стереотипа употребљено на рачун стварања Југославије, међуратне позиције српског грађанства, па и држања српских грађанских снага у рату: да је „версајски мир“ имао за народе Југославије катастрофалне последице; „великосрпска хегемонија“; „версајска Југославија“ рођена на Крфу, у Лондону и Паризу; да је стара Југославија постала најтипичнија земља националног угњетавања у Европи; да су Хрвати, Словенци и Црногорци били неравноправни држављани Југославије; да је великосрпска хегемонистичка клика корумпирала најреакционарније елементе Хрвата, Словенаца, Муслимана; о Југославији као маски србизације Хрвата и Словенаца итд. Тиме се успостављала и настављала да живи хипотека великосрпске владавине, која практично није ни прекидана, јер је на њој заснивана национална политика КПЈ која је од Срба захтевала да не покрећу своје питање. […]

У Србији су припреме за стварање антифашистичког већа Србије предузимане још у првој половини 1943. године, после оснивачког заседања Авноја у Бихаћу. Из сачуваних извора види се да је Покрајински комитет 14. јануара 1943. известио ЦК КПЈ о кадровском саставу будућег тела. Из писма ПК произилази да се рачунало на Петра Стамболића у име ПК и Главног штаба, на чланове окружних комитета, чланове штабова партизанских одреда, илегалце, као и на поједине ванпартијске личности, пре свега на Владислава Рибникара, директора „Политике“, блиског комунистима, те Душана Богдановића, члана Главног одбора Народне сељачке странке који је одржавао везе са руководећим комунистима – Иваном Милутиновићем и Благојем Нешковићем. Богдановић је руководству Партије истовремено био веза са генералним секретаром странке, др Драгољубом Јовановићем.

Тито не дозвољава да се оснује антифашистичко веће Србије

Покрајински комитет је марта 1943. тражио од свих окружних комитета да одреде по најмање пет делегата за антифашистичко веће Србије, комунисте, „најпознатије у свом крају“, али од оснивања АСНОС није било ништа, из више разлога, али пре свега зато што ЦК КПЈ није давао начелну сагласност. При постојећој хијерархијској структури Партије и партијском централизму без преседана, ништа се није могло нити смело решавати самостално. Објективно гледано, у Србији половином 1943. није било ниједног окружног народноослободилачког одбора и бригаде као основе за стварање највишег органа власти српске земље.

Грађанских политичара, који би били вољни да учествују у овој комунистичкој комбинацији, једноставно није било. Чак је и Драгољуб Јовановић, као левичар, пре рата народнофронтовски оријентисан, који је познавао комунисте, остао законспирисан, неспреман да сарађује са странком која је „партнере“ стављала пред свршен чин. Владислав Рибникар изашао је на слободну територију и нашао се у западним деловима Југославије. Душан Богдановић није прихватао предлог Покрајинског комитета, као и други консултовани политичари и јавни радници.

Народноослободилачки покрет у Србији још није остваривао онолики утицај који би охрабривао грађанске политичаре да сарађују с његовим структурама власти. Петар Стамболић помиње да се половином 1943. рачунало да се за председника Асноса изабере др Синиша Станковић. Благоје Нешковић је обавештавао ЦК КПЈ да је ПК замислио да се Веће изабере на тај начин што би се листе кандидата износиле на зборовима које организују партизански одреди и на конференцијама НОО, омладине и жена. Септембра и октобра 1943. Покрајински комитет обнавља идеју о избору кандидата за Веће. Неки су ово тело крстили као „Авној Србије“.

Мома Марковић је 11. новембра 1943. обавестио ПК КПЈ за Србију да се у Босни врше припреме за стварање НКОЈ (Национални комитет ослобођења Југославије) и да ЦК КПЈ тражи да се хитно на слободну територију пребаце Душан Богдановић и Драгољуб Јовановић, али је Богдановић био ухапшен од окупатора марта 1943, а Драгољуб Јовановић није био спреман да улази у комунистичке органе без своје и страначке индивидуализације, а на другој страни претходног равноправног расправљања о одлукама и саглашавања с њима. Позиван је на слободну територију, каже, тек после свршеног чина да „покрије именом Народне сељачке странке и својим именом одлуке у чијем доношењу нисмо учествовали“.

На другом заседању Авноја делегацију из Србије сачињавали су представници из српских јединица НОВ. Војни кадрови из Србије чинили су репрезентативно партијско представништво, самим тим су се у својству већника на другом заседању Авноја углавном нашли руководећи комунистички кадрови из Србије. Но, они нису на другом заседању или после њега, као целина, или појединачно, сем донекле Моше Пијаде, постављали питање Србије у Федерацији у смислу разјашњења, прецизирања, граница, облика будуће федералне јединице, централизма и децентрализације, војске итд, дакле свих оних питања која су у разговору са маршалом Титом после заседања постављали словеначки делегати.

Сем са словеначким већницима, сличан састанак Тито је имао и са хрватском делегацијом. Ако се има у виду значај чина стварања сложене државе, његову најслабију тачку у Јајцу представља то што није било отворене расправе о начелима и појединостима унутрашњег уређења. С обзиром на идеолошку платформу ових делегата, чињеницу дисциплинованости комуниста, као и ширење одијума према ранијој великосрпској политици, слична расправа се делегацијом Србије није се могла ни замислити. Питање може да се покреће само из далеке перспективе, са становишта накнадно стеченог искуства и последица које су наступиле.

Проф. др Бранко Петрановић