Вечерње новости, 5. 2. 2023, Заштити обележје усташких жртава: Потомци сремске породице Аничић траже да држава брине о гробу мајке и њених петоро малишана

Јамена: Споменик на гробу породице Аничић Фото: Вечерње новости

СПОМЕНИЦИ, окамењени подсетници угашених живота, стицајем околности понекад пред нашим очима оживе најпотресније судбине, попут оне која је 1943. године у сремском селу Јамена задесила мајку у благословеном стању Савку Аничић (38) и њено петоро деце – Николу (11), Саву(9), Јелку (7), Гордану (5) и Миленка (3).

Усташе су тада бануле на имање Аничићевих и камама, у неколико минута, затрли породицу, док је глава куће Иван са групом мештана већ био депортован у Јасеновац, из којег се никада није вратио.

Искасапљена тела рођаци су положили у шифоњер (собни ормар) и сахранили их на месту злочина. После рата подигли су им споменик, који је ових дана, после осам деценија проговорио, када су се чланови фамилије пожалили Архиву Војводине да је нови власник некадашњег имања Аничићевих оштетио спомен-обележје током јесењег орања. Споменик заузима шест квадрата на њиви од 17 хектара у власништву Милана Савића.

Пошто су се архивисти Ивана Петровић и Александар Бурсаћ, као и Владимир Мучибабић, оператер у процесу дигитализације, уверили да је споменик оштећен, директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић обавестио је челнике Покрајинске владе и министарку културе Мају Гојковић о жељи рођака породице Аничић да се споменик спасе од даљег пропадања стављањем под окриље надлежног завода.

– Архив Војводине као установа културе од националног значаја придружује се апелима родбине пострадале породице Аничић. Спремни смо, уз надлежне институције, да и ми помогнемо у решавању овог проблема – наводи Кузмановић.

Јамена: Споменик на гробу породице Аничић Фото: Вечерње новости

После рата породица Аничић је одлучила да се тела не ексхумирају и не преносе на локално гробље. Није обновила салаш који су разјарене усташе запалиле, нити је икад више обрађивала земљу на месту злочина. У знак пијетета према убијенима, послератне власти парцелу на којој почивају Савка и деца изузеле су из процеса аграрне реформе.

Рођак Аничићевих Борислав Селаковић, професор историје из Мартинаца код Сремске Митровице, и његов отац Гојко не желе да се тела Савке и деце ексхумирају и преместе на месно гробље.

– Ми смо против измештања јер, да је то желео, мој ујак Слободан Аничић, који је наследио Иваново и Савкино имање, учинио би то одмах по завршетку Другог светског рата. И његова сестра, а моја мајка Зора била је против тога јер нису они умрли у миру него у усташком злочину. Не желимо да преправљамо ни оно погрешно уклесано слово у презимену. Наша жеља је да се гроб заштити оградом и да се евидентира као споменик културе и сећања – објашњава за „Новости“ професор Селаковић.

Када је његов ујак преминуо 2003. године, имање је наследила професорова мајка Зора (преминула прошле године), али је била принуђена да га прода јер је педесетак километара удаљено од Мартинаца, па није имао ко да га обрађује. Парцелу је купио Милан Савић, повратник из Швајцарске који је убрзо у овом делу Срема стекао глас способног предузетника.

Зора Аничић продала је њиву, али не и гроб. Захтевала је да се у катастру уцрта гробно место од шест квадрата, али речено јој је да тако ситна катастарска честица не постоји.

– Остало је на интерном уговору. Нови власник је земљу почео да обрађује, а последњих година у неколико наврата трактор је нагазио бетонску плочу испред споменика, појавиле су се напуклине – каже Селаковић, који је тим поводом закуцао на врата Савића, а он се извинио, рекавши да се то десило случајно. Професор овим није био задовољан, па је одлучио да се обрати институцијама.

Власник парцеле Милан Савић каже за наш лист да штета није нанета намерно. Живели су, вели, годинама у Швајцарској и „знамо шта значи поштовати другог“. Напомиње и да су и његови преци из Јамене били жртве Немаца и усташа у рату.

– Мој млађи син је орао, хтео је да уклони сав коров око споменика. Онда ми то упегламо около дрљачама, чак смо и прскали хемикалије око споменика да не расте коров. Не бих ја дирао то гробно место због своје троје деце. Била би велика греота да оштетимо тај споменик, није нам била намера, ја сам се извинио људима. Они, ако желе, могу гроб да заштите бетонским стубовима и оградом. Нека то учине, нама неће сметати – предлаже Савић.

Додаје да, када је купио њиву Аничића, она се простирала на 22 јутра, а новим куповинама од комшија укрупнио је посед. Сада у комаду има 30 јутара (17 хектара). На њиви на чијем средишту је споменик Аничићима раније је сејао уљану репицу, а ове године кукуруз.

НИЈЕ ХТЕЛА ДА БЕЖИ

НЕКОЛИКО дана уочи злочина над Савком и децом, у шуми удаљеној десетак километара, партизани су разбили усташе. Они су разјарени кренули према Стожинцима, првом хрватском месту и наишли на Савкин салаш. Мештани су чули да долазе. Бежећи у шуму звали су и Савку, али одмахнула је руком: „Ма, куд ћу са оволиким стомаком, а и што би мене и децу дирали, нису ваљда нељуди.“

Немци су прошли, нису им наудили, а онда су дошле усташе и припадници Ханџар дивизије. Прво су побили децу, па тек онда Савку, а затим запалили салаш и шталу. Немоћни, из оближњег шумарка мештани су немо гледали тај злочин и слушали јауке. Тек увече, када су злотвори отишли, вратили су се да покупе беживотна тела која су гладне свиње из запаљене штале додатно унаказиле.

ЖРТВЕ ПОНОВО ИМАЈУ ИМЕ

СРЕМ је из окупације под Независном Државом Хрватском изашао натопљен крвљу готово 40.000 својих житеља. Комисија за прикупљање података о жртвама на територији Срема у току Другог светског рата, формирана 2019. одлуком Покрајинске владе и председника Игора Мировића, додала је нове 3.024 жртве, те први пут после 80 година на једном месту, именом и презименом, сабрани су сви они који су своје животе дали за слободу и над којима су извршени масовни злочини и депортације. База података Жртве у Срему са укупно 39.580 имена налази се на сајту Архива Војводине.
ТРОМЕЂА

ЈАМЕНУ као да је неко спустио у џеп на тромеђи па заборавио – приљубљена је с наше стране уз границу, десно је Хрватска, преко Саве Босна и Херцеговина, а од првог наредног места Моровића деле је 22 километра шуме. У Другом светском рату Јамена је изгубила 1.500 мештана.

Јованка СИМИЋ