Вечерње новости, 5. 9. 2013, Остоја Милисављевић: Ватикан крије злочин

Опат Ђузепе Марконе, папски изасланик у Аграму са прерогативима папског нунција, у средини; лево Андрија Артуковић, министар унутрашњих послова, затим правде и религије НДХ, осуђени ратни злочинац; десно хрватски надбискуп А.Степинац, осуђени ратни злочинац (Друга бискупска конференција, Аграм, НДХ, 17. октобар 1941), фото: Архива

Једини циљ покрштавања већ крштених јесте уништење српског народа у НДХ.

НА основу неких поузданих података и чињеница може се утврдити бар приближан број покатоличених Срба у НДХ. Зато нам се чини да је реално прихватити мишљење писца књиге „Католички терор данас“ Авре Менхата, пореклом Италијана. Приказујући садржај те његове књиге, Л. М. Костић („Хрватска зверства у Другом светском рату према изјавама Павелићевих савезника“) износи мишљење овог писца да је „тридесет процената православних Срба у новој Хрватској било прекрштено у католицизам и то у изванредно кратком времену…“

Ми се његовом мишљењу придружујемо и као прилог том мишљењу посебно истичемо да је у границама НДХ било најмање три милиона Срба, како то тврде два компетентна аутора: Велиша Раичевић Псуњски („У име Христа светиње у пламену“) и проф. Салваторе Лои, тада потпоручник италијанске војске у Лици („Југославија 1941“).

Псуњски пише: „… најважнија службена статистика усташке владе, из које се види да је од преко 3.000.000 српско-православних припадника у српским земљама под усташком чизмом остало је још једва око 500.000…“ Професор Лои каже:“… ниже команде усташа су располагале животима три милиона Срба који су се налазили у границама државе Павелића…“. И даље: „Три милиона Срба се налазило у границама Павелићеве државе. Од ових је кренуо један милион да стигне у Србију или да се пресели у италијанске градове Задар, Сплит, Шибеник. Не може се утврдити колико је њих имало срећу да достигне вруће жељену мету; то је мистерија која је можда предодређена да никад не добије објашњење“.

Ако узмемо у обзир Степинчев извештај, који је он послао Светој столици у првој половини (март) 1942. године, да је покатоличено 240.000 Срба, има основа тврдити да се та цифра до пропасти НДХ попела најмање на 1.000.000 Срба, јер замах присилног католичења није јењавао кроз цело време окупације Југославије, односно постојања НДХ.

Од тих милион покатоличених Срба, ако се ниједан није вратио у своју православну веру, рађањем је постало најмање милион католика српског порекла, а тај милион католика рађаће даље милионе католика. Ако наталитет правих Хрвата буде опадао, од оног дана кад буде најниже пао, у Хрватској ће владати Хрвати српског порекла.

По својој свирепости присилно католичење Срба у Хрватској превазишло је Вартоломејску ноћ 1571. године. Тада је Католичка црква поставила ултиматум француским протестантима хугенотима или да приме католичку веру или да напусте Француску. Пошто су хугеноти одбили ултиматум, по налогу папе Гргура III и његовим руководством извршен је стравичан покољ хугенота.

У знак захвалног сећање на овај догађај, Псуњски каже да је папа Гргур III наредио да се искује нарочита медаља и да пуцају топови у знак радости. Уз то је богато наградио тада познатог сликара Базарија да „Вартоломејску ноћ“ овековечи сценама на зидинама цркве Светог Петра у Риму. Покољ у вартоломејској ноћи трајао је свега неколико часова, а покољ због одбијања преласка Срба у католичку веру трајао је више од три године.

ПАПА ПИЈЕ ЗАДОВОЉАН

 

ПАПА Пије XII био је задовољан католичењем Срба у Хрватској. Др Предраг Илић („Вера у служби геноцида“, „Вечерње новости“, од 6. фебруара 1996) о томе каже: – Насупрот „узвишеном задовољству“ Пија XII и весељу са којим су у Државном секретаријату Ватикана дочекане вести о прекрштавању Срба у НДХ, један део католичког свештенства у окупираној Југославији потпуно је друкчије мислио о томе.

 

Првог марта 1942. године словеначке католичке старешине, које су живеле у Србији, упутиле су Светој столици (преко надбискупа Ујчића) једну промеморију, у којој су о прекрштавању Срба у НДХ изрекле следеће констатације: „… тко познаје стварне прилике у Хрватској… тај зна да данашње преобраћање православних у католичку веру у НДХ у својој суштини нема никакве везе са вером… коначни циљ данашње загребачке политике је уништење српског народа у НДХ. Том неморалном циљу има послужити и покатоличење… што се догађа у Хрватској, не само да произлази из било каквих верских побуда, већ штавише у суштини он представља понижавајућу злоупотребу Католичке цркве и судбоносно гажење њеног угледа и достојанства.

Сваки непристрасан посматрач прилика у Хрватској мора признати да се прелази православних у католичку веру врше у знаку најгорег политичког насиља…“

„Насилно покатоличавање српских маса, убијање и мучење православних свештеника и владика, рушење њихових цркава и манастира, које се врши у Хрватској, тобож и у интересу католицизма, задире без сумње и у интерес врховног вођства Католичке цркве. Срби су очекивали да ће Света столица као чувар угледа Католичке цркве, подићи свој глас пре или касније и јавно осудити крваве злочине, прогоне, унијаћење и католичење Срба који се врше у католичкој земљи у име католицизма. Срби се питају из којих разлога Света столица сада ћути на страшну трагедију Српске православне цркве…“

Надали смо се да ће са нестанком НДХ, Павелића и Степинца престати католичење Срба у Хрватској. Преварили смо се, Фрања Кухарић наставља дело Степинца. Од септембра 1991. године до фебруара 1992. године Католичка црква у Хрватској прекрстила је 11.756 Срба православаца у католике. Технологија овог прекрштавања разликује се од оне која је примењивана за време НДХ. Кардинал Фрањо Кухарић тај посао обавља тако вешто да се ствара утисак да православни Срби добровољно мењају своју веру, јер се прекрштавање врши чином интимности, а само у ретким случајевима прекрштавају се мање групе Срба на католичанство. Оно се врши нарочито у Далмацији и у великим градовима.

Остоја Милисављевић