Шарлот Делбо „Аушвиц и после њега“ Фото: Вечерње новости, В. Црњански Спасојевић
ПОСЛЕДЊИХ дана марта и првих дана априла, пре тачно 78 година, ослобођен је највећи логор за жене у нацистичкој Немачкој – Равензбрик. Ослобођен је два месеца после ослобођења Аушвица. Кроз њега је, према проценама, прошло најмање 120.000 жена из целе Европе, од чега је убијено и умрло више од 30.000.
Равензбрик је имао крематоријум и у њему су вршени најмонструознији експерименти над људима. Око 3.500 чуварки различитих конц-логора започело је мрачну каријеру управо овде. Већина се јављала на огласе из тадашњих новина: „Траже се здраве раднице старости између 20 и 40 година за војно постројење“. У огласу није писало да је војно постројење логор, а обавезно радно одело – СС униформа.
Зато је један број заинтересованих одустајао од намештења чим би видео о чему је реч. Међутим, многе, до тада обичне немачке девојке, прихватиле су без размишљања најстрашније послове – мучења и убијања логорашица. Немали број касније је наставио „каријеру“ у Аушвицу и Берген-Белзену.
Једна од оних које су прво прошле кроз Аушвиц, а затим и Равензбрик, и преживеле, била је Шарлот Дебоа, чија је књига Аушвиц и после њега недавно изашла први пут на српском језику, у издању Културног центра Новог Сада.
Шарлот Делбоа је пре Другог светског рата била секретарица Луја Жувеа, у то време управника позоришта Атене. Била је чланица Покрета отпора, а ухапшена је у марту 1942. са супругом, комунистом Жоржом Дидашом, због ког се вратила са турнеје по Америци. Са њим се неко време крила по париским становима, а онда је цела партијска ћелија проваљена и многи су затворени.
Делбо је прво заточена у познатом затвору Санте, у Паризу, где ће уједно последњи пут видети мужа, пре него што га стрељају у Мон-Валеријану. У августу је пребачена у Фор де Роменвил, а потом у Кампјењ.
У Аушвиц-Биркенау је депортована у сточном вагону, са још 228 жена из Француске, углавном чланица Покрета отпора, од којих ће се вратити живо само њих 49. У логорима је провела укупно 27 месеци. Из Аушвица, после незамисливих страхота које је доживела и којих се нагледала, пребачена је у Рајско, па у Равензбрик. Ту је дочекала ослобођење, у априлу 1945. године.
После рата радила је за УН у Женеви, па у Националном центру за научно истраживање и на крају је била асистенткиња чувеног филозофа Анрија Лефевра. Умире 1985, у седамдесет другој години.
Књига „Аушвиц и после њега“ састоји се из три дела, од којих је први „Нико од нас се неће вратити“, ауторка написала само неколико месеци по изласку на слободу, у швајцарском санаторијуму. Критичари су овај први део оценили као „лирско приказивање ужаса“, јер управо начином на који је написан, Делбо буквално увлачи читаоца у Аушвиц – као да је и сам заточен, па је сведок незамисливе глади и жеђи, болести, дифтерије и тифуса, на стотина свакодневних пребијања и смрти. Мирис из крематоријума логорска је свакодневица, увлачио се у све поре. Сатима су жене стајале на прозивци, док су им ребра, јер меса на њима готово да није било, цвокотала од зиме. Стајале су све док неко не падне и не буде одведен у смрт.
Трчале су бесмислено у круг, а мушки логораши пунили су им земљу из шанца у кецеље, да је изнесу испред логорске жице. Тамо су чувари правили леје са цвећем. Ко поклекне, падне, трчи недовољно брзо кроз кишу удараца палицама – мртав је.
Делбо описује готово девојчице које се гурају у прве редове на прозивци, да би виделе износе ли из ревира, на прекратким носилима, њихове мртве мајке. Пише како се за сачувано парче хлеба могло трампити све – од бљутаве вечерње шоље чаја, до мањерке нађене воде. У Равензбрику је трампом чак добила џепно издање Молијеровог „Мизантропа“, па су она и цимерке направиле позоришну представу. Вежбале су реплике да не полуде.
Жене капои у СС униформама убијале су их из забаве. Терале су их да пређу забрањену црту, а онда уз смех пуцале. Еесесовци су нахушкавали, а често и пуштали псе на њих. Од зиме су им модреле ноге и отпадали нокти, од прљавштине се отварале живе ране, а од жеђи би им отврднули језик и уста, па нису могле да говоре.
У другом делу под именом „Бескорисно знање“, описује хапшење, Равензбрик и ослобађање, а у трећем „Мера наших дана“, готово новинарски, даје исповести својих преживелих логорских другарица. Све оне живеле су за час изласка на слободу и све су се, по правилу, разочарале у тај сан. После Аушвица и Равензбрика, свако враћање у нормалан живот – одлазак на посао, разговори с породицом, комшијама, чајанке, па чак и најбаналнији кућни послови, деловали су им немогуће и неизводљиво.
Неке су оптужили да су издајници, јер како би другачије преживели?! Други су се вратили и нису затекли никог живог од чланова породице, а у њиховим домовима живели су избегли из других крајева Француске. Један деветнаестогодишњи логораш провео је у лудници пуне две деценије, јер није имао никога и није могао да се снађе, све док га бивши логорски цимери нису пронашли и одвели.
Поједини су од последица болести после логора умрли. Други су ипак успели да оснују породице и покушају да нађу смисао у деци и љубави. Ипак, нико више није био исти и није престао да осећа кривицу зато што је баш он преживео, а милиони других нису.
В. Црњански Спасојевић
