Вечерње новости, 6. 7. 2024, Милош Војиновић: Слобода штампе у земљи Србији: Тин Ујевић у апелу младим Хрватима ’Тко хоће да одахне нека дође у Београд‘

Тин Ујевић, Крешо Ковачић и Љубо Вајзнер 1911. године, Фото Википедија

Присећајући се периода проведеног у Београду пре 1914. године, Боривоје Јевтић пише да се „широко уздисао ваздух“, као и да је Србија била попут одморишта након прогона у Двојној монархији.

„Једини зрачак слободе, утехе и заклона могла је дати слободна Србија – Шумадија. Тамо су хрлили сви понижени и увређени“. Да су слободе у Краљевини Србији веће него у Аустро-Угарској, признавали су и аустроугарски социјадемократи. Са тим су се слагали и вероватно највећи критичари ситуације у Краљевини Србији, српски социјалдемократи вођени Димитријем Туцовићем. Врло је важно нагласити углед Краљевине Србије када се говори о револуционарним акцијама и циљевима Младе Босне, јер управо Краљевина Србија има централну улогу, то је држава која треба да води уједињење и у којој важе полички принципи којима омладина тежи. Сарајевски атентатори су током истраге изјавили: „То је била морална дужност Србије, као слободног дела Југословена, да ослободи остале Југословене од Аустрије, то сте могли чути од сваког поштеног Србина и Хрвата да ће Србија, ма кад било, ослободити Југословене“.

Омладинци из Аустроугарске нису о Србији само слушали и читали, већ су је и посећивали и у њој живели. Те посете су оставиле дубоког трага. Тин Ујевић је писао у Апелу хрватској студентској омладини:

„Тко хоће да одахне нека дође у Београд. Тко хоће да види како моралне снаге поуздања и пожртвованости подижу народ да се не боји ни душманских топова и насилничких бајонета, нека дође овамо. Наши људи у Монархији не слуте колико је наша Србија наша, како је Србија сто пута, нећу рећи српскија него баш хрватскија од саме Хрватске, и они то морају да дознају, да чују и да виде. Зато је нужно да дођу овамо“.

Владимир Черина је писао: „можда као нигдје у Европи у Србији влада једна луда демокрација која од крви која кључа ствара крв што се пуши као младо вино, где су социјалисти и анархисти бројнији од наших конзервативаца и дјевојка је тамо еманципованија од наше“. Черина је нарочито примећивао оно што му је као новинару нарочито пријало: „Слобода штампе је у Србији неограничена“. Када су у великој групи у априлу 1912. године студенти загребачког универзитета посетили Београд, судећи на основу њихових писама можемо рећи да су били задивљени демократским и антиауторитарним амбијентом. Атентатор Чабриновић је својим друговима социјалистима у Босни писао да Краљевина Србија ради у њиховом интересу – јер удара на старе легитимистичке монархије, „инкарнације старог поретка“.

Иако је живот младобосанаца у Београду био изузетно скроман, толико скроман да често није било новца ни за храну, то се не може закључити из њихових описа живота у Краљевини Србији, где има места само за опис слободе:

„А наш живот у Београду? Све нам је у Београду изгледало лепо, ведро, радосно. На улици људи су корачали уздигнуте главе, по кафанама су гласно разговарали, смејали се. Био је то другачији свет од онога што смо га ми у нашем завичају доживљавали. По гостионицама и кафанама гледали смо како за истим столом седе официри са обичним грађанима, сељаци у народној ношњи и опанцима са господом (…) Тако се нешто није могло ни замислити у Мостару, Сарајеву и другде у оквиру Аустро-Угарске“.

ЦЕО ДУХ времена диктирао је Јован Скерлић, који је приликом свог првог предавања на Великој школи 1901. године назначио правац којим ће се кретати расположење духова: „Данас, када свуда дише ветар слободне мисли, никакав догматизам, никакав ауторитет не остаје на ногама: човек данас осећа неодољиву потребу слободног испитивања, он има свест о дужности да прими само што издржи пуну критику његова разума и задовољи његове интелектуалне, моралне и емоционалне потребе“.

Скерлићев углед, таленат и популарност представљали су додатну привлачност Београда. Око Скерлића се окупљала југословенска омладина из свих крајева Монархије. Паулина Лебл Албала је забележила: „Скерлићева крупна личност привлачила је омладину из разних крајева. Њега ради, сећам се да су међу нама били у семинару и првак Младе Босне Гаћиновић, као и Тин Ујевић, песник (…) Такође сам често виђала у Семинару Скерлићевог одличног пријатеља Милана Марјановића из Загреба, као и Васу Стајића, из Новог Сада. Сви смо знали да Скерлић с њима непрестано води неке тајне и важне разговоре – шта је могло бити друго него о раду на националном ослобођењу и уједињењу, чији је стегоноша био наш учитељ – и били смо не мало поносити што живимо у самом жаришту где се кују планови за једну бољу будућност нашег народа“.

Тин Ујевић, апелујући на млађе, истицао је: „зато је нарочито нужно да омладина хрватска дође на Београдски универзитет, који није само једна добра школа науке, штавише, школа слободе“. „За слободне Југословене Београд је био центар борбе и Пијемонт југословенства“. Свака веза са Србијом имала је изузетну важност. Цветко Поповић је оставио опис какав је утисак у Сарајеву изазвао долазак музичара из Београда: „Луди од радости по цео дан смо јурили за том музиком, а кад засвира `Србијанци и Босанци своју земљу бране` и `Хеј трубачу са бојне Дрине` ни стотине полицајаца нас нису могле спречити да кличемо `живела Србија`, а најсмелији и најодлучнији су викали `живео краљ Петар` (…) Осетили смо у себи неку снагу, па смо постали поноснији и одважнији“.

Босну нису посећивала само музичка друштва. Цветко Поповић је забележио: „Када је Николај Велимировић почео своју проповед речима: `браћо, доносим Вам поздрав са оне стране Дрине` у цркви је завладала таква тишина да је свако могао чути своје срце како снажно лупа у грудима“. Долазак омладине у Србију отварао им је очи за контраст, стекао се утисак да Дрина дели демократију од полицијског режима. Од 1912. године, доласка велике групе студената из Загреба у Београд, све већег утицаја Скерлићевог и Куманова – није само растао углед Краљевине Србије, већ је пре свега омладина добила огромно самопоуздање. Почело се веровати да су дани ослобођења много ближи него што се раније мислило. Упадљиво је да, док су остварили веома чврсте везе са студентима из Загреба, Далмације, Војводине, па чак и са словеначким студентима, нема трага о зближавању младобосанаца са студентима из Србије. Податак да се Гаврило Принцип у Београду дружио са младим књижевником Момчилом Настасијевићем је готово изолован пример.

Описујући боравак Младобосанаца у Београду, Ратко Парежанин је закључио: „Србија је за њих била слободна земља, а свака влада била је влада те слободне земље. Тамо пак, у њиховом завичају, постојали су робови и тирани и све им је свеједно било да ли раде сабори или не раде. У слободном Београду они су своју мисао мислили, свој сан сањали.

Њихова је мисао била освета. Њихов сан је била слобода. Њихов је циљ био: рушити и сруштити Хабзбуршку империју“.

Полицијска истрага спроведена у Босни и Херцеговини 1901. године, показала је тада да омладина није показивала посебну заинтересованост за политику. За нешто више од једне деценије стасала је генерација које је изнедрила Сарајевске атентаторе. Млади ђаци и студенти, међу њима и шеснаестогодишњи Васо Чубриловић, не само да су били заинтересовани за политику, већ су и испланирали атентат на престолонаследника Аустро-Угарске. Оваква разлика између средњошколаца и студената са самог почетка века и оних који су ступили на сцену 1914. године, показује колико је деценија која је претходила 1914. години пресудно утицала на нову омладинску генерацију.

АУТОРИТАРНА ВЛАДАВИНА

Школовани омладинци су били свесни да је Двојна монархија, под паролом модернизације и цивилизаторске мисије, владала ауторитарно. Порези су били вишеструко већи него у османско време.

Са друге стране за школоване Србе, али и становништво рођено у Босни и Херцеговини уопште, није било довољно места у државној администрацији, а није било ни назнака да ће доћи до промене у аграрном систему у Босни и Херцеговини. Млада Босна је, под утицајем свих друштвених фактора, сазревала у деценији препуној бурних догађаја.

 
Др Милош Војиновић