Табла на Коларчевом универзитету у спомен на заседање АСНО Србије, Фото Википедија
СРБИЈА је била последња југословенска област која је конституисана као федерална јединица у Новој Југославији. Тај значајни конститутивни чин одиграо се, у више етапа, од новембра 1944. до августа 1945. године.
Иницијативу за одржање Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије дао је, формално, Главни народноослободилачки одбор Србије (у документима из новембра 1941. то тело се назива и „Централни одбор за ослобођену територију”). У питању је био покушај успостављања континуитета са устаничком 1941. годином. Суштински, одлуку о одржању „конгреса за Србију” донео је ЦК КПЈ. Била је то логична последица чињенице да је тежиште борбе пренето у Србију и да, после формирања осталих федералних јединица, треба конституисати федералну Србију. Датум одржања скупштинског заседања неколико пута је, током лета, одлаган. На крају је Јосип Броз за себе задржао право да одреди време и место заседања. У тренутку сазивања Велике антифашистичке скупштине Војводина, Косово и Метохија и Санџак нису, формално, били у саставу Србије.
Одлуке Велике антифачистичке народноослободилачке скупштине (9–12. новембар 1944, Београд) изгласало је 885 делегата изабраних за град Београд и шеснаест округа Србије (крагујевачки, младеновачки, пожаревачки, моравски, ваљевски, шабачки, ужички, чачански, краљевачки, крушевачки, топлички, нишки, лесковачки, врањски, пиротски, тимочки).
О значају скупа сведочи, посредно, чињеница да је на њему делегате поздравио: у име НКОЈ-а председник Јосип Броз Тито, у име АВНОЈ-а председник Иван Рибар, у име Врховног штаба НОВ и ПОЈ начелник генерал-лајтант Арсо Јовановић, у име ЦК КПЈ Милован Ђилас, у име Словенског народноосвободилнега света Едвард Кардељ, у име ЗАВНО Хрватске Андрија Хебранг, у име црногорског народа Митар Бакић, у име македонског народа Дмитар Влахов, у име војвођанске делегације Јован Веселинов, у име народа Босне и Херцеговине секретар Председништва АВНОЈ-а Родољуб Чолаковић, у име Срба из Хрватске Раде Прибићевић, у име Главног штаба НОВ и ПОЈ Србије Коча Поповић, у име бугарске делегације Добри Терпешев и генерал Благоје Иванов.
Скупштина је усвојила и следеће извештаје: Извештај о раду Главног народноослободилачког одбора Србије и о раду представника Главног одбора Србије на Другом заседању АВНОЈ-а (Благоје Нешковић), Политички положај Србије и задаци Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије (Александар Ранковић), Изградња и задаци народне власти у Србији (Петар Стамболић) и Привреда и привредни задаци Србије (Сретен Жујовић).
У ГОВОРИМА политичких функционера и скупштинским резолуцијама недвосмислено је истакнут огроман значај Србије и српског народа у борби против окупатора. Скупштинска говорница била је место са кога је затражен одлучни обрачун са „великосрпским шовинизмом”. „Реакционарне великосрпске клике” које теже освајању туђих територија, успостављању своје хегемоније, денационализацији других народа, спутавању њиховог културног развоја и економског просперитета, означене су једним од основних узрочника несреће која је задесила српски народ. Оне су оптужене да спроводе „угњетавачку политику”, подстичу „национални раздор”, распирују „шовинистичку мржњу”.
Беспоштедној критици било је изложено српско грађанство и његове концепције о српском простору који обухвата Македонију, Црну Гору, Босну и Херцеговину. Насупрот томе афирмисан је став о постојању македонске и црногорске нације и конституисању Македоније и Црне Горе као посебних федералних јединица у свему равноправних са Србијом. Скупштина је констатовала равноправност српског народа са другим југословенским народима посебно, истичући да се на братству и јединству, пре свега Срба и Хрвата, заснива „срећна будућност” демократске федералне Југославије. Истакнуто је да демократска федеративна Југославија настаје „добровољним” и „равноправним” уједињавањем њених народа. Афирмисано је братство и јединство, поштовање слободе и националних права, заједничка борба против непријатеља. Посебно је наглашено да одлуке Другог заседања АВНОЈ-а одговарају „животним интересима српског народа и Србије”.
Одлуке АВНОЈ-а означене су највећом гаранцијом да ће Срби, као и остали југословенски народи, „бити срећни и задовољни у таквој слободној, истински демократској и братској заједници равноправних народа”.
У ПОЗДРАВНОМ говору Јосип Броз је акценат ставио на „страховито страдање Србије”, љубав српског народа према домовини и независности, поверење које гаји према СССР-у.
Он је посебно апострофирао чињеницу да је рат, који је представљао „допринос борби за братство и јединство”, вођен „у име части нације и части Србије” али и егзистенцијалног опстанка српског народа. Броз је сматрао да будућност има само „срећна слободна Србија у једној слободној федералној демократској Југославији”.
Благоје Нешковић је настојао да побије пропагандни стереотип да Србија није на страни НОБ-а и да „тежи очувању ненародне власти”. Иван Рибар је наглашавао да се Србија „кроз сто година борила за народну власт и за самосталност” и да стога има обавезу да осталим југословенским народима да „тврду веру у равноправност народа Југославије, у њихов напредак, бољи живот и бољу будућност”.
Са скупштинске говорнице Милован Ђилас је поручивао да се у „тековине народа Југославије, у њихово ослобоћење од немачких империјалиста, у њихово завојевање демократских права, у нову снажну велику Југославију равноправних народа” не сме дирати.
Обраћајући се „Србијанцима” Андрија Хебранг је очекивао да Велика антифашистичка скупштина Србије да хрватском народу „доказ да ће Хрвати у новој ДФЈ бити равноправни и слободни људи”. Хебранг је упозоравао делегате српског народа на опрез како се „на политичку позорницу” не би повратили они „који су некада управљали Југославијом и коју су је упропастили”.
Родољуб Чолаковић је жигосао „политичке шпекуланте”, „малодушнике”, „кукавице” који су исказивали забринутост за судбину Срба у Босни и Херцеговини. Указујући на сталну загледаност босанских и херцеговачких Срба у матицу Србију он је напомињао да Дрина, убудуће „неће бити никаква граница него само међа племенита”. Коча Поповић је светом обавезом Србије и њене војске сматрао скидање „љаге” коју су на српски народ „покушали да баце кољаши, хегемонисти Драже Михаиловића”.
ВЕЛИКА антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије својом „Одлуком” од 11. новембра 1944. конституисала је Антифашистичку скупштину народног ослобоћења Србије у „највише законодавно и извршно народно представничко тело и врховни орган државне власти демократске Србије као федералне државе у саставу Демократске Федеративне Југославије”.
У том важном акту државноправног карактера Главни народно-ослободилачки одбор Србије, проширен и реконструисан у Антифашистичку скупштину народног ослобоћења Србије, означен је носиоцем „суверенитета народа и државе Србије”, а Србија равноправном федералном јединицом Демократске Федеративне Југославије. Тим чином је успостављен и директни континуитет измећу највишег органа власти устаничке Србије, формираног новембра 1941. и АСНО Србије кога су представљали делегати из ослобођене Србије и чију је снагу демонстрирало преко 250.000 бораца из Србије укључених у јединице НОВ Југославије.
СВЕДОЦИ И ЖРТВЕ
СРПСКИ народ је означен сведоком и жртвом „свих злочина и зверстава који су чињени у име монархије” и, отуда, недвосмислено речено „да ће народ Србије, кад за то доће време, јасно дати израз својој сувереној вољи у питању унутрашњег уређења Србије и Југославије и решити га у пуном јединству и сагласности са својим демократским тежњама које су истоветне са демократским тежњама свих јужнословенских народа”. Одлучно су одбачена схватања о слабљењу позиција и распарчавању територија на којима српски народ живи.
Академик Љубодраг Димић
