Вечерње новости, 7. 12. 2023, Др Никола Жутић: ЛАЖНИ МИТ О УЧЕШЋУ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ: Степинац од аустријског војника до југословенског бискупа

Надбискуп А.Бауер и А. Степинац Фото: Вечерње новости

НАДБИСКУП Степинац је настављач агресивног клерикализма и хрватског национализма свог претходника – надбискупа Антуна Бауера, који је у љето 1914. наступао са изразито антисрпских позиција.

У Независној Држави Хрватској Степинац се понашао истовјетно као надбискуп Бауер у време Првог свјетског рата, испољавајући солидарност са германском солдатеском и нарочито са усташким режимом Анте Павелића у његовим настојањима да утемељи НДХ као ортодоксно чисту хрватску државу и вјековни сан хрватског народа.

Српски али и хрватски историчари и публицисти Степинчево антијугославенско и антисрпско понашање анализирали су углавном преко његовог ратног периода, односно послије формирања НДХ, а заборављен је његов негативан карактер, карактер неповјерљивог особењака (при том тврдоглаво упорног у одбрани својих екстремних ставова и увјерења) који се седам година формирао у језуитском Германикуму. Тај карактер се у пуном обиму испољавао од његовог постављења за надбискупа-коадјутора Антуну Бауеру у мају 1934. године, када све своје силе усмјерава на масовно организовање хрватског сељаштва у антијугославенском и антисрпском правцу.

СТЕПИНАЦ СЕ ЛАКО уклопио у „ратујућу цркву“ (ecllesia militans) захваљујући свом животном путу који је био прожет оданости двору Хабзбурга и римокатоличком свјетоназору, уз изражену мржњу према шизматичким Србима и Краљевини Србији. Са таквим одгојем Степинац је од најраније младости дао свој допринос борби „апостолске“ Аустроугарске против српског народа, и то послије одласка у војску 1916. године. Ускоро је као подофицир распоређен на италијански фронт, гдје је рањен у борбама на Сочи. Потом је био заробљен и одведен у италијанско заробљеништво. Да би избјегао боравак у италијанском заробљеништву пријавио се као добровољац у српској војсци на Солунском фронту, гдје је остао до прољећа 1919, када је демобилисан у чину потпоручника. Накнадно је исконструисана прича да је побјегао из заробљеништва како би се прикључио српској војсци. Писало се и о његовом добровољачком ангажовању на страни Србије и то тек почетком децембра 1918. када је рат већ био завршен.

Историчар Љубо Бобан упорно је одбацивао тврдње да је Степинац био солунски добровољац: „Степинца је пратио глас солунског добровољца. Но, формално он то није био.

Наиме, као италијански заробљеник, а под утицајем пропаганде Југославенског одбора, Степинац се, попут многих Југославена у талијанском заробљеништву, пријавио у добровољце. Но, из талијанског заробљеништва пуштен је тек почетком децембра 1918. године. Тада је рат већ био завршен, прокламовано је стварање југославенске државе…

Након ослобођења из заробљеништва, као раније пријављени добровољац, пребачен је у Солун, а затим у чину потпоручника служио је у Врању, Гњилану и Приштини до средине 1919, када је демобилисан у чину резервног поручника, од чега је касније тражио разрјешење.“

Седам година припреме на језуитском универзитету

АГРОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ у Загребу Степинац је 1919. године уписао, па се као студент учланио у академско римокатоличко друштво „Домагој“, на чијем челу су били тајни „Сениори“. Послије годину дана прекинуо је студије, да би 1924. године отишао у Рим, по препоруци ректора загребачког теолошког факултета др Јосипа Лончарића на папско свеучилиште, језуитску „Грегоријану“ (језуитски универзитет који је основао Игнације Лојола 1551), гдје је завршио филозофију и теологију са два доктората.

Степинчев биограф Рожман је наводио да се добро сјећао свог школског друга Вјекослава (Алојзија) Степинца с горњоградске гимназије, „мирна марљива ђака, увијек скромна и уз књигу прикована“. Дружење с књигом прекинуо је рат, који Рожман детаљније не описује, већ само наводи да је Степинац 1918. пао у италијанско ропство (без помињања његовог солунског „добровољачког“ периода).

АНТИСРПСКИ УЗОРИ

 

УЗОР Алојзију Степинцу је био надбискуп Бауер и његово антисрпско дјеловање уочи и током Великог рата када је благосиљао аустријске (хрватске) војнике који су кретали на Краљевину Србију. Ратничко расположење које је овладало римском Куријом 1914. пренијело се и на римокатоличку хијерархију и све клерикалне странке у Аустроугарској монархији. Драматичне догађаје у лето 1914, који су завршили агресијом Аустроугарске на Србију, Ватикан је третирао као одбрану католичанства од српског православног „пијемонтизма“ и русофилства. Општој осуди Србије и српског народа због атентата у Сарајеву на Франца Фердинанда, конзервативног заговорника Аустрије као римокатоличке „црквене државе“, придружио се и загребачки надбискуп др Антун Бауер.

НАКОН РАТА студирао је на Господарском факултету загребачког свеучилишта, али се ипак вратио кући „да ради на имању свога оца“. Ту није нашао мир јер га је „Провидност“ одредила да се образује за свећеничко звање. Убрзо је, 1924. године, добио прилику да се образује у Риму на папинском „језуитском свеучилишту Германикуму“ (њемачки завод, сјемениште и колегиј при језуитској Грегоријани – Н. Ж). Рожман је Степинца срео у Риму 1928. године обученог у црвено одијело, какво носе „Германичари“. У Риму је студирао пуних седам година, па је на крају добио докторате из филозофије и теологије.

По повратку у Загреб надбискуп Бауер га је поставио за свог церемонијала. „Оци исусовци“ – његови професори из Рима и надбискуп Бауер открили су у „скромном свећенику драгоцјену душу, драгоцјен бисер“. Рожман је нарочито истицао да је Степинац покренуо часопис Каритас („љубав према ближњему“), који је као „миротворац“ и „хуманитарац“ сам уређивао и испуњавао.

Алојзије буди великохрватске националне страсти

БОЛЕСТ АНТУНА БАУЕРА крајем 1933, и смрт помоћног бискупа и генералног викара др Доминика Премуша у фебруару 1934. актуелизовали су питање избора коадјутора (унапред одређени наследник црквеног велодостојника код католика) загребачком надбискупу. У сусретима са краљем надбискуп Бауер је посебно истицао податак да је Степинац био солунски добровољац. О томе је краљ добио потврдну информацију од војних власти у Скопљу, након чега је пристао на кандидатуру Степинца, али је ускоро повукао пристанак.

Априла 1934. Бауер је, у пратњи нунција Пелегринетија, папиног посланика, посјетио у Београду краља Александра и том приликом рекао: „Величанство, наш народ вели: Краљева се не пориче! Уосталом нунциј је Ваше одобрење већ јавио у Рим…“ Краљ је послије тога коначно дао свој пристанак. Папа је 29. маја телеграфски обавијестио владу да је Степинац именован за насловног надбискупа и коадјутора загребачког надбискупа с правом наслеђа.

Од избора за надбискупа-коадјутора Степинац је својим деловањем настојао да разбуди успаване великохрватске националне страсти, које су биле умртвљене разбијањем страначког живота у Краљевини Југославији увођењем диктатуре 1929. године. Његова изузетна национално-вјерска агилност око организовања прослава папиног дана, еухаристичких конгреса, освећења цркава и вјерских објеката, организовања крижарских братстава и сестринстава и другог, разбудила је национално-политички живот у „хрватским земљама“, и заједно са дјеловањем Мачека довела до организованог Хрватског покрета (1935-1937). У тај покрет су се укључиле све идеолошко-политичке гране хрватског народа (Мачекови национал-либерали, Степинчеви клерикалци, корпоративни франковци, комунисти…).

Степинац је у потпуности био за јачање неполитичке струје у римокатолицизму тј. Католичке акције (основао папа Пије XI 1922). Најјача организација Католичке акције у Краљевини Југославији били су Орлови, из којих је послије њихове забране 1929. настала организација Крижари, који су 1941. масовно пришли новој хрватској држави и усташама Анте Павелића, формиравши усташку младеж. Као организације Католичке акције крижарска братства и сестринства су с великим одушевљењем поздравила окупацију, распарчавање Југославије и оснивање НДХ. У том чину крижари су видјели божији прст и божију вољу, остварење свих римокатоличких настојања да се створи „Света Хрватска“ (Croatia sacra).

Алојзије Степинац са бискупом Иваном Шарићем Фото: Вечерње новости

Надбискупово антисрпско и антијугословенско агитовање

АКАДЕМИК МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ је, такође, био увјерен да је најзначајнија клерикална организација у Хрватској била Католичка акција коју је стварао надбискуп Степинац. То је, по њему, било у складу са држањем Римске курије и двојице папа – Пија XI и Пија XII. Постојање те „нове“ Католичке акције, по Екмечићу, „открио“ је један од истакнутих вођа хрватског католичког покрета, фрањевачки провинцијал у Дубровнику Бонифације Перовић. Наиме, у својим Успоменама из 1976. писао је да је католички свијет уздрман великим збивањима. По њему, „Махничево доба (послије оснивања Католичког покрета почетком вијека – Н. Ж) радикализма је већ минуло, наше су очи биле упрте на опасности са Истока, све агресивнијега, најприје од хегемоније Срба, а посљедњих година и од страховладе комуниста. Политичке странке су нестале, остао је само народни фронт Хрвата окупљен око сељачке странке… Политичко водство Сељачке странке, међутим, са развојем политичких догађаја све мање је задовољавало радикалне захтјеве, особито хрватске младежи, која се због тога све више приклања револуционарним плановима Анте Павелића у емиграцији“.

Емкечић је био мишљења да је Степинац „потпуно напуштао држање према југославенској држави надбискупа Бауера (иако је и Бауер у суштини наступао екстремно антијугославенски – Н. Ж). Још као коадјутор Бауера, са правом насљедства на његово мјесто, Степинац „се прегнуо“ да реформише Католичку акцију и усмјери је у једном програмском смјеру.

По Екмечићу, историчари нису знали да је од 1936. стварао „Чисту католичку акцију“, јер је њено историјско постојање открио поменути Бонифације Перовић у својим Успоменама: „Нико од научника, па ни судија истражитеља (у судском поступку против Степинца) након 1945. није обавјештен да је таква Католичка акција постојала, сем што је на неколико страница поменута у мемоарима једног од њених вођа – Перовића, који је до 1936. био у Дубровнику, као један од вођа огранка Католичке акције (Домагоја), а тада је дошао у Загреб, гдје је и даље вршио сличну функцију“.

ПОД УТИЦАЈЕМ РИМОКАТОЛИЧКЕ клерикално-националистичке агитације (антисрпске и антијугославенске) и агитације мачековаца, долазило је до честих напада хрватских омладинаца на југославенске националисте, нарочито у Загребу. Нападани су истакнути грађани, умјетници, књижевници. Познат је случај југославенског националисте, оперног пјевача др Никше Штефанинија, који је 10. октобра 1935. нападнут у Народном казалишту у Загребу током представе (јајима и каменицама) од клеро-франковачких ученика. Послије завршене опере избила је туча између студената – југославенских националиста и франковачко-радићевске (клерикалне) омладине, која је „без икаквог разлога штаповима напала југонациона листе“.

Управа загребачке полиције скретала је пажњу Мачеку на активности хрватске омладине „која по сваку цијену настоји да терорише све оне грађане и омладинце који су одани Краљу и Држави“. Хрватски омладинци су нарочито изазивали и вршили нападе у вријеме државних и династичних празника, црквених благодарења и на годишњицу погибије краља Александра.

ФРАТРИ НА ЧЕЛУ УСТАШКИХ ЛОГОРА

 

ПОВОДОМ убиства краља Александра 1934, који је страдао од усташко-македонске завјере, књижевник Ђуро Виловић (познат као „Хрват Четник“) саопштио је да се већ онда знало да духовну паству по усташким логорима у Италији и Мађарској воде фратри – фрањевци и језуити.

Из докумената којима је располагао, Виловић је извукао сљедећи синтетички закључак: „Они утврђују (тј. документи) да је католичка црква у Хрватској као цјелина, са својим конференцијама хрватског католичког епископата, надбискупима и бискупима, с поповима и фратрима, са својим религиозно-црквеним организацијама учествовала у усташком покрету још одавна у Југославији, одгајала усташке своје вјернике по друштвима и организацијама под различитим побожним именима и називима и увела их у усташко дјело велеиздаје, па и у дјела покоља Срба, отимања, палежа српске имовине и свакаквих других усташких злочина“.

 

Над људским душама нарочито је владала хијерархија и свећенство „хрватског“ римокатоличког епископата, посебно над националном свијешћу српског „пука“ али и „пука“ других народа од којих је стварана узорита римокатоличка нација хрватства. Перјаница тог римокатоличког испирања мозга заблудјелим „шизматичким“ и невјерничким овчицама (понајвише српским), био је од почетка тридесетих година исусовац – грегоријанац Алојзије Степинац. Од свих хрватских попова и фратара најјачи утицај у стварању монструозне мржње, фанатичне негативне свијести према православном српском свијету и Југославији, имао је дакле (поред Бауера, Јеглича, Сребрнича, Махнича, Шарића, Бонефачића…), надбискуп загребачки Алојзије Степинац.

 
Др Никола Жутић