Вечерње новости, 8. 10. 2022, Бранислав Глигоријевић: Испитивање чврстине Краљевине: Подударност у погледима чланова партије и франковаца

Другови хрватске усташе на полигону Јанка Пуста у Мађарској Фото: Вечерње новости

КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА Југославије у усташком покрету није видела никакве назнаке фашизама јер је за њу тада то била искључиво „војно-фашистичка диктатура“ која је била у земљи на власти.

За Партију је то била „грађанско-националистичка странка у којој постоји лева струја […] с којом ми сарађујемо и која нам је веома блиска“. Невоља је само у томе што се ова странка служи тероризмом и стоји у служби других „мањих“ империјалистичких сила. „Главни циљ коме ми тежимо, јесте обарање фашистичког режима (у Београду) помоћу оружаног устанка радника и сељака, и ми при том морамо обухватити и све постојеће струје и ставити их под вођство Комунистичке партије. Зато мислимо да се улога свих струја, које теже обарању фашистичке диктатуре и увођењу демократског режима, може означити као револуционарна.“ Подударност у погледима између усташа и комуниста приметна је била чак и у неким случајевима могућности коришћења спољног фактора.

Милан Горкић, секретар Партије, је, наиме, опомињао да би била грешка уколико би се партија увукла у једну акцију иза које стоји нека империјалистичка сила (Италија, Мађарска, Бугарска). Али, треба искористити и супротност између империјалистичких сила, иначе ће се комунисти наћи на њиховом „репу“: „Допустив је, дапаче, и привремени стратешки компромис са [страним] империјализмом“, пише тада Горкић.

„На пример, у случају устанка у Хрватској, није искључено да ће радничко-сељачка власт, да у прво време не би била згњечена империјалистичком интервенцијом [унутра], бити приморана да Италији или Мађарској уступи неке области. Ту супротност између српског империјализма и италијанског, треба искористити, али то не значи опирати се империјализму.“

ОРИЈЕНТАЦИЈА КОМУНИСТА према усташком покрету увек се могла оправдати потребом за коришћењем „националних енергија“, које постоје у томе покрету, како би се револуцијом „угњетених народа“ срушила „версајска“ Југославија.

Највећу могућу подршку и солидарност са усташама руководство КПЈ је изразило у време њихове акције назване „личким устанком“, који је припреман изван земље с намером да се испита чврстина Југославије и могућност њеног рушења. У ту сврху је са италијанске територије пребачено лађом оружје, а у лето 1932. и десетак униформисаних и наоружаних усташа, који су се повезали са усташким језгром на чијем су челу били Јуриј Јуца Рукавина, бивши аустроугарски официр, и Андрија Артуковић. Планирани „устанак“, који је отпочео 7. септембра 1932. нападом на жандармеријску станицу у Брушанима, свео се ипак на мањи инцидент: жандарми су одолели оружаном нападу, а у каснијој потери убили једног усташу, док су се остали пребацили на италијанску територију (Задар).

Догађај су затим драматизовале саме власти, које су, изненађене овом акцијом, концентрисале контингенте војних и жандармеријских снага, затим вршиле репресалије према становништву да би пронашле оружје и похватале присталице усташа. Догађај је добио и шире одјеке у иностранству у контексту могућег ратног сукоба између Југославије и Италије.

Највећи значај овој „личкој“ акцији усташа придали су комунисти. Они у њој нису гледали оно што стварно јесте – изоловану диверзантску акцију убачених терориста – већ почетак устанка сељака у Хрватској.

Такве процене нису долазиле само из погрешних обавештавања појединих усташких вођа (да је у устанку узело учешће 10.000 усташа и да траје већ недељама), већ из просте жеље да се тако нешто мора догодити. Партијска штампа, као и Коминтернина, била је преплављена таквим оценама о сељачком устанку у Хрватској. (Централном комитету у КПЈ у Бечу информације је даваo Младен Лорковић, које се налазио у Берлину. Милана Горкића су, иначе, известили из земље да је расположење за акцију повољно али да су комунисти заплашени. Указивало се и на исказе ухапшених да у личком устанку најбоље усташе клицале Хрватској, Павелићу и комунизму. С друге стране од Павелића су стизале директиве да се пази да се акција не претвори у комунистичку револуцију.)

Одмах по сазнању о догађајима у Лици партијско руководство у Бечу одлучило је да упути проглас (посебно и за војнике), а затим да организује одлазак људи у те крајеве. У прогласу се позива и „цијели хрватски народ“ да свим снагама подупре усташе, како би се овај, револуционарни покрет који је отпочео у Лици раширио по целој Хрватској, да и усамљене терористичке акте појединаца „искористи у своје сврхе“.

Од радника и сељака Србије тражило се у овом прогласу да помогну борбу „усташа“ и народа у Лици и Хрватској. Потом је секретар Партије Горкић упутио директиве партијским организацијама на терену да се „солидаришу“ са усташким покретом и да практично раде међу самим усташама, с циљем да руководство усташке борбе пређе у руке присталица „савеза радника и сељака“. Још им је скренута пажња да изоловане акције усташких одреда могу бити полазна тачка за развијање националне борбе маса, јер би ова усташка, и уопште партизанска (герилска) борба, могла бити важан чинилац у борби против „војнo-фашистичке диктатуре“.

Повезивање присталица усташа и комуниста требало је да задобије неке организационе облике понајпре преко „Групе хрватских националних револуционара“, које је руководство КПЈ настојало да формира поткрај 1932. године. Други начин је рад комуниста међу усташама. (Организованих усташа било је на Корчули и нешто на Пељешцу, и с њима су се повезивали симпатизери комуниста како би се на тај начин домогли оружја.)

Упућиване су директиве Покрајинском комитету за Далмацију како да се та ствар изведе: „Наше другове у тим усташким јединицама треба ујединити у фракцији и ПК треба да руководи њиховим радом. Никакви безпринципни компромиси у правцу давања обећања са стране наших другова да ће ширити Павелићеву литературу, под цијену ако би добивали оружје, нису допустиви. Подвлачимо да се ово односи на рад другова у Павелићевим групама и усташким јединицама. Другови пак који раде у Павелићевом апарату (Конак итд) могу, једино да не буду избачени из тог апарата, да се у појединим случајевима, где је то неопходно, одрекну јавно дјелатности у нашем духу међу Павелићевим присташама“.

СЛИЧАН ОДНОС је требало успоставити и према усташама који су се налазили у посебним логорима у Италији и Мађарској. Горкић је тражио да се са КУНМЗ (Комунистички универзитет националних мањина Запада) пошаље Антонов у Белгију, да би се овде „дао заврбовати“ у Павелићеве усташке одреде, и тим путем дошао до усташког логора у Италији са задатком „да се тамо ушанчи и да тамо изнутра међу њима ради, пошто су то већином радници и сељаци“.

Са истим циљем упутио би се један активиста из Далмације или Хрватске у Јанка Пусту (Мађарска), где су вежбали хрватски терористи под вођством Перчевића. Читава ова иницијатива партијског руководства дошла је после сазнања да Павелић и Перчевић планирају на пролеће 1933. да убаце у земљу више група усташа обучених за „герилску борбу“. Крајем марта 1933, по налогу Групе хрватских националних револуционара, отпутовао је у Италију један млади хрватски интелектуалац са задатком да се информише и по могућству створи опозицију у Павелићевим војним одредима. Изгледа да је овај емисар имао успеха, јер се у његовим првим извештајима говори како се „знатан део партизана, међу којима су се развиле две струје, приближава нама“.

Други метод рада комуниста било је успостављање контакта са појединим усташким првацима. У иностранству је такав контакт успостављен у Берлину са Младеном Лорковићем, будућим министром унутрашњих дела НДХ. Иако се знало да он одржава везу са Павелићем, Горкић је са њим успоставио „индиректну везу“. Интервенисао је чак да се двојица његових присталица упуте у Москву, наводно да би се они упознали са решењем националног и сељачког питања, односно да би се научили агитационом раду.

ПОСТОЈЕ И ПОДАЦИ да је усташки првак Бранко Јелић у Берлину имао директну везу са Коминтерном. Уопште тада није било ништа необично да се и неки истакнути комуниста обрати лично самом Павелићу. Учинио је то Владимир Ћопић, члан ЦК и предавач на КУНМЗ у Москви, иначе Павелићев истомишљеник из студентских дана, молећи га за неку личну интервенцију.

У земљи, блиски контакт комунисти и усташе имали су на робији. Групу усташа, са Јуцом Рукавином на челу, која је учествовала у „личком устанку“, дочекали су комунисти у Сремскомитровачкој казниони готово као хероје. Прихватили су их као „хрватске националне револуционаре“, а није им много сметало ни то што су се ослањали на Италију и Мађарску. Имали су истоветне циљеве – разбијање Југославије – лако су се с њима слагали и налазили заједнички језик.

Између једног, Милована Ђиласа, будућег комунистичког идеолога, и Јуце Рукавине, касније озлоглашеног српског крволока у НДХ, као и између других комуниста и усташа на робији „развило се право пријатељство“. Комунисти су настојали да их „преваспитају“ и придобију за заједнички рад. У том циљу вођени су и „преговори“, али до неког конкретног споразума – како пише Ђилас – тада није дошло.

 
др Бранислав Глигоријевић