Вечерње новости, 8.12. 2019, Број жртава у НДХ крије се у ватиканским архивима: Историчар Владимир Умељић о злочинима над Србима

Др Владимир Умељић Фото: Вечерње новости, Дарко Дозет

Историчар др Владимир Умељић: Не постоји ни промил вероватноће да је Степинац сачувао „чисте руке“. У усташком логору се број жртава мери стотинама хиљада, то је сигурно. Већи део документације уништен у Брозово време

У НЕЗАВИСНОЈ Држави Хрватској (НДХ) почињен је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. У НДХ је било евидентно насилно покатоличавање. Само у овој усташкој творевини оснивани су и дечји концентрациони логори, а римокатолички свештеници били су интегрисани у највише световне и државне управне структуре. Они су подстицали, упућивали, или чак предводили државне и парадржавне ескадроне смрти, повремено водећи и концентрационе логоре. Не постоји ни промил вероватноће да надбискуп Степинац о томе ништа није знао и да је, у том мору смрти и крви, сачувао „чисте руке“, како то жели да прикаже Католичка црква у Хрватској.

Ово, у интервјуу за „Новости“, наглашава др Владимир Умељић, научник, теолог и историчар из Немачке, који је деценије посветио истраживању феномена геноцида над Србима. Од 2005. године, и званично је у светској науци усвојен његов појам – србоцид. Резултате својих истраживања наш саговорник представио је крајем новембра и у Јерусалиму, на округлом столу о српско-јеврејским односима који су приредили Институт за студије антитероризма из Израела, Архив Војводине и Центар за друштвену стабилност из Новог Сада, као и Институт за националну и међународну безбедност из Београда.

Колики су реални домети јерусалимског округлог стола?

– Изузетни, јер то је први скуп таквог формата одржан изван наше земље, уз учешће еминентних истраживача из Србије, Израела, САД, Италије… Ово што је приредио проф. др Гидеон Грајф у Јерусалиму, на светском је нивоу и веома значајно за Србију.

Били сте учесник и прве конференције у Њујорку, још пре 30 година, у време СФРЈ, али се она неславно завршила…

– Бери Литучи, директор њујоршког Института за истраживање злочина у Јасеновцу, сведок је да је тада у Њујорку одмах настао раскол међу организаторима и учесницима из тадашње Југославије. Велика празнина је потом настала. Последњих година одржавају се, с времена на време, међународне конференције о Јасеновцу у Бањалуци, међутим, и ту ниво с временом опада. Својевремено смо имали угледне иностране учеснике, попут Јелене Гускове и Ане Филимоновне, и високе званичнике из Израела, међу којима је био и Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“.

Остајете ли и данас при ставу да је немогуће утврдити прецизан број жртава у Јасеновцу?

– И даље сматрам да ми, нажалост, не знамо тај број, јер је велики део документације уништен у Брозово време, како би се тај геноцид прикрио. Сматрам да и не треба лицитирати бројкама и заглављивати се у статистику. У Јасеновцу се број жртава мери стотинама хиљада, то је сигурно. Ако се једног дана деси чудо и отворе се ватикански архиви, онда ћемо моћи да баратамо и статистиком.

Очекујете ли да се чудо деси на пролеће, за када је најављено отварање архиве у вези са понтификатом папе Пија Дванаестог?

– Убеђен сам да Ватикан неће потпуно отворити архиве. Он ће бацити „неколико коскица“, али селекција ће бити извршена пре него што дође до помпезног „отварања“ архива.

Осмислили сте термин србоцид, који се од 2005. цитира у научним круговима, али код нас још није довољно прихваћен.

– Србоцид је злочин геноцида који је НДХ 1941/’45. починио над Србима. У својој књизи Срби и геноцидни 20. век, потврдио сам србоцид документима Вермахта и обавештајних служби и из дипломатских извора Хитлерове Немачке, тадашњих савезника НДХ. Србоцид је терминус техникус смишљен ради брзог препознавања тог злочина. Јевреји имају термин Холокауст, код Рома имамо порајмос. Неки наши историчари и истраживачи, из мени неразумљивих разлога, и даље за злочин у Јасеновцу користе термин покољ.

До каквих сазнања сте дошли изучавајући психолошки профил и феномен починилаца геноцида?

– Већина починилаца геноцида су тзв. нормални људи. Носиоци најтежих злочина су у том тренутку носиоци баналитета зла. А како прође ванредно стање, они су поносни носиоци баналитета добра. Превео сам на немачки књигу Ђуре Затезала, у којој је он сакупио изјаве оних који су преживели србоцид у НДХ.

Тако је Хрватица Марија Обајден, куварица, из околине Сиња, сведочила да је гледала сваког јутра како усташе доводе Србе у затвор, пљачкају их и пребијају, кољу и бацају у јаме. Сведочила је овако: „Једног јутра узела сам мотику и отишла да накопам крумпир. Видим поред јаме крвава жена кркља, нешто неразумљиво прича. Пришла сам јој, ударила је два-три пута мотиком по глави. Она се свалила и више није проговорила. Онда сам отишла и накопала крумпир. То је била моја комшиница Милка Зец из Зечеве Вароши.“

А Мато Шљарић, усташа, после рата је на саслушању врло трезвено набројао све жене које је заклао, децу коју је бацио у запаљене куће… Завршио је своју изјаву речима: „Онда сам се вратио кући и радио свој сељачки и ковачки посао.“

У Хрватској је у замаху ревизија историје са акцентом на „пеглање“ злочина у НДХ. Шта тим поводом радити?

– Велика је срећа што имамо професора Грајфа и јеврејске истраживаче геноцида који могу да буду узор нама и свима осталима. Срби су у изучавању геноцида урадили невероватно мало, а Роми најмање. Ми не треба да се спуштамо на ниво актуелних хрватских историчара. То што они раде су ноторне лажи и фразеолошко испразно иживљавање. Докле год аргументи стоје на нашој страни, кад-тад ће истина продрети у свет.

Оптимиста сте?

– Повод за оптимизам ми је недавна конференција у Јерусалиму на којој је усвојена наша декларација коју ће, верујем, професор Грајф проследити Уједињеним нацијама. Бери Литучи у Америци сваке године припреми барем један догађај о Јасеновцу. Његовом заслугом је постављен и спомен-камен у Централном парку у Њујорку. У Лондону се такође нешто ради – основана је фондација „Холокауст Јасеновац“, коју води Драгана Томашевић из Бањалуке.

УБИЈАЛИ И СВЕШТЕНИКЕ СПЦ

Утврдили сте тачан број убијених српских свештеника у НДХ.

– Српска православна црква је 10. априла 1941. у новооснованој НДХ имала девет епископа, а на крају те године жива су била четворица, и ниједан није остао на тој територији. НДХ је протерао 334 од 577 српских свештеника, убио њих 187, затим 30 монаха и два вероучитеља. Хрватска држава је махом уништила и опљачкала наше цркве, а неке претворила у штале и клозете. Није забележено противљење Степинца ни његове римокатоличке хијерархије.

Јованка Симић