Вечерње новости, 8. 8. 2023, В. Голубовић, П. Павловић, Н. Нешић: ЈУНАЧКА ПОГИБИЈА СЛАВНОГ ВОЈВОДЕ – Добровољачки одред војводе Вука Поповића био је састављен од најбољих војника

Потпуковник Војин Поповић Војвода Вук Фото: Википедија

У САВЕЗНИЧКОЈ офанзиви на Солунском фронту изузетно тешке и крваве борбе водиле су се на Кајмакчалану. Трајале су пуних 19 дана.

На саму планину нападала је Дринска дивизија, а лево од ње, на Старков Гроб, Дунавска дивизија, ојачана Првим тимочком пуком. Напредујући корак по корак, током тродневних жестоких окршаја, трупе Дринске дивизије су у ноћном јуришу 18. септембра овладале врхом Кајмакчалана. Исте ноћи бугарске трупе су извршиле четири противнапада, али су сваки пут одбијене, и то са огромним губицима. Оне су, међутим, довукле нова појачања, чак са фронта на Струми, и ноћу 26. септембра преотеле врх Кајмакчалана.

Четири дана касније, 30. септембра, Дринска дивизија је, ојачана делом снага Дунавске дивизије и Добровољачким одредом, поново заузела Кајмакчалан, а Дунавска дивизија Старков Гроб. Тиме је бугарски фронт на моћној планинској баријери пробијен, те су Прва и Трећа армија преузеле гоњење непријатеља ка Црној реци.

За освајање стратешки важног положаја на врху Кајмакчалана борио се Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића – војводе Вука.

„Вуков одред беше састављен од најбољих војника. Све сами цветови Србије. Младићи снажни, лепи, одважни, брзи као муња, нечујни у ходу, вични сваком оружју, најчешће оном оштром и хладном, спремни на жртву за добро рода свог”, причала је Милунка.

ДОБРОВОЉЦИ војводе Вука наставили су исцрпљујуће борбе све до кобног 29. новембра 1916. године. Најтежи дан за ратнике Добровољачког одреда војводе Вука од његовог формирања био је на Груништу, важном тактичком потезу Кајмачкаланског виса. Ко овлада тим делом ратишта има отворена врата за даља стратегијска напредовања.

„На литицама планинских громада, поред којих се змијасто провлачила Црна река, начичкали су се ровови српских добровољаца предвођени славним командантом војводом Вуком. Насупрот њих биле су јаке утврде бугарских војника које су тежиле да сломе напад храбрих ослободилаца. Бачене бомбе узајамно су се враћале, чуло се дозивање, псовке и препирке и једних и других, али нико није попуштао, као да сви имају намеру да на том кршу изгину.

Свуда се осећао мирис крви и задах трулог људског меса. На све стране су лежала испревртана људска телеса, разбацана крвава војничка спрема и поломљено војничко оружје. Грунишки вис још увек је одолевао, тражио већу, можда и највећу жртву до сада, да би коначно пао у руке ослободилаца.“ – забележено је сећање Милунке Савић.

Неколико дана смењивали су се јуриши и једних и других. Немилице се гинуло али нико није узмицао. Вукови добровољци као бесни рисови непрекидно су нападали.

НОВИЦА Пешић у фељтону у „Новостима“ о овој битци бележи:

„Освануо је 29. новембар 1916. године. Дан облачан и, с времена на време, магловит. Бугари од раног јутра нападају. Добровољци жестоко узвраћају. Око 14 часова једна Вукова чета у којој су се посебно истицали командантов ордонанс Лука Станковић, и Драгутин Јовановић – војвода Луне, нагло је попустила. Вук је то уочио и да би ојачао морал бораца хитро јој стаје на чело. Води је у јуриш, подилазећи под само стење, на које су били распоређени бугарски војници. Злом судбином однекуд је долетело парче гранате и погодило војводу Вука у десну руку. Он се на то не осврће већ муњевитом брзином пребацује пушку у леву руку и граби напред. Крв цури, али он одбија да се склони и буде превијен.

Мапу у новом прозору, са навигацијом и у пуној резолуцији можете погледати овде

Војвода Вук хита да овлада положајем по сваку цену. У пуном замаху ка том циљу, трајно га зауставља хитац испаљен са високе стене. Великог војводу Вука зрно погађа испод десног пазуха, пролази му кроз срце и излази на супротну страну. Вук пада на руке својих сабораца, који га хитро извлаче у заклон да не би пао у руке непријатељу.

Очајнички крик старог добровољца, дугогодишњег Вуковог ордонанса чика Луке: ’Јао погибе ми командант’, огласио је целом одреду да је велико родољубиво срце легендарног војводе престало да куца, на велику несрећу поробљене Србије и на општу радост њених непријатеља.

Место на којем је погинуо војвода над војводама зове се Црни камен.” Борбе на масиву Кајмакчалана биле су изузетно тешке, о чему најречитије говоре велики губици на обема странама. Укупни српски губици достигли су огроман број од 4.643 борца избачена из строја. Само је Дринска дивизија изгубила 3.804 борца, од којих је 747 погинуло. У тим борбама погинуло је 39 официра, од којих три команданта батаљона, а рањено 137 официра, међу којима и два команданта пука. О бугарским губицима, који су свакако били већи, постоје само посредна сведочанства. Бугарски генерал Недев, пишући о борбама на Кајмакчалану, истиче да су бугарски војници, изложени ураганској ватри српске артиљерије, запали у тешку психичку кризу. „Они су”, пише Недев, „почели масовно да губе разум, постали су равнодушни на смрт; нису препознавали своје команданте и другове, чак су почели несвесно да беже натраг; до вечери на положајима је остало мноштво убијених и рањених”. Описујући призор који су затекли српски војници по изласку на Кајмакчалан, Ђорђе Лазаревић каже да се „пред њима указало бојно поље формално прекривено лешевима”.

ОСВАЈАЊЕ Кајмакчалана спада у значајније ратне подвиге српске војске. Вест о том успеху препорођене српске војске, која је ту поново ступила на земљиште своје државе, одјекнула је широм целог света готово као и победе код Куманова, на Церу и Колубари.

Непосредне последице које су се испољавале на фронту биле су велике. Бугари су напустили цео гранични фронт од Кајмакчалана на запад, укључујући и део фронта испред Конелија, мада нису били присиљени од француско-руске групе која је наступала у том правцу, и повукли се на положаје у луку Црне реке и у висини северне грчке границе.

Међутим, њихово гоњење које су с великим полетом отпочеле српска Прва и Трећа армија, престало је на Црној реци, јер је и том приликом изостало енергично дејство француско-руских трупа, пошто је генерал Сарај одбио да упути појачање српским трупама неопходно за настављање офанзиве. Бугарима су у међувремену пристигла знатна немачка појачања, непријатељ је успео да, повезујући своје положаје на Црној реци са главном одбрамбеном линијом на Ниџе-планини (Сокол и Добро Поље), обезбеди солидну чврстину своје одбране.

У борбама које је Други топлички гвоздени пук водио на овим просторима посебно се истакла јуришна група коју је предводила – бомбаш Милунка Савић. Увек у првим редовима чистила је терен са својим бомбашима непогрешиво погађајући циљ. У дневним извештајима команданта Топличког гвозденог пука вишој команди Милункино име спомињано је само по успесима.

ВЕЛИКИ ГУБИЦИ

НАКОН великих напора и губитака у вишемесечним борбама током 1916. године, настало је затишје. Пошто су снаге на Солунском фронту биле углавном изједначене, то се почетком 1917. године прешло на позициони рат. Милунка Савић је одабрана у Моравску јуришну чету и стала у строј са најхрабријим и најсмелијим ратницима које је имала Моравска дивизија. Тада су због великих губитака обе моравске дивизије и Моравски пук првог позива спојени у једну Моравску дивизију.

Пишу: Видоје Голубовић, Предраг Павловић, Новица Нешић