Вечерње новости, 9. 11. 2023, Српска војничка гробља, сведоци славе, жртве и херојства – Битољ

Српско војничко гробље 1912-1918. године Фото: Википедија

СВАКИ Србин и онај који се тако осећа требало би за живота да издвоји време и посети, како српске гробове у Битољу, тако и свако свето место страдања наше војске подно Кајмакчалана.

Ове речи министра Николе Селаковића, који је са представницима Заједнице Срба у Северној Македонији посетио српско војничко гробље у Битољу, примамо као путоказ до овог светилишта. На овим просторима, просторима некадашње Старе Србије, готово да нема места где, под земљом, нема костију страдалих српских војника изгинулих у ослободилачким ратовима за отаџбину.

После пробоја Солунског фронта и коначне победе, уследили су потресни дани: прикупљање посмртних остатака изгинулих у биткама на Кајмакчалану, Ветернику, Козјаку, за ослобађање Битоља. Краљ Александар Карађорђевић одлучио је да се, где год има и једна кост српског војника прикупи и пренесе у гробља и костурнице. И скупљали су их са свих страна. Са усамљених кота, из камењара. Из плитких гробова. Стављали су их у беле платнене вреће. Неколико година су довожени ови тужни товари надомак Битоља и на узвишици сахрањени без имена, испод дрвених крстова. Редни број ових белега заустављен је на 1.321, мада се сматра да је укопаних много више. Истовремено када је настало ово гробље, на самом врху, подигнута је и спомен-костурница у којој почива 4.400 јунака, међу њима и један део страдалих у балканским ратовима. Сви су се борили за слободу отаџбине, па им је место у заједничкој гробници. Накнадно је над костурницом подигнут велики бетонски крст и постављена плоча са натписом: „Слава храбро палим јунацима за краља и Отаџбину у ратовима за ослобођење и уједињење.“

– У сваки грумен земље овде су у вечност уписани њихови подвизи – каже за „Новости“ Зоран Жугић, председник Заједнице Срба.

– И, ми можда никада нећемо сазнати колико се још њих жртвовало за слободу и отаџбину. За будућност потомака.

На први поглед види се да је гробље брижљиво одржавано. На други, намећу се многа питања, понајвише она која се тичу управо надгробних белега. Њихова судбина, кроз време, пратила је судбину страдања војника. Дрвени крстови замењени су металним, а на средини крста плочице са редним бројевима су у тробојци – у бојама заставе прве државе Југословена коју је утемељио Александар Карађорђевић, још као регент. Других обележја нема. На улазу у гробље, носећи стубови капије спојени су бетонским луком, а на њему исписано само – Војничко гробље. Да у једном делу, лево на падини, нема неколико старих споменика са српским именима које су потомци подигли прецима, путник намерник би се заиста упитао чије је ово гробље. А имена и епитафи још се јасно разазнају и година укопа – 1922. Тада су овде сахрањени Станоје Николић, санитетски поручник Првог пешадијског пука српске војске и Аћим Аћимовић, начелник санитета…

– Наша је ово несрећа. Како је ово гробље обележио краљ Александар да би се додворио Словенцима и Хрватима у заједничкој држави коју је створио тако су белеге и обновитељи оставили, 1998. казивао нам је Жугићев претходник Драгиша Страхињић када смо, идући траговима српских ратничких белега, разговарали са овим великим ентузијастом. Он је, уз Жугића, бринуо о гробљу док га је здравље служило.

– Стари ратници су гинули за отаџбину Србију, па мислим да барем заслужују боје и грб заставе њихове Србије. То нам често приговарају не само потомци сахрањених на овом светом месту, већ и Срби који долазе из дијаспоре.

То не спори ни Зоран Жугић, достојни Страхињићев наследник, одани чувар традиције српских ратника и успомена на време њиховог узвишеног херојства. Он се нада да ће мисија коју је започео министар Селаковић бити оживотворена и овде у Битољу, али разуме да „не може све одмах, иако у тиму има сјајне сараднике“. А, ја бих волео да обновимо и црквицу на Кајмакчалану и уредимо ово гробље и не бих жалио да умрем.

– Неопходно је да се уреде стазе између белега и да се мештанима који имају домаћинства уз сами комплекс уради нови пут који би заобилазио гробље – нада се Жугић.

– План је већ договорен са Заводом за заштиту споменика културе.

Српско војничко гробље у Битољу није једини неми сведок страдања наше војске у ратовима од 1912. до 1918. године. Процењује се да од овог места до Кајмакчалана има барем још осам до десет хиљада гробова српских ратника, који су деценијама, запуштени и занемарени, тонули у закоровњеним утринама. Сведочанство о изгледу једног од таквих гробаља, на путу од Скочивира према Кајмакчалану, оставио је и Арчибалд Рајс, 1921. године.

– Прођосмо поред једног малог гробља што га за време рата војници подигоше својим друговима који остадоше да спавају мртвим сном – записао је Рајс.

– Око дрвених крстова и белих плоча са црним натписима обрасла густа трава. Нема нигде никог да њиховим гробовима упали свећу. Само горе, у ваздуху, орлови бдију над овим кутком вечног одморишта.

 
Бројне безимене хумке

У ПОДНОЖЈУ Ниџе, на ободу села Скочивир, на тридесетак километара од Битоља, налази се српско војничко гробље где почива непознат број војника погинулих током пробоја Солунског фронта. Друго је у самом селу код Цркве Свете Петке. У веома лошем је стању. У овом селу током 1917. године била је војна болница руске кнегиње Александре Наришкине. А у Бачу, такође недалеко од Битоља, о вечној стражи јунака сведоче бројни безимени белези. У овом селу извесно време била је и Врховна команда српске војске.

 
Кости, огледни експонати

КОСТУРНИЦА на српском војничком гробљу у Битољу није покривена до краја
осамдесетих.

– Овде су до тада долазили студенти и професори медицине и узимали „експонате“ за огледе – прича Зоран Жугић.

– Један професор, не тако давно, вероватно због гриже савести, дошао и вратио цео скелет. Како је костурница већ била запечаћена, скелет почива на једном постаменту на улазу у крипту.

 
Милена Марковић