Вечерње новости, 9. 8. 2023, В. Голубовић, П. Павловић, Н. Нешић: ДВЕ ЖЕНЕ СУ УКРАСИЛЕ СЛАВНИ ГВОЗДЕНИ ПУК – Флора Сендс је једина жена са Запада која се борила као војник у Великом рату

Флор Сендс, капетан пве класе српске војске Фото: Википедија

При команди Топличког гвозденог пука у село Дољане организована је болница за лечење рањеника и болесника за сузбијање маларичних обољења.

Поред каплара Милунке Савић овој јединици добровољно и одлучно придружила се још једна жена – Енглескиња Флора Сендс (Flora Sandes), болничарка из Болнице шкотских жена које су дале највећи организовани допринос у лечењу рањеника у Србији 1915. године.

Занимљиво је како је та храбра Енглескиња приступила Топличком пуку у Македонији. „У подножју Бабуне водиле су се жестоке борбе, а у граду је радила српска болница. Флора је, међутим, желела да буде што ближе фронту , па је са задовољством прихватила понуду да ступи у амбуланту Другог гвозденог пешадијског пука ’Књаз Михаило’. Ту је упознала команданта пуковника Димитрија Милића, који ју је обавестио да пук ускоро креће у повлачење преко Албаније и да амбуланта мора бити остављена, а рањеници и болесници отпуштени. Смиреним гласом је затим рекао Флори: ’Боље би било да одете сада, док се још може – још увек можете прећи преко границе у Грчку.’ Изненађена предлогом узвикнула је: ’Али ја желим да останем с Другим пуком’. Командант Милић као да је очекивао такву реакцију, па је смирено наставио да јој објашњава ратне тегобе, како би је убедио да промени мишљење. Флора се, међутим, није дала, била је упорна да остане и помаже у превијању рањеника током одступања. Када се више није имало куд, Милић се, занет мислима, окренуо Флори и додао: ’Па, можда бисмо могли да вас узмемо у војску.’

Милић је нагло устао, скинуо са своје еполете ознаку ’2’, и прикачио је Флори на њен елегантни смеђи капут. ’Ето, сада сте редов у Другом топличком пуку српске Прве армије.’

Коракнуо је напред па додао: ’Разуме се, Ваше ступање у војску мораће да потврди командант дивизије’. Застао је па додао: ’Али то ће се сигурно уредити’.

ПОСЛЕ тога Флора је добила кобилу Дијану и посилног омаленог и доброћудног Драгутина, што су биле официрске почасти. Војници су заволели новог члана свог пука и од миља је прозвали ’наша Енглескиња’.

Неколико дана касније Флора је с пуковником Милићем била примљена код команданта дивизије пуковника Васића. У канцеларији команданта био је и капетан О’Грејди из Британске војне мисије. Још једном су официри Васић, Милић и О’Грејди покушали да убеде Флору Сендс да се врати у Солун јер се то још могло, у супротном чекају је велики напори и потпуна неизвесност. Флора се поново није дала, одлучно је одбила повратак, желела је са пуком преко Албаније. Пуковник Васић је устао пришао Флори и рекао: ’Врло добро – пуковник Милић се о Вама веома похвално изражава и причао ми је колико Вас пук поштује, а Ваше присуство ће, сигуран сам, храбрити војнике пошто представљате нашег савезника Енглеску. Захваљујем вам и желим Вам срећу’.

Уследиле су честитке. Флора је изашла радосна што је постала српски војник.”

Аутор Луиз Милер у књизи „Наш брат – живот капетана Флоре Сендс” сликовито описује ко је била Флора Сендс: Била је јединствена појава, отелотворење независне, отворене и одлучне „нове жене”. Она је једина жена са Запада која се са пушком у руци борила као војник у српској војсци, и као војник уопште у Првом светском рату. У активној служби стигла је до чина поручника, а у резерви је унапређивана још два пута, до капетана прве класе.

Тако су се у Топличком гвозденом пуку нашле две храбре жене-ратнице – Српкиња Милунка Савић и Иркиња Флора Сендс, што је јединствен пример у ратоводству.

ТОПЛИЧКИ гвоздени пук је под борбом последњи започео тешко повлачење преко Албаније на Јадранско приморје. У строју налазила се и каплар Милунка Савић. Нема тачно утврђених података где, када и у којим борбама, које је пук водио у Македонији пред повлачење преко Албаније, Милунка Савић теже рањена у главу и груди. У документарном филму „Милунка Савић – српска хероина” наводи се да је рањена у бици код реке Струге, где је Милункин пук бранио одступницу српској војци која се повлачила на Јадранско приморје. Срећом, метак је промашио девојчино срце па јој живот није био угрожен и могла је с друговима из пука да крене у повлачење преко Албаније. Њени храбри другови здушно су јој помагали да савлада новонасталу ратну тешкоћу. Милунка им је била од срца захвална, али се и сама борила да савлада тешкоће, па чак да и сама помогне њима у данима без хране.

У тешким данима повлачења, Милунка се није одвајала од војника. Личила је на авет, али није клонула. Чим би, уз пут, видела неку Албанку, прилазила је, скидала шајкачу да виде да је жена и тражила – хлеба.

– Ти аскер, бре – говоре јој Албанке и дају хлеб. Делила је са војницима последњу кору.

Никад није показивала да јој је тешко. И друге је бодрила да истрају…”

ЗА ДВА и по месеца (од средине децембра 1915. до краја фебруара 1916. године) боравка на албанском приморју, српске трупе биле су изложене гладовању, невремену и најгрубљем шиканирању. У свему томе најнезахвалнију улогу одиграле су италијанске власти. Француска је допремала знатне количине хране у Бриндизи, али су Италијани, који су од савезника били задужени за превоз хране у Албанији, саботирали њен превоз у албанске луке. Италијански команданти су чак претили оружјем српским трупама ако пређу у „њихову” зону у Албанији. Услед продужених патњи, број настрадалих српских војника достигао је стравичну цифру од 143.000 људи.

Остаци српске војске најзад су превезени на Крф, и то између 18. јануара и 23. фебруара 1916, изузев 9.000 војника који су превезени у Бизерту и 13.068 војника (са 10.144 коња), који су до 5. априла остали у области Валоне. Укупно је спасено 158.000 српских војника.

Многи су, међутим, били толико исцрпљени, да се нису могли опоравити. Тако је за кратко време на Крфу и у Бизерти умрло више од 7.750 српских војника. Догађало се да је само у току једне ноћи на Крфу умирало по више од 500 људи. Пошто није било могуће толики број лешева закопати, највећи број преминулих војника чамцима је одвожен на острво Видо, недалеко од Крфа, где су спуштани у море, које је постало њихова колективна „плава” гробница.

Преживели војници полако су се опорављали. Благодарећи исхрани и нези, коју су им савезници пружали, благој медитеранској клими на Крфу и широкој морској пучини која их је штитила од насртаја непријатеља, њиховим оронулим телима поново је прострујао живот, а из њихових логора почела је да одјекује песма и коло брзи „Моравац”. То су били први знаци да је српска војска још увек жива и да није казала своју последњу реч…
БОРИЛА СЕ ЦЕО РАТ

ФЛОРА Сендс ступила је у Топлички гвоздени пук „Књаз Михаило”, Моравске дивизије, у новембру 1915. године, као војник, борац. Баш у време када је почела велика немачка офанзива и када је српска војска кренула да се повлачи ка југу. Ратовала је углавном на бугарском фронту, и у једној од многих битака за град Битољ, тешко је рањена. После оздрављења, борила се до краја рата, одликована је Карађорђевом звездом. О њеним подвизима писали су „Њујорк тајмс“ , лондонски „Тајмс , њена слика, после рата, излазила је на насловним странама у Србији и широм света.

Пишу: Видоје Голубовић, Предраг Павловић, Новица Нешић