Др sci. Владимир Умељић Фото: Вечерње новости, Дарко Дозет
ЗАПАДНИ историчари ретко истичу чињеницу да су починиоци великих геноцида у Европи средином 20. века били припадници управо западне културолошке традиције коју је дуже од века детерминисао Ватикан.
То не може да буде случајност и управо зато свако истраживање геноцида морало би да пође од те истине – истиче др Владимир Умељић, историчар и православни филозоф који је после низа књига о геноциду над српским народом, у Новом Саду представио своју најновију публикацију „Дехуманизација, дискриминација и стигматизација Рома“ (едиција ИК „Прометеј“ и Архив Војводине.) За разлику од жртава, наглашава саговорник „Новости“, починиоци сва три велика геноцида у Европи 20. века – Србоцид у НДХ (1941-1945), Холокауст над Јеврејима и Порајмос над Ромима, припадају примарно културолошкој традицији Запада.
Претходи ли геноциду нешто што и ви у својим књигама називате дехуманизацијом „циљне групе“?
– Врло дуго се врши дехуманизација циљне групе, предвиђене за уништавање. Значи, није то оно што ми банализовано називамо пропагандом. Сваки геноцид има своје корене стотинама година унатраг. У односу на Србе и друге Словене то је било карактеристично у време просвећивања Западне Европе. Највећи мислиоци од Имануела Канта па надаље, врло расистички су говорили о Словенима. Маркс и Енгелс су постали чувени по свом антисловенизму. Све то јесте комплексан феномен и свако истраживање по принципу „никад више“ не сме да буде површно већ мора да узме у обзир што више тих узрочних фактора. Тај феномен мора да буде осветљен са свих страна.
Пребирајући по страдањима Срба у логорима НДХ, осмислили сте пре двадесетак година термин „србоцид“ који је још увек недовољно видљив у нашој јавности?
– Сматрам да је то најпрепознатљивији термин за злочин геноцида који је НДХ 1941/45. починила над Србима. У својој књизи „Срби и геноцидни 20. век“, потврдио сам србоцид документима Вермахта и обавештајних служби и из дипломатских извора Хитлерове Немачке, тадашњих савезника НДХ. Србоцид је терминус техникус, смишљен ради брзог препознавања тог злочина. Јевреји имају термин Холокауст, код Рома имамо Порајмос. Неки наши историчари и истраживачи, из мени неразумљивих разлога, и даље за геноцид у Јасеновцу користе термин покољ.
Анализирајући психолошке профиле починилаца геноцида, до каквих сте сазнања дошли?
– Већина починилаца геноцида су тзв. нормални људи. Носиоци најтежих злочина су у ванредним околностима носиоци баналности зла, а када прође ванредно стање, они су поносни носиоци баналности добра. Превео сам на немачки књигу Ђуре Затезала, у којој је он сакупио изјаве оних који су преживели србоцид у НДХ. Тако је Хрватица Марија Обајден, куварица из околине Сиња, сведочила да је гледала сваког јутра како усташе доводе Србе у затвор, пљачкају их и пребијају, кољу и бацају у јаме. Сведочила је овако: „Једног јутра узела сам мотику и отишла да накопам крумпир. Видим поред јаме крвава жена кркља, нешто неразумљиво прича. Пришла сам јој, ударила је два-три пута мотиком по глави. Она се свалила и више није проговорила. Онда сам отишла и накопала крумпир. То је била моја комшиница Милка Зец из Зечеве Вароши.“ А Мато Шљарић, после рата је на саслушању врло трезвено набројао све жене које је заклао, децу коју је бацио у запаљене куће… Завршио је своју изјаву речима: „Онда сам се вратио кући и радио свој сељачки и ковачки посао.“
Да ли је ова потресна књига Ђуре Затезала имала одјека у Немачкој?
– То је као и све остало што се тиче те тематике, гледано да буде што гласније прећутано. Немци су су се у 20. веку три пута огрешили о нас – најпре у два светска рата, а онда и учешћем у НАТО агресији. Никада нису упутили извињење Србима чак ни за ону Кајтелову наредбу – убити стотину Срба за једног Немца или за стрељање ђака у Крагујевцу, што такође припада геноцидним чиновима.
Ипак, једна историчарка из Швајцарске у немачком листу објавила је текст у којем је нагласила да данашњи Немци скоро ништа не знају о историји Балкана.
– Упутила је читаоце на Затезалово сведочанство и моју књигу „Време окупације и геноцид 1941-45″, прву коју сам објавио на немачком језику. Она је, поред осталог, рекла да изгледа Немачка нема снаге да малом српском народу опрости победу у Првом светском рату, те да је десеткована српска војска успела да пробије Солунски фронт и настао је домино ефекат – Бугарска је иступила из рата, Мађарска је изашла из Аустроугарске, Аустрија је престала да се бори а Немачка се предала. Политика Немачке према Србима до данас је остала иста, само се средства мењају.
Јесте ли и даље скептик према обећању Ватикана да ће отворити архиве из периода папе Пија Дванаестог и Другог светског рата?
– Неке документе су дали на увид, али не и оне које нас највише занимају, а то су злочини над Србима и улога надбискупа Степинца у њима. У НДХ је почињен геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима и било је евидентно насилно покатоличавање. Само у овој усташкој творевини оснивани су и дечји концентрациони логори, а римокатолички свештеници били су интегрисани у највише световне и државне управне структуре. Они су подстицали, упућивали, или чак предводили државне и парадржавне ескадроне смрти, повремено водећи и концентрационе логоре. Не постоји ни промил вероватноће да надбискуп Степинац о томе ништа није знао и да је, у мору смрти и крви, сачувао чисте руке, како се то приказује у Хрватској.
Посматрајући из дијаспоре, чини ли вам се да у Србији, истина споро, али ипак расте свест о страдању нашег народа у НДХ?
– Деценијама смо избегавали ту страшну истину о трагедији наших предака, правили се да се није ни догодила. Недопустиво је да поједини људи у Србији јавно лицитирају и умањују број жртава. Запањујуће је и да је 2019. у Музеју жртава геноцида у Београду уприличено гостовање немачког историчара Александра Корба који је у Берлину докторирао филозофију с тезом да у НДХ није било геноцида над Србима. Из његових наступа произилази да је то измишљотина српског свештенства и власти, а да су усташе били визионари и сањари које су Срби перфидно сатанизовали. Нема на видику таквог Србина.
Јесмо ли ближи расплету у вези са Косовом и Метохијом?
– И даље смо у позицији статус кво, али врло је позитивно што нема ни на видику српског политичара који би потписао независност наше колевке. Признавање независности КиМ представљало би духовну кастрацију и колективно самопоништење српског народа.
Докторска теза о геноциду
ДР Владимир Умељић рођен је 1951. у Београду, где је најпре завршио студије стоматологије. Затим се посветио студијама теологије као и историје у Немачкој. Докторирао је у области мултидисциплинарног истраживања феномена геноцида. Утемељивач је и дугогодишњи потпредседник Светског сабора Срба (Хајделберг), члан Фонда истине о Србима (Београд), управник Српског културног и документационог центра за Немачку (Ашафенбург). Добио је 2013. награду Академије Иво Андрић за најбољу сатиричну књигу године, а 2022. признање „Јанко Веселиновић“ за најбољи историјски роман на српском језику.
Јованка СИМИЋ
