Вечерње новости.Ба, 13. 5. 2022, Хрватске усташе за ноћ убиле 350 Срба у селу Прекопи код Глине 1941 – Глински покољи

Хрватска Дубица: Срби у цркви уочи покоља, 21. август 1941. године Фото: Авро Менхетен, „Terror Over Yugoslavia: The Threat to Europe“, 1953.

ГЛИНСКЕ усташе су 1941. године заклале преко 850 Срба у православној цркви, а све је почело у селу Прекопи код Глине када су у ноћи између 12. и 13. маја побиле 350 српских цивила.

Први талас покоља почео је 11. маја, када је усташка група предвођена Мирком Пуком стријељала групу српских мушкараца и дјечака над ископаном јамом у селу Прекопи.

– У ноћи 12/13. маја сви су одведени у унапријед ископану јаму код села Прекопе и на најмонструознији начин поубијани. Бјекством је успио да се спасе само Никица Самарџија који је о овоме злочину оставио свједочанство. По процјенама тада је убијено око 350 особа – прича историчар Небојша Стамболија.

Колико су монструзни злочини над Србима из села Прокупи били, може се видјети у свједочењу Хрвата Петара Ерента, објављеном у књизи Ђуре Затезала.

– Убијање су вршили наизмјенце двојица, тројица. Тако када се једни заморе и досади им, онда убијају други. Жртве су од камиона доводили у групама од 10-15 људи у свакој групи. Кад се један камион испразни дође други пун људи, јер су превожење из Глине обављала два камиона. Жртве које су се буниле, супротстављале, усташе су их на звјерски начин мучиле и ножевима усмрћивале и клале. Жртве су у јамама посуте најприје кречом у праху који су довезли на воловским колима из Глине исто вече када је почело с убијањем Срба. Затим смо све јаме затрпавали земљом – казао је тада Ернта.

Стамболија истиче да су већ 24. јула усташе кренуле у нову казнену експедицију којом је руководио Божидар Церовски, равнатељ усташког редарства из Загреба.

– Усташе пуна четири дана хапсила и убијала поред жељезничке станице у Банском Грабовцу све мушкарце старије од 16 година које су затекли у том и околним српским селима. У овим „крвавим оргијама“ страдало је преко 1.000 људи чија је једина кривица била то што су били Срби. Шамарица тада постаје уточиште хиљадама других који се тамо склањају у масовним збјеговима – додаје Стамболија.

Према његовим ријечима, овај злочин је био само увод у „велику акцију чишћења“ која је трајала од 29. јула до 8. августа.

– Ова геноцидна акција је у Загребу дуго припремана и изведена је уз извјесно саучесништво италијанских окупаторских снага, које су се повукле са Кордуна 28. јула. Разлика у односу на претходне акције је била у томе што овај поход није био усмјерен само на војно способне мушкарце, већ и на жене, дјецу и старце. Такође, разлика је и у методама које су коришћене да би акција била што „успјешнија“. Поред директног агресивног, коришћен је и умјеренији приступ и људи прикупљани позивима уз одређене разлоге, на које су се многи и одазивали – објашњава историчар.

Нови злочини услиједили су 29/30. јул 1941. Срби који су похватани од 26–28. јула на територији општина Топуско и Чемерница доведени су у неколико сточних вагона у Глину рано изјутра 29. јула.

Око 700 их је натрпано у глинску православну цркву Рођења пресвете Богородице и у току те ноћи поклано – говори Стамболија.

Како говори Стамболија, други покољ десио се 4. и 5. августа и у њему су побијени Срби из села у околини Вргинмоста и из Чемернице који су преваром позвани на „покрст“ и у Вргинмосту се прикупили 3. августа.

– Овај покољ се дешавао прилично јавно, пред грађанима Глине, а радозналији глински Хрвати су чак позивани да уђу у цркву и виде „штакоре“. У ова два покоља побијено је преко 1.200 Срба, а црква је потом минирана и порушена – истиче историчар.

Љубан Једнак једини био је једини преживјели свједок крвничког злочина, који су починиле усташе 29. и 30. јула и 4. и 5. августа 1941. у православној цркви Рођења Пресвете Богородице у Глини, у тадашњој НДХ.

У потресном свједочанству послије рата Љубан Једнак је детаљно описао како је текло убијање жртава:

– Као да сада гледам како људи клече и заклињу усташе да их поштеде. Али један дубоки ударац ножем у врат и један закретај налијево… и свршено. Жртва се још покушала придићи, али ударац кундаком у главу довршава крвничко дјело. Неки се отимају, дижу руке на обрану, други чекају на ударац као овце. Једноме је ударац ножем, мјесто у врат, слетио у лице, другоме у руку, неко је потрчао и захватио га ножем пред зидом… Прскао је мозак, крв је клокотала по каменитом црквеном поду и полако, у широком млазу, текла према црквеним вратима. Из почетка заглушна вика, помало је јењавала.

Али убијање беспомоћних људи трајало је читаву вјечност. Чули су се јауци оних који су лежали у крви. Нису још сви били мртви. Гледао сам призор шћућурен уза зид. У углу иза црквеног ормана била је тама. Завукох се иза орманића чекајући да усташе сврше свој посао. Све је више тишина овладавала црквом. Жртве су лежале поразбацане по читавој просторији. Понеки је још трзао ногом или руком, однекуда се још чуло стењање. Усташе су се одмарале, брисали крваве ножеве и кундаке. Неки су изашли пред цркву. Једнога момента, када се све смирило, и када су се разбојници сакупили пред вратима, скочих нечујно из свог склоништа и бацих се међу поклане, у млаку још топле крви. За мном је скочио још један који се био такођер сакрио. Испружили смо се као мртви међу мртвима. Али овај други, који је слиједио мој примјер, зло је свршио, ушао је усташа, опазио је да се миче, пришао му и гурнуо га ногом… Зграбио га за косу и притиснуо му главу на сто. Тада је ножем зарезао у врат и наредио јадном човјеку да пјева. Крв је шиктала из врата, а из грла жртве чуло се кркљање. Други разбојник замахне страховито кундаком. Глава је била размрскана, а немоћно тијело клону – рекао је Једнак тада присјећајући се кривничног злочина глинских усташа.

Једнак је доживио судбину својих Крајишника, прогнан је у „Олуји” 1995. године и 1997. године умро у Београду, далеко од свог родног краја.