Вечерње новости (ба), СРНА, 2. 5. 2023, Умањење броја јасеновачких жртава води порицању злочина

Хрватски усташки логор Стара Градишка, одвајање деце од мајки, 1942. Фото: Архива

Покушавао сам да направим пописе и пре рата и после рата, и испада да, према мом рачуну, фали 1,5 милиона људи. Али ова држава ни Срби нису пописали ни за задњи рат, ни бомбардовање, ми своје жртве нисмо пописали ни за један рат. Тиме изражавамо непоштовањe и поново их убијамо, упозорио је у интервјуу Срни српски режисер Момчило Мрдаковић.

Српски режисер и архитекта Момчило Мрдаковић, аутор црнохуморне комедије „Мамарош“, рекао је да припрема два нова филма која ће се бавити темом злочина над Србима и Јеврејима у Другом свјетском рату, те указује на опасност од ревизије, порицања и умањења српских жртава у усташком логору Јасеновцу.

Мрдаковић, чија ужа и шира породица страдала у Јасеновцу, истиче у интервју Срни да умањење броја јасеновачких жртава води порицању тог злочина, па се појављују историчари из Хрватске који не говоре о побијеним Србима у Јасеновцу, него да су побијени „устаници комунисти“.

Он је навео да ће један филм бити о његовој мајци Вукосави Мрдаковић, рођеној Глигић, која је преживјела усташки логор Стару Градишку и радни логор у Њемачкој, а други о Јеврејину који је преживио њемачки концлогор, те да, такође, ради и на наставку „Мамароша“.

УМАЊУЈЕ СЕ БРОЈ СРПСКИХ ЖРТАВА

Мрдаковић истиче да је због свега што је истражио и сазнао, за њега мучна и бесмислена прича о цјењкању бројевима српских жртава у Независној Држави Хрватској /НДХ/, те указује на хрватску завјеру да смањују бројеве и чак прогласе да у Јасеновцу није био геноцид, него злочин.

„Моја мама каже већину људи нису ни водили у сам логор, а камоли пописивали. Она није ни пописана у логору, него тек на путу за Немачку. Они су масовно убијали људе у њеном селу. А људе које доведу у логор су углавном одмах водили на Саву и убијали. Само мањи део је држан у логору на краће време и после убијан. Али, то је, можда, десет одсто у односу на оне које су одмах убијали на лицу места или поред логора“, наводи он.

ФИЛМСКА ПРИЧА О СТРАДАЊУ МАЈКЕ ВУКОСАВЕ

Мрдаковић рекао је да му је његова мајка Вукосава задње вечери коју је провео са њом у болници, прије него је умрла прије осам година, поново причала како је преживјела усташки погром у њеном селу Кусоње, код Пакраца, у западној Славонији 1942. године.

Мајка му је испричала да су усташе 13. јула 1942. године опколиле њено село Кусоње, код Пакраца, велики дио мјештана побили у самом селу, побацали у бунаре, заклали, док су други дио мјештана – жене, дјецу и старце, набили у цркву колико је могло да стане, а онда су бацили бомбе и запалили их живе.

Мањи дио, међу којима његову мајку, двије сестре и брата, одвели су у Јасеновац, односно Стару Градишку, гдје је његову мајку, како каже Мрдаковић, спасило чудо и то у облику младог усташе.

У цијелој тој пометњи, плачу и вриштању, јер су одвајали дјецу од мајки, Мрдаковић је навео да су почеле плакале и двије млађе сестре његове мајке, два млађа брата и њена прабака Марта.

Једино је остала прибрана Вукосава, рекавши својој мајци Петри да се држи храбро и да престане да плаче, да је дјеца, ако преживе не упамте такву у сузама. Бака Петра ју је послушала и обрисала сузе, што је смирило и остале.

„Meђутим, маму Вукосаву су одвојили и послали преко великог логорског двориште ка кули одакле су се чули крици и запомагања. Логор Стара Градишка је био смештен у старом утврђењу на самој обали реке Саве“, пренио је Мрдаковић мајчину причу.

„Моја мајка Вукосава је плачући ишла кроз то двориште ка тој злокобној кули, млади усташки стражар ју је зауставио и питао – што плачеш? Мама је рекла – па зар не видиш где идем“, прича Мрдаковић.

Млади усташа јој је затим рекао да је она издвојена од осталих јер је била обучена другачије. У то вријеме сеоске жене су носиле слојевиту славонску сеоску ношњу, а Вукосава је била грађански обучена у гимназијску униформу, што је њима аутоматски значило да је била писмена, пошто се тада мало сеоске женске дјеце школовало.

Усташа јој је затим рекао да се врати у своју групу, да скине школску униформу и да позајми од осталих жена дијелове народне ношње и да покуша да буде што неуочљивија, што је она и урадила и затим, заједно са својом мајком одабрана за радни логор у Њемачкој.

Док су их водили у радни логор у Њемачку у сточним вагонима у возу били су ужасни услови и његова мајка је добила грозницу и тако поново дошла у смртну опасност. Кад се воз зауставио у Марибору, прије границе, стражари су је издвојили и послали код љекара на преглед.

„Она је чула команданта транспорта да говори да ако љекар каже да је болесна да је одмах убију, и да је не доводе назад. Тако је, када су ишли преко моста између железничке станице и старог дела града, мама хтела да скочи и да се убије, али онда је један од стражара који је ишао иза ње дошапнуо јој – немој да будеш луда, можда ће доктор да те поштеди“, прича Мрдаковић.

Његова мајка се поново се уздала у срећу и Бога и љекар јој је стварно рекао да је болесна, али да ће јој дати неке пилуле и написати да је здрава и да мора ноћу да се крије од стражара, међу својима у вагону, пошто се ноћу јавља грозница и дрхтавица.

Тако је и урадила и дошла у радни логор у Њемачку, у градић Марбург на Лани, у којем је до 1945. године радила је у фабрици концерна ИГ Фарбен, гдје су се прозводиле вакцине за њемачке војнике на фронту, а та фабрика је касније постала дио познатог концерна „Бајер“.

„Она је радила на производњи вакцина за војнике. Ту је била гомила жена. Ту нико није клао и ударао маљем у главу, и била је дечија игра у односо на оно одакле је дошла. Међутим, то је био робовски рад. Али, преживела је“, рекао је Мрдаковић, уз подсјећање да је по изласку из логора у Њемачкој њен портрет нацртао један млади амерички војник.

Мрдаковић наводи да је успио да утврди у градићу Марбург на Лани у градским књигама постоји списак логораша и ту је нашао и име своје мајке, која је у Београд дошла 1949. године, гдје је он и рођен.

СТРАДАЊА ПОРОДИЦЕ

Мрдаковић истиче да је цијело село његове мајке одведено, било је више од хиљаду људи.

„Усташе су прво одвајале писмене. Мог деда Луку, оца моје мајке, су прво одвели у мају 1941. године, он је био железничар, ловац, био је популаран у селу, свирао у оркестру. За њега се не зна где је. Транспортовали су га у разне логоре и на крају је био у Госпићу, ту је бака однела пакет и више га није видела. Вероватно је завршио у Јадовну или у некој другој од тих јама“, каже Мрдаковић.

Он наводи да је самом логору Стара Градишка стадала његова бака Марта, као и Светозар, најмлађи брат његове маме, који је био беба, није имао ни годину дана. Њега су одвојили од његове мајке, умро је као беба, јер су усташе дјеци давали затровану воду из бунара у коју су сипали живу соду.

„Друге две мамине сестре и још један брат, односно Даринка, Марија и Петар, спашени су вероватно или од Каритаса или од Диане Будисављевић„, каже он.

Поводом новооткривеног списка од 5.800 српске дјеце које спасила хуманитарка Диана Будисављевић, Мрдаковић каже да се плаши да ће се са тим списком десити исто као са Јасеновцем, односно да ће се умањити бројеви дјеце које је спасила Диана Будисављевић.

Он подсјећа да је Диана Будисављевић све вријеме говорила о најмaње 14.000 спашене дјеце, те исказује бојазан да ће они који ревидирају историју да се ухвате за тај један списак од 5.800 имена српске дјеце, исто као што за Јасеновац о 80.000 имена страдалих.

„Моја мајка, када се 1945. године вратила из радног логора у Немачкој, имала је већ 20 година, пријавила се да буде писар за округ пет до шест села. Она је годину дана, 1946. и 1947. године, ишла по свим селима и сакупљала податке о страдалим. Ја сам је питао како је пописивала, када има кућа у којим нико није преживео, она је рекла да су укрштали податке од рођака и комшија“, каже Мрдаковић.

Мрдаковић указује и на прикривање списка Земаљске комисије /послијератне комисије у Хрватској задужене за истраживање и процесуирање злочина током Другог свјетског рат на подручју НДХ/, гдје се говорило о 600.000 људи именом и презименом који су страдали у НДХ, као и на то да српске жртве нису пописане ни у посљедњем рату деведесетих година прошлог вијека.

„Ја сам покушавао да направним те пописе и пре рата и после рата и испада да, према мом рачуну, фали 1,5 милиона људи. Али ова држава ни Срби нису пописали ни за задњи рат, ни бомбардовање, ми своје жртве нисмо пописали ни за један рат. Тиме изражавамо непоштовање и поново их убијамо“, упозорио је у интервјуу Срни Мрдаковић.

НОВИ ФИЛМОВИ

Говрећи о новом филму посвећеном његовој мајци Вукосави, Мрдаковић је рекао да се ради о задњој ноћи са мајком, гдје ће покушати флешбековима да прикаже њена сјећања на тај њен пут из села, шта се десило у логору, па транспорт за Њемачку.

„Пишем сценарио, написао сам детаљан синопсис. Наслов је `Непобедива`. Моја мама је била чудо, веома нежна и веома јака. Што је веома ретка комбинација. Нажалост, филм неће имати срећан завршетак. Мама умире, али мени оставља у наслеђе да се борим против ревизиониста“, каже Мрдаковић.

Други филм у припреми је „Бронски“ о Јеврејину који је преживио концлогор и отишао да живи у Америку. Главаи јунак се зове Јакоб Бронски, то је псеудоним Едгара Хилзенрата, писца који умро прије пар година у дубокој старости и филм је његов животни пут.

За овај филм сценарио је спреман, филм ће бити на енглеском и њемчком језику, а радња се дешава и у Њујорку и у Њемачкој.

Момчило Мрдаковић рођен је у Београду 1952. године, гдје је завршио архитектуру. Једно вријеме је у Њујорку радио и на филму и као архитекта, па је добио и награду од градоначелника Њујорка.

У Америци је упознао Емира Кустурицу на његовим предавањима на Универзитету Колумбија, који га је позвао да ради на филму „Подземље“ као његов асистент и режисер друге екипе, што му је омогућило да стекне повјерење европских продуцената и да сними свој први играни филм „Мамарош“.

Филм је затим приказан на великом броју фестивала на свим континентима, на којима је добио и значајне награде.

Разговарала: Весна ШУРБАТ