Вечерње новости, СрбијаДанас, 12. 10. 2019, И даље памтим мирис спржених тела Срба: Кристијан Каш, бивши официр НАТО о рату на Косову и тражењу опроштаја [из Архиве]

Остаци аутобуса Ниш експреса после терористичког напада на Ливадицама код Подујева Фото: РТС, Кристиан Каш (Krisitan Kahrs)

Како видите будућност такозване државе Косово, на који начин треба наставити борбу за јужну покрајину?

– Ја сам већ у једном интервјуу апеловао на Вучића да ме пошаље као амбасадора у Норвешку, и да на тај начин покренемо дебату тамо. Да појачамо причу о повлачењу признања независности Косова. Али постоје и друге могућности.

Вероватно ће бити криза нове владе у Италији и постоји шанса да Салвини буде премијер Италије. То би било сјајно, поготово што расте могућност да он повуче признање тзв. Косова. Морамо да се надамо. Трамп ме је разочарао, поготово зато што је наставио рат у Авганистану и Сирији, али ћемо видети шта ће да се деси ако добије други мандат. Ја бих волео да он затвори Бондстил, повуче војску са Косова и постави исте те трупе да бране границу са Мексиком. Нека брину за своју безбедност.

Без расправе, Косово је данас област која је потпуно дисфункционална. Људи тамо су очајни, и они се боре да направе неки свој национални идентитет. Али ако нека европска земља реши да направи први корак и повуче признање Косова, тада Србија има нове карте на столу. Желим да охрабрим Вучића да им не преда ни један квадратни центиметар Косова, и да настави са садашњом политиком. Нема потребе да жури, улазак у ЕУ не треба да се плаћа Косовом, и борба ће бити тешка.

Друга ствар коју морам да поменем су заиста невероватне таксе од сто одсто на српску робу које су увели Албанци. Мислим да су тим потезом они сами себи пуцали у ноге. Али могуће је победити и наоко ситним потезима. На пример, ја да сам политичар први корак који би предузео је укидање роминга на Косову. Срби који живе у енклавама, на пример у Штрпцу и у Грачаници немају слободу да зову своје пријатеље и родбину у остатку Србије. Ако би политичари то укинули, то би био одличан први корак.

Ви се такође бескомпромисно борите за истину о осиромашеном уранијуму. Да ли постоје неки конкретни потези на том пољу?

– Адвокат Срђан Алексић је прикупио податке о готово пет стотина људи који су умрли од рака. Волео бих да се спроведе неко међународно истраживање и да се после покрене тужба против Запада због тога, али потребне су нам финансије и политичка позадина. За сада је то приватна тужба, а нама треба цела Влада Републике Србије да нас подржи.

Сада да пређемо на мало глобалније теме. Шта мислите о мигрантској кризи у Европи?

– Ја имам доста наивних пријатеља овде у Србији који из хришћанских побуда желе да помогну мигрантима, и ја то заиста не разумем.

Доста миграната је прелазило преко Србије, и моји пријатељи су помагали једном Авганистанцу који се наводно звао Абу Мурад. Он је рекао српској полицији да је рођен 1997. године, а моји пријатељи одавде су му помогли да настави свој пут даље преко Хрватске. После је дошао на север Норвешке преко Русије, и тамо је аплицирао за политички азил. Прошлог јула он је отишао у једну продавницу, где је норвешком дечаку од 17 година малтене одсекао главу. Секао га је од ува до ува. Рана је била дугачка 17 цм, а дубока 5 цм. Он је знао да је изузетно лако да вас норвешки суд прогласи лудим, и да на основу тога добијете мању казну. И наравно, наш драги норвешки суд га је сместио у једну одличну менталну установу, где има сјајне услове.

Што се тиче миграција ја се сто одсто слажем са Орбаном и Салвинијем, који бране хришћанску Европу. Постоји прича у Библији о добром Самарићанину, који помаже рањеном човеку ког је нашао у јарку. Али кључ те приче је да га он није одвео у своју земљу, Самарију, већ је отишао са њим у Јудеју и тамо је платио за болницу и смештај.

Није решење да правимо нову муслиманску културу у Европи која ће уништавати традиционалну домаћу културу. То је један од главних разлога зашто сам овде. Ми у западној Европи смо изгубили нашу култуту и идентитет, а ви Срби то још увек имате. Не знам да ли смо већ прешли Рубикон, и да ли су неке европске земље већ прешле тачку без повратка. Шведска на пример, је потпуно изгубила национални идентитет, у Француској је малтене грађански рат… Западна Европа је у великим проблемима. Боре се људи да се сви пробудимо, постоје и национални лидери, али је можда ипак за мене најсигурније да будем овде у Србији.

Шта мислите о Русији и Путину?

– Путин никада није био иницијатор агресија као НАТО. Запад је Русији увео санкције после Крима, и стално оптужује Путина, али оно што смо ми урадили на Космету је много, много горе.

Док смо ми политику спроводили силом, на Криму је одржан референдум и народ је направио јасан избор. За све што Русија данас ради – морам да кажем: „Свака част Владимире Путину!“ Јасно се види да санкције против Русије нису успеле. Они праве своју економију, и ситуација је тамо много, много боља. Више им нису потребни француски сиреви и шампањац, сами праве све производе. То је другачији економски систем, и Руси су стварно научили много из кризе 2008. године – неће више да се задужују. Њихова економија је све јача и јача, и ја се надам да и Србија може да се више ослони на Русију, поготово као на трговачког партнера. Већ сам рекао, морате да тежите да будете мост између Европске уније и Истока.

Међутим и у Русији има проблема, од којих је вероватно највећи број абортуса, слично као и у Србији. Између 100.000 и 150.000 деце буде убијено, и то је велика срамота. Са друге стране примећујем да и Срби и Руси све више траже Бога и враћају се вери, и то је добра вест. Снажно верујем да ће однос између Срба и Руса бити јачи. Американци се стално жале и оптужују Русе да су им се мешали у изборе, али ја морам да питам, па колико су се пута Западњаци мешали у ствари других дражва. Американци имају своје организације попут National endowment for democracy преко којих су управо и вршили такве ствари. Са друге стране, Руси се не мешају толико у међународне послове. Недавно, када је Путин дошао у Београд, ја сам приредио добродошлицу за њега, и искрено се надам да ћу га једном упознати. Да сам на његовом месту такође бих Србији дао С-400. Њихово оружје је међу најјачим на свету, и да је Србија имала С-300 крајем деведесетих бомбардовање се не би ни догодило.

Цела Србија је видела неправду која вам је причињена недавно у Загребу, али и ваш паметан и оштар одговор. Шта се тачно десило на Максимиру?

– Мени су Хрвати забранили улазак на утакмицу на Максимиру. Хрватски лист Индекс је правио причу о мени пре утакмице, у јулу, где су писали о мојим ставовима по питању Јасеновца и Олује, због чега је накнадно било доста претњи против мене.

Крајем августа сам решио да идем на утакмицу Динамо Загреб-Розенборг, да подржим мој норвешки тим. Аутобусом сам стигао у Загреб на дан утакмице, 21. августа. Обавестио сам полицију и мој клуб да стижем у 13 часова. Хрватска полиција наравно није дошла да ме заштити, и ја сам остао потпуно сам у Загребу. Потом сам отишао до редакције Индекса, и тражио сам да причам са спортским новинарима. Од њих сам захтевао да ми кажу где су најопаснији и најјачи навијачи, и речено ми је да су најопаснији хулигани на Максимиру.

Отишао сам тамо у њихов кафић, да би им показао да их се не плашим, али и да немам лоше намере. И није било никаквог проблема. Прави проблем је настао са хрватском полицијом и самим клубом Динамо Загреб. Они су буквално наставили политичку одлуку да ми забране улазак на стадион. Било је само 12 норвешких навијача, који су присуствовали утакмици, а ја сам остао сам да лутам Загребом, иако ми је глава малтене била уцењена. Због тога сам се и обратио УЕФА, и они морају да објасне НК Динамо Загреб и хрватској полицији да није добро да се тако мешају спорт и политика. Испред стадиона сам направио лајв видео, у коме сам рекао да је Хрватска у суштини усташка земља. Наравно, нисам то објавио одмах, већ по повратку у Београд, ја ипак волим свој живот. Друга ствар је Јасеновац, видите шта су они радили у Другом светском рату. Њима су сада те усташе јунаци