Вечерње новости, СРНА, 2. 8. 2023, КОЛОНА ИЗ „ОЛУЈЕ“ ОЧИМА ДЕВОЈЧИЦЕ: Срећна јер поново миришем и једем медењаке

„Олуја је ЗЛОЧИН“, званични флајер обележавања годишњице 2015.

ТРИДЕСЕТШЕСТОГОДИШЊА Јована Ђаковић из Приједора до своје осме године живела је у селу Врбник код Книна и 4. августа 1995. године највише се сећа по томе што јој нису дали да понесе бицикл, своју “понику”, а тек је научила да га вози.

– Сама учила, нема ко да ти помогне, мама, медицинска сестра у книнској болници, мобилисана, тата на ратишту, исто од првог дана, у кући још бака и млађа сестра. Нема од мањег ка већем бициклу, нема помоћних точкића, кршила сам се ја, падала, али напокон научила, само пар дана пре тог датума. И молим маму, а она каже да не долази у обзир – говори Јована за Срну.

Она се сећа да је и раније било ситуација да се село окупи крај радија прикопчаног на акумулатор, да се прича да се треба склонити негде на пар дана док нешто не прође, да је мама након неког од тих позива спаковала ствари у једну плаву велику торбу коју су тата и она купили на путовању у Пољску, некад пре рата, и да је тата због тога галамио.

– А нама је све било игра – и кад нема струје и кад се пуца и кад се чују гранате. Татине одласке и доласке не могу пребројати, само се добро сећам да је једном дошао и на мој рођендан. Некад бане и усред ноћи, покупи шта треба, окупа се, некад спава, некад не, поново оде. За ту торбу био је толико љут да је све своје ствари из ње повадио. После ће нас у колони возити у маминим распертланим старкама и у њеној мајици – прича Јована.

Њени су родитељи средином осамдесетих година прошлог века почели правити кућу, у коју су се уселили непосредно пред рат, обоје су били запослени, добили двоје мале деце, купили аутомобил – сређен живот.

– Ма, само још остало да се бира место за викендицу, али, уместо тога, у нашег `фићу` тог 4. августа седамо стриц, мама, стричев син, сестра и ја. Плава торба је на крову. Мама каже мени и сестри да понесемо по једну лутку. Сестру убедим да понесе своју унакажену, ошишану, нашминкану, да је као затуримо негде у шуми, па кад се вратимо кажемо да се изгубила и тако мама не открије да смо је уништиле. Увек ми сестра приговарала да је провела избеглиштво с најгором од толико лепих лутака. Соња се та њена звала – сећа се Јована.

Крећу у предвечерје, колона је већ формирана. Спуштају се ка Книну, тврђава гори. На бензинској пумпи под тврђавом хаос, људи покушавају да сипају гориво, проваљена је пумпа, ко стигне, сипа.

– Гледам из аута. Мама има дугу, коврџаву косу. Неки човек у униформи засипа је горивом, у руци држи упаљач и пали га. Мама му из руке отргне пиштољ и сипа гориво. После стрицу прича да му је опсовала, да је рекла зар он да је спречава да иде, док је њој муж на ратишту. Сестра усред тог хаоса само пита кад ћемо јести. Јер је видела да је мама у зобницу стрпала једну топлу погачу и пршут. Мама види да не може на посао, да нема ништа од тога, да је враг однео шалу, да то није како је речено да ћемо се мало склонити па вратити, него, овај… да је Книн пао – застаје Јована док изговара последње речи.

Кад “фићо” буде стао на некој узбрдици, путници ће се распоредити где стигну. Јована, сестра и мама седају у “рено” иза њих који је возила мамина пријатељица, а који је био пун деце.

– Сјећам се да су повраћала по нама. Остаде `фићо` с том плавом торбом, мама је пребацила само онај канистер с горивом. Уза се је имала два динара и 30 пара, толико је, отприлике, коштао један хлеб. У некој кафани успут није могла две кафе платити, него ће једну, па тета Гоци и себи по пола. И човек из те кафане да им кафе, свој деци сокове, без пара. `И ми ћемо за вама још мало`, после препричавају да је рекао. Авиона не знам да ли се сећам или не разликујем сећање од каснијих прича о Петровачкој цести – прича Јована.

Она се сећа да ће ту ноћ преспавати у касарни у Бањалуци, а сутрадан на ливади испред касарне. Ту влада хаос – гужва, војници, деца која плачу, још људи који пристижу из колоне и са ратишта.

– Мама стално иде до капије, остави нас с тета Гоцом, у мојим, сечијим очима то је далек пут. Неко јој довикне, с неког камиона, да иде Бакоња с `фићом`. То је татин надимак. Онда све чешће иде до капије, врати се, обиђе нас, па опет. Већ пада ноћ, заспале и сестра и ја, сјећам се само да ме зажари нешто по образима. Дошао тата – каже Јована.

Она ће касније сазнати да отац 5. августа ујутро долази са Динаре, улази у празно село. Успут пушта стоку, нађе само једног комшију, који је волео попити и који је све то преспавао. Отац је одатле кренуо запрегом и наишао на “фићу”, те наставио истим путем којим је породица прошла дан раније.

– Из Бањалуке крећемо даље. Сећам се тих татиних жуљева, да више чизме није могао обути, па само онако назуо те мамине патике. Од касарне идемо ка бензинској пумпи. Не палиш ауто, него гураш, миц по миц. Тако сви. И мама ту успут у једној кући замоли да окупа децу. Ми онако знојаве, прљаве, воњ оног повраћања. Млада жена је била, нађе нам и чисту одећу, још на тавану чувам ту сукњицу, онако, морнарску. Спакује нам за пут неких ствари, тоалет папира, четкице за зубе и штошта. И медењаке! Човече, слаткиш! Плаче жена, плаче мама, захваљује се. А ја, срећна! Поново сам мирисала и јела сам медењаке! – смеје се Јована.

У колони ка Србији Јована се сећа како тата повремено диже увис обе руке с волана, опсује, пита шта је ово, где они то иду. У Лозници спавају у школи, онда пар дана код стрица у Земуну, па на кратко код мамине родбине у Србобран, па седам година у селу Бачина код Крушевца, прво у кући мамине родбине, а онда у згради намењеној за сеоске лекаре и учитеље.

– У једном стану ми, у другом једна породица из Книна. Ту кад смо ушли, ни сијаличног грла није било, у тоалету само рупа. Мамин стриц нам дао две пластичне столице и четири пластична тањира. Немамо где ни спавати. Сређујемо то мало по мало. Неко куца. Ја сам отворила и само видим кутије наслагане. Постељине, суђа, свега. Ни дан-данас не знамо ко је то донео – говори Јована.

Јованини родитељи су тада без посла, раде за дневнице, чисте куће и уређују дворишта у једном селу румунских Рома гђе је већина њих углавном у иностранству, богати су веома и долазе повремено кући.

– Баш су нас крваво хранили. Радила сам и ја. Сећам се своје прве дневнице, имала сам 12 година, мама ми погодила да једну кућу очистим сама – додаје она.

Кад је Јована завршила основну школу, породица се сели у Панчево, где она уписује средњу медицинску, мама добија посао у болници, а тата у каменорезачкој радњи. Две године касније они ће се доселити у Приједор, на позив деде, маминог очуха, који је ту избегао из Лике и почео правити кућу.

– Мама увек каже да је дошла овде с двоје деце, а да данас има осморо унучади – смеје се Јована.

Први пут у Книн после `Олује` отишао је након три или четири године.

– Враћа се, носи албум, изгажен и прљав, моју плетеницу, ошишану кад сам добила вашке, сестрине папуче са животињама и камен. Да, камен, један далматински камен. Камен, човече, која је то била емоција! И дан-данас нам стоји на витрини. И кад смо `фићу` продали, исто смо плакали. К`о и кад смо у тај камен гледали. `Фићо` се све више квари, нема више делова набавити, нека прирубница стално оде. КНН 4901, а свог аута данас не знам табле – прича она.

У Книн је Јована први пут отишла после више од 20 година после прогона.

– Оплакала сам кад сам сконтала колико је то близу. Један резервоар горива. Кућу смо раније продали, да можемо градити ову у Приједору. Стала сам пред њу. Сестра ми је рекла да не идем сама, да ће ми бити тешко. Она која је у колони о пршути и погачи само мислила. И јесте било тешко, била сам у грчу. Мама је била са мном, деца исто. Сећам се да сам говорила, па ово је све малено, како је ово овако малено. Та `поника`, мени је то од нас до кумове куће био далек пут, а оно кућа је ту, одмах, види се – препричава Јована.

Обележавање Дана сјећања на све страдале и прогнане Србе у Погрому “Олуја” биће одржано у Приједору, 4. августа, у 19.00 часова на Тргу мајора Зорана Карлице.

– После тога, ево, сад, 13. августа, црква на Врбнику организује скупљање свих Врбничана, од Аустралије до Канаде. Надам се, само ако ми мајстор поправи ауто, да ћу отићи. Вратили су се да живе махом старији. Али љети су и сви млађи тамо. Мало ту, мало до мора, на дан, Карин, Водице. Книн је лети пун – завршава своју причу Јована, мајка четворо малолетне деце.