Вести, 16. 10.2017, Чекала сам да ме убију

Стрељање у Драгинцу, октобар 1941. Фото: Архива / Вести

Од крвавог октобра у селима горњег Јадра прошло је 76 година, али се осамдесетпетогодишња Стојанка Ђокић, девојачко Антонић, из лозничког села Цикоте свега сећа као да је јуче било.

Сећа се дана када је као деветогодишња девојчица стајала пред пушкама немачких војника и кад смрт није хтела да је узме, преживела је да прича о времену када је људски живот, односно српски живот био мање вредан, тачније 100 српских вредело је као један живот немачког, нацистичког солдата који је газио по Србији.

Немачка војска је баш у овом крају прво применила сурову наредбу о ликвидацији 100 цивила за једног убијеног, односно 50 за рањеног немачког војника и стрељала 2.950 мештана Драгинца и околних села.

Стојанка је међу реткима који су преживели тај пакао и живо се сећа дана кад је метак није хтео.

Како прича, када су чули да иду Немци, њен отац је са три старија брата отишао у Брезовице одакле је њена мајка Вида. Преостало петоро деце остало је са мајком.

Склонили су се у кућу комшије која је била даље од пута.

Три дана међу лешевима

– Наишле су две жене и тражиле од мајке да бар две ћерке одведу јер иду Немци и убијају све редом, и мало и велико, старо и младо, али она није хтела да се раздвајамо. Убрзо, ето ти Немаца, газе преко баште и не траже капију него чизмама ударају, а тарабе само лежу. Вичу: „Халт, халт! и одмах постављају митраљез код магазе, а њих двадесетак војника упери пушке на нас. Сакупили нас, а ту је било и неких шест избеглица из Вировитице. Моја стрина Даница молила је да оставе макар једно дете, а они њу кундаком ударе, па паде – прича јасно, без застајкивања, као да се све догодило пре неколико дана, а не пре скоро осам деценија.

Војницима пешадијске 342. дивизије, елитне јединице, у чијем саставу је било и фолксдојчера, није било важно да ли су пред њима деца, жене, старци – дошли су да убијају по Јадру и то су и радили.

– Било нас је ту тридесетак кад одједном само чујем рафал: „Ррррррр“ и пуцњаву из пушака. Попадали, испревртали се једни преко других. Створио се неки дим и смрдело је на барут. Паднем преко неког дечка избеглице. Онда настаде тишина, па чујем кораке.

Један Немац стао изнад мојих ногу и из пиштоља пуца у оне који јаучу, стењу, који су још живи. Чујем како дуго пуца, па онда нешто цвакне, после сам сазнала да је то репетирање, или мењање шаржера, па опет пуцњи. Тако сам лежала и мислила, ево, сад ће и мене убити. Чекала сам метак, али претекох. Остала сам да лежим и провела три дана и ноћи међу лешевима. Чујем и осећам – зуби ми само звече од зиме, чини ми се срце дошло ко шубара, само што не пукне. Ноћ хладна, почела нека ситна киша и измаглица – казује она.

Покривала мртвог брата

Поред ње је пао и њен брат од четири године кога је покрила својом кецељом јер је мислила да му је хладно, несвесна да га више нема.

Непомична је лежала док у једном моменту није помакла ногу и мрднула дечака који је лежао до ње, а он запита:

– Има ли ко жив?

Испоставило се да су још три дечака преживела стрељање.

– Смирим се, не јављам се, мислим Немци. Онда се јаве и остали. Видим да нас је четворо. Хтели смо да идемо у шталу да се загрејемо, пошли кад нешто засветле, а ми трк назад у гомилу. Јадни, полегамо где је ко био, мислимо, упамтили Немци где смо пали, па ће познати да смо се померали. Ту сам била док нису неке жене наишле и одвеле ме њиховој кући.

Нисам прве ноћи ни приметила да ме метак закачио по нози, ваљда било вруће, после ме болело. Од мојих ту су ми убијени мајка, две сестре и два брата, један је имао четири године, а други тек неколико месеци. После неколико дана нашао ме отац и вратио кући – прича ова жена коју је само срећа спасла да не почива у масовној гробници на брдашцету у близини реке Јадар.

Филм и у дијаспори

Сваког октобра, кад се обележава годишњица стрељања у Драгинцу, Стојанки се сећања још живље врате. Ове године је обележавање октобарских дана почело приказивањем документарног филма „Драгинац од слободе до стратишта 1941-2016″ , а Стојанка је говорила о тим данима. Филм је снимљен у продукцији Удружења грађана „Меморијал Драгинац“, а аутори су историчар Зоран Тошић и професор Љубисав Рашевић. Подељен је свим лозничким основним и средњим школама, а захваљујући људима из овог краја који су у дијаспори стигао је широм света.

 

Најмлађа жртва стара три дана

Немачка казнена експедиција је од 10. до 20. октобра у Подрињу стрељала 3.631 цивила, а највише у Јадру.

Из села Цикоте је стрељано 396 особа, међу њима 135 деце млађе од 10 година и 190 млађе од 14 година.

Укупно је из јадарских села страдало 305 малишана који нису дочекали 11. рођендан. Најмлађа жртва била је стара свега три дана.

Стрељање у Драгинцу први је масован злочин немачке окупаторске војске над цивилима у Србији и претходио је масовним стрељањима у Крагујевцу и Краљеву у октобру 1941. године.

Сви побијени мештани јадарских села затрпани су у заједничке гробнице које су уређене и обележене после рата.

Њихови посмртни остаци пренети су 1961. у заједничку спомен-костурницу у Драгинцу где се сваког 14. октобра одржава комеморативни скуп.

Помен

Државна комеморативна свечаност одржана је у суботу код спомен-костурнице у Драгинцу поводом 76. годишњице страдања 2.950 недужних цивила из овог и околних села које су стрељали немачки окупаторски војници у октобру 1941. године

Најпре је одржан помен страдалим сељанима, деци, женама и старима, а онда су венце положили представници Владе Србије, Града Лознице, Основне школе „14.октобар“, Месне заједнице Драгинац као и више удружења грађана за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Ђ. Јанковић – Вести