Вести, 20. 6. 2024, Умиремо од туге и бола

Обележена 19. годишњица масовне отмице Срба у Ораховцу Фото: Танјуг

Породице полако умиру, од туге и бола, топи их неизвесност која за српске жртве са Косова и Метохије траје већ дуже од 25 година, а нажалост, институције у Приштини су неме и слепе за наше муке и страдање, у даху прича за “Вести” Верица Томановић, председница Удружења киднапованих и несталих на КиМ, након што су предата тела троје несталих Срба на административној линији Мердаре после две ипо деценије.
Заташкавају страдања

Момир Миленковић је отет у Призрену, Перка Младеновић у Урошевцу, а Светислав Ђапа је после доласка Кфора и Еулекса нестао у Приштини. Свима се траг губи 1999. пред очима међународне заједнице након што су се југословенске снаге безбедности повукле са КиМ.

Љиљана Миленковић, чијег супруга Момира је ОВК киднаповала, каже ће од сада знати где му је гроб да би могла да га оплакује и запали свећу. Прича како је са пријатељем муслиманом отишао да обиђе кућу и тамо су га киднаповали.

– До сада ништа о њему нисмо знали, водио се као нестао, а сада преузимамо његово тело – рекла је Миленковићева.

Ћерка Марица Стојановић каже да је тело њеног оца нађено у Сувој Реци, а сахраниће га у Великој Плани. Додаје “хвала Вогу да смо га нашли”.

– Бар да знамо где му је гроб, да запалимо свеће – испричала је она.

Верица Томановић наводи да се породице и осталих Срба киднапованих и несталих са КиМ свакодневно моле Богу, а један од разлога је и што у овоземаљским институцијама не желе да чују за њихову патњу.

– Породице 25 година чекају да се та табу тема скине са дневног реда. Уместо тога, гледамо како се страдање наших најмилијих заташкава. У Приштини су тврдили да је око 90 посмртних неидентификованих остатака, али да међу њима нема Срба. Испоставило да су већина баш Срби – прича она.

Жртве терора

Додаје да нема скупа на који не иду и на коме не указују на проблем, јер им је једина жеља да се сазна истина, али уместо истине наилазе на тишину.

– Радна група из Приштине из својих разлога последње три године је стопирала рад, а ми као породице једноставно немамо могућност да ступимо у контакт са њима јер све треба да иде преко наше Комисије са којом Албанци не желе да сарађују. То је зачарани круг из кога сваке године неко од чланова породица киднапованих и несталих изађе, умре од туге. Ваљда чекају да помремо, па неће имати ко да пита за киднаповане и отете Србе – огорчена је Томановићева.

Председник Комисије за нестале Вељко Одаловић објашњава да су троје Срба чија су тела предата породицама, жртве терора насталог након одласка југословенских снага безбедности са КиМ.

– То је велика срамота за тих педесетак хиљада мировњака који су дозволили да се на тако бестијалан начин разуларена руља која је себе називала ослободилачком војском обрачуна са старим и немоћним људима. Сва три лица су имала више од 50 година. Циљ им је био да затру све што је остало српско тада – истиче Одаловић.

Курти зауставио процес

Вељко Одаловић каже да је у Приштини више од 300 неидентификованих тела, међу којима је најмање 90 лица српске националности.

– Оно што нас посебно брине је сарадња са Приштином, са њиховом делегацијом радне групе која је у последњих неколико година у тоталном застоју. Захваљујући Аљбину Куртију цео процес расветљења судбина несталих је у потпуности замрзнут. Ми просто не можемо да се померимо, немамо нових информација. Ово су тела пронађена пре више од 20 година, немамо много онога што би требало да радимо онако како смо радили до пре три године – рекао је Одаловић.

Непозната судбина

Љиљана Крстић из Комисије за нестала лица каже да од око 570 неалбанаца чија је судбина на КиМ непозната, српска Комисија и после четврт века потражује још 490 за које се не зна где су.

– Масовне гробнице у којима би могли да буду још нису ексхумиране, нити су тела идентификована. Највећи број неалбанских цивила нестао је после 10. јуна 1999. Од тада се траг изгубио за 565 људи, међу којима је велики број био у трећем добу, старији од 65, 70, па и 80 година. На последњем радном састанку Радне групе за нестала лица у Женеви, 31. јануара ове године, предали смо приштинској страни захтеве за претраживање терена на осам локација и они нама сличан број – каже Крстићева и објашњава да је реч о локацијама Кошаре, Ливачко језеро, Лугово, Ђаковица…

Ђорђе Баровић – Вести