Вести, 24.4.2015, Свест о Јасеновцу трасира будућност

Рабин Исак Асијел и историчар уметности и логораш Јасеновца др Жарко Видовић на трибини Правног факултета 23. априла 2015. Фото: Вести, В. Секулић

О страхотама Јасеновца је требало да се говори много пре. Нама су 40 година фалсификовали историју. Ми као народ не знамо сопствену историју, не знамо који је њен значај, називамо се нацијом, а не знамо ни шта је нација.

Овим речима је Жарко Видовић, један од преживелих логораша из Јасеновца, иначе историчар уметности и цивилизације, упозорио на опасност заборава страхота кроз које је пролазио српски народ у новијој историји.

Видовић је на трибини организованој на Правном факултету у Београду поводом 70. годишњице пробоја логора смрти истакао да је важно сачувати сећање на Јасеновац „али не са циљем неговања мржње, већ за нешто далеко важније, да спречимо да нам се историја опет понови као што се то у неком другачијем, а опет истом облику догодило деведесетих година“.

– Наш је задатак да схватимо жртве на прави начин и обликујемо сопствену садашњост и будућност – поручио је Видовић који се присетио дана када је возом из Сарајева пребачен у Јасеновац.

Подсетио је да жртве нису страдале само у логору, већ је много њих изгубило животе на путу ка њему.

Највећи део времена на трибини „присвојио“ је Исак Асијел, београдски рабин који се у свом опширном и дугом излагању осврнуо на, како је рекао, заједничку црту која повезује Јевреје и Србе, а то је да су током историје били убијани, пљачкани и понижавани. Рабин се заложио за реформу образовног система коју сматра кључном за спречавање репризе јасеновачких страхота.

– Потребно је да се не образујемо у смеру опште послушности, како бисмо умели да се побунимо када нас задеси следећа неправда – истакао је Асијел. Он се заложио за изградњу зграде музеја геноцида на Старом сајмишту у Београду.

Асијел је геноцид покушао да објасни једном, за њега узвишеном идејом, која ја изазвала комешања међу пуним амфитеатром Правног факултета.

– Тренутак убијања можемо да покушамо да схватимо и као врхунац вере којем сваки верник тежи. Тада, коначно, појединац остаје сам са богом и верује у њега најснажније – рекао је Асијел.

На реаговања из публике, рабин је одговорио да се ради о „узвишеној идеји“. Не само због овог, у најмању руку необичног објашњења, утисак многих учесника трибине био је да је она претворена у рабинову проповед и присећање само на страдање Јевреја, а да су Срби, најбројније жртве Јасеновца, опет стављени у други план.

У Београду четири нацистичка логора

Музеј жртава геноцида је у Библиотеци града Београда представио своју делатност и нова издања. Докторант на антропологији Данило Трбојевић указао је на недостатак меморијалних и музејских центара у Србији који се баве геноцидом. Он је као пример навео Старо сајмиште за које већина људи зна само због клубова или ресторана, а не као изузетно значајно историјско место.

Подсетио је да само на територији Београда постоје четири нацистичка логора, што га чини јединим таквим градом у Европи, али и свету, а да то није презентовано, нити се деца едукују о томе.

Музеј жртава геноцида основан је 1992, а институционално је почео да функционише почетком 1995. Званично седиште му је у Крагујевцу, а целокупна делатност одвија се у Београду. У музеју ради свега седам људи и нема простор за презентације.

А. Вучићевић, фото: В. Секулић