Пуковник Жак Огар Фото: Geopolitica.ru
Од Првог српског устанка па све до данас, нема много година које је Србија провела у миру и спокоју. Нападале су је и пустошиле разне војске, невоље, болести, била је на мети великима, који су јој, јавно и тајно, кројили судбину. У свему што смо, као народ, преживљавали, кроз ту дугу борбену линију која води и до данашњих дана, светле својим примерима нека јуначка срца која су нам се несебично дала, а дошла су из разних делова света и за њих је Србија била страна земља. Књига “Странци који су задужили Србију” Жиже Радивојевић у издању “Новости”, посвећена је тим људима, странцима, који су својим добром задужили нашу земљу и без којих она не би била иста.
Јун 1999, Пећ, Косово и Метохија. У штабу вође француских специјалаца, Жака Огара, звони телефон, из кога се чује бесан глас британског генерала Мејсона: “Да ли је могуће да француски специјалци пуцају по британским војницима? Како сте смели, какво је то понашање?”
На то следи одговор, мирним и одлучним гласом:
“Моји војници су пуцали по бандитима УЧК, који су нападали цивиле док беже из града. Није могуће да су ваши војници били са њима?”
Са друге стране није било одговора.
Шок на Косову
Само једна од многих епизода којима је директни учесник био француски пуковник Жак Огар, вођа француских снага које су ушле на Косово непосредно после повлачења српске војске. Када је полазио на Косово, војник из војничке породице, пуковник Огар мислио је ће му посао бити оно што су његови војници и он добили као задатак: да штите цивиле, Албанце, од терора и геноцида који над њима спроводе српски војници. Био је спреман да то спроведе али није био спреман на шок који је доживео на терену.
Догађало се нешто незамисливо за једног часног официра и војника: тезе су биле замењене и уместо “јадних Албанаца”, видео је сасвим другачију слику. Разрушени и оскрнављени манастири, монахиње које су живеле у страху јер су преживеле нападе и терор терористичке УЧК, силовања и убиства, цивиле Србе који беже из својих кућа које пале и пљачкају Албанци, и, највећи шок и неверица, у томе им помажу војници из британских, америчких и немачких војних мисија! Ово окретање истине које је прихватила Европа толико је уздрмало Жака Огара да је изгубио поверење у све што је до тада веровао. Огар ће остати упамћен по многим добрима које је, за то кратко време учинио за уплашени и очајни народ на Косову и за српске манастире, посебно манастир Девич, кога је лично он спасао од уништења.
Манастир Девич
Од свега што је својим присуством и осећајем за правду урадио, постоје две ствари се посебно истичу а на које ће увек бити поносан. О томе он каже:
“Једног поподнева се у мом штабу појавила мати Макарија, игуманија манастира Соколица. Дошла је да ме моли за помоћ монахињама манастира Девич, које већ три дана брутално малтретирају и злостављају ОВК терористи. У зору сам послао шест командоса који су на лицу места затекли ОВК терористе како малтретирају монахиње, скрнаве манастир и ломе кивот Светог Јоаникија Девичког.
Након растеривања терориста монахиње су у сузама саопштиле да не смеју ту остати јер ће се терористи вратити и побити их, чим ми одемо. Одлучио сам да пошаљем појачање у виду још командоса и монахињама обећавам да их нећемо оставити саме ни по цену живота. Недуго затим, терористи су се вратили изненађени што је моја јединица још код манастира. Отворили су ватру на моје командосе, а ми смо им узвратили жестоко и прецизно. Уз неколико мртвих, побегли су и нису се више враћали. Обавестио сам све западне медије о том случају али, очекивано, то нико није пренео.”
Друга ситуација се односи на инцидент који је претио да постане међународни.
“Путем дојаве смо сазнали да ће ОВК терористи покушати да заузму север Косовске Митровице, оснажени подршком британских командоса. Појурили смо тамо и направили заседу, чекајући да се појаве. Оно што је и мене изненадило јесте да, не само да су имали амин од Британаца да дођу, већ су дошли на њиховим тенковима са раширеним албанским заставама!
Напета ситуација је потрајала сатима али им нисмо дозволили да продру. Наредио сам својим војницима да не напредују, али ни да допусте да напредују они, а ако покушају, да моји отворе ватру по њима. Било је телефонирања, преговарања, британски војници су звали своју базу али ми нисмо попуштали. Повукли су се шест сати након тога, и једни и други, видно разочарани.”
Смрт Европе
Када се његова мисија завршила Огар је отишао у Француску и добровољно изашао из војске. Истиче да му то нико није тражио, нити да је позиван на одговорност због својих поступака, неприкладних у то време. Он је сам приметио да је постао проблематичан за своје претпостављене. Нико није могао да га укори јер је он радио оно што је био његов задатак – штитио цивиле, али је било незгодно што се то косило са званичном политиком да су угрожени цивили албански. Тако су се разишли војска и њен војник. Она није могла против државне политике, а он није могао против своје савести. Војник је постао цивил који је написао књигу Европа је умрла у Приштини. У њој износи тешку осуду за оне који су пристали на велику заверу против права, истине и човечности.
Орден Светог Саве
Жак Огар је носилац ордења највишег ранга. За изразиту храброст и херојство председник Француске га је одликовао Легијом части, а председник Србије медаљом Милош Обилић. Њему је, ипак, најдраже одличје које је добио од Српске православне цркве, Орден Светог Саве.
Са овим орденом на реверу удао је све три ћерке, обучен у униформу и поносан на дела која је учинио да га заслужи. И данас је пријатељ Србије и покушава да говори у име оних које нико није хтео да чује. Дубоко је разочаран оним што је Европа постала и моралним калом у који је упала када је допустила да се тероризам прогласи за легитимну борбу, а терористи постану државници.
Жижа Радивојевић – Вести
