Вести, 26. 6. 2021, Цео Генералштаб почива у Оснабрику

Храм Великомученика Георгија са криптом у којој почива део српских официра ратних заробљеника из логора Oflag VI C у Оснабрику Фото: Вести, Хаџи Марко Вујичић

Експресно поражена у априлском рату 1941. године, Војска Краљевине Југославије је убрзо капитулирала, а велики број високих официра је послат у заробљеништво хиљаду километара од отаџбине, у Доњу Саксонију, у комплекс војних логора Oflag VI C, у Оснабрику.

Новица Андрејић, председник Црквеног одбора Оснабирк, хроничар живота српске заједнице у овој – територијално највећој, а по броју Срба – најмањој црквеној епархији у Немачкој, објашњава да је пандемија короне покварила планове да се 26. априла достојно обележи осам деценија од доласка српских официра у Оflag VI C.

– У плану је било да у тродневном програму и свечаном академијом обележимо датум када су први српски официри почели да стижу из Србије, али, корона је све покварила. Зато ћемо тај догађај обележити у склопу традиционалног обележавања Видовдана, у суботу, 26. јуна. После литургије, на српском војном гробљу ће бити одржан парастос војсковођама и војницима који су положили своје животе за крст часни, свету веру православну и слободу златну, од Косова до данас – почиње разговор Андрејић који је ових дана био гост дописништва “Вести” у Београду.

Неславни рекордер

Објашњава да је Оснабрик по много чему једно од највећих стратишта српске војске ван отаџбине, а по једној чињеници је и неславни рекордер.

– Мало људи зна, али Оснабирк је место са највише сахрањених српских генерала после Зејтинлика. На војничком гробљу и у Крипти храма Светог Ђорђа, сахрањено их је чак 29. Уколико се њима додају и други високи официри, пуковници и потпуковници, наш народ у Доњој Саксонији и Оснабрику има читав један генералштаб под земљом – открива Андрејић.

Реч је о генералима и пуковницима Југословенске војске која се 1941. храбро супротставила многоструко јачем непријатељу.

Међу њима су армијски генерал Димитрије Живковић, командант одбране Београда, бригадни генерал Чедомир Гужвић, народни херој из Првог светског рата или генерал Урош Тешановић, начелник Војне академије до Априлског рата….

– Већина је после рата неправедно изгубила грађанска права. Проглашени су без иједне валидне чињенице издајницима или сарадницима окупатора, због чега се никада нису вратили у отаџбину. Са том неправдом су и умирали, а сенке високих топола у Оснабрику су им замениле родну груду – истиче Андрејић и додаје да након што су Британци ослободили овај део Немачке, највећи број српских генерала био је принуђен да ради послове који су били далеко испод њиховог образовања или војног чина.

– Они млађи официри су почели да одлазе за Америку и Аустралију, а ови генерали, превише стари за неки нови почетак, преживљавали су у послератној Немачкој како је ко знао и умео.

Већина је прихватала послове при британској војној мисији, али далеко испод својих стручних способности, па су неки од њих били посилни енглеским подофицирима. Нажалост, многи су на крају завршили у старачким домовима као социјални случајеви – открива Андрејић и појашњава да се у Оснабрику налазе два српска гробља, а да су српски официри сахрањени фактички на три локације.

– На Војничком гробљу сахрањени су официри који су погинули у савезничком бомбардовању 6. децембра 1944. Срби су касније добили још једно – цивилно гробље, а официри су сахрањивани и у Крипти Храма Светог Ђорђа. До данас је остала непознаница због чега су Британци крајем Другог светског рата тепих бомбама засули и овај логор када се знало да су у њему искључиво ратни заробљеници. У том нападу је страдало чак 116 српских официра, а још 60 је касније преминуло од последица бомбардовања. Многе који су покушали да се спасу од бомби, побили су немачки стражари који нису дозвољавали логорашима да побегну од експлозија.

Другачија истина

Међутим, о обиму трагедије српских заробљеника у Немачкој, Андрејић се уверио тек пошто је 1968. године из родног Смедерева кренуо у печалбу.

– У Оснабрику сам фактички био први гастарбајтер. Затекао сам српску заједницу коју су чинили искључиво бивши заробљеници Oflag-а VI C и политичка емиграција, односно “недићевци” и “љотићевци” који су успели да побегну из земље. И једни и други су били веома неповерљиви према свима који би дошли из “Титове” Југославије и то не без разлога. Тадашња југословенска тајна служба, Удба, била је веома активна у иностранству, а посебно у Европи где се на све начине обрачунавала са политичком емиграцијом и противницима тадашњег Брозовог режима. И ја сам “упао” у то друштво тек када су се уверили да нисам “послат”. Полако сам почео да откривам трагичну судбину свих тих људи који су страдали само зато што су безгранично волели своју отаџбину.

Наш саговорник не крије да је међу “емиграцијом” било и осуђених ратних злочинаца или њихових потомака. Са већином њих је разговарао покушавајући да схвати шта се то догађало у Србији током Другог светско рата. Они су му понудили другачију истину од оне која се може наћи у историјским уџбеницима.

– Између осталог сам разговарао и са Владом Илићем, сином Милана Недића. Он ми је испричао да његов отац није злочинац већ је заслужан за спасавање великог броја људи. Нисам се стављао на било чију страну јер нисам ни тужилац ни судија – објашњава Андрејић.

Ипак, тврди да у Оснабрику није било спектакуларних акција Удбе попут оних у другим деловима Европе када су противници режима премлаћивани или убијани.

– Нас који нисмо имали везе са политичком емиграцијом нико није дирао. Додуше, сваки пут би одлазећи у наш конзулат добијали “пријатељске савете” да се не петљамо са њима јер се лако може остати без могућности да се вратимо у отаџбину. Паметном је и то било доста да све схвати – наводи наш саговорник.

Последњи војни заробљеник из Oflag-а VI C преминуо је шездесетих година прошлога века.

У Оснабрику је још десетак потомака тих људи, а Андрејић је у групи оних ентузијаста који више од пола века покушавају да спасу од заборава део те српске историје.
За музеј потребна помоћ матице

Новица Андрејић истиче да су захваљујући помоћи Немаца успели да, најпре уз војничко гробље, добију и парцелу на којој су се сахрањивали православни Срби, а затим и парцелу да се изгради црква.

– На крају смо добили једну од 38 барака војног логора коју смо преуредили у Спомен собу. У плану је и да се од ње направи музеј. Велики број младих Немаца годишње прође кроз овај наш Меморијални центар јер има жељу да се поклони жртвама. Посебно добру сарадњу имамо са Удружењем хришћанских цркава, па већина делегација захваљујући тој сарадњи током посете Оснабрику посети и нашу цркву, Војничко гробље и бараку – прича председник Црквеног одбора Оснабирк.

Он је навео и да планирају да направе и својеврстан музеј и да би им ту значила помоћ матице.

– Пре двадесетак година смо се обраћали, али без успеха. Ваљда су мислили да тражимо новац, а једино то нам не треба. Средства би обезбедио град Оснабрик и друге организације. Требала нам је подршка да Меморијални центар постане “српски споменик” у Немачкој – место где ће долазити младе генерације, али и одржавати научни скупови, радионице… На тај начин ћемо трајно спасити од заборава важан део наше историје ван граница отаџбине – каже Андрејић.

Спискови логораша

Новица Андрејић је са свештеником Синишом С. Вујасиновићем, коаутор монографије “Историја цкрвене општине Оснабрик” у којој је детаљно представљен развој српске заједнице у овом немачком граду, од Другог светског рата до данашњих дана.

Једини податак који је остао мистерија је колико је тачно српских официра и војника било у немачком заробљеништву у Оснабрику.

– Разни су подаци, а највероватније их је било између две и по и три хиљаде. Тачне спискове је једини имао прота Милан Јовановић који је основао нашу цркву. Међутим, после његове смрт синови су, на успомену на оца, узели тај списак. Како су и они у међувремену преминули немогуће је том документу даље ући у траг, а и питање је да ли још постоји – каже Андрејић.

Улица “Српско поље”

Новица Андрејић најављује да ће ускоро једна од улица које воде ка некадашњем војном логору и бараци носити назив “Српско поље”.

– Ту иницијативу смо започели још 2007. и локалне власти су прихватиле предлог. Тренутно је овај део Оснабрика велико градилиште јер се прави ново насеље које још није завршено. Очекујем да ће се и табла “Српско поље” – метар са метар, поставити када и насеље буде готово – прича Андрејић.

Мошти 29 светитеља

Црквена општина у Оснабрику је основана 1959. године, а храм посвећен Светом Великомученику Георгију представља једну од најлепших српских светиња у дијаспори.

Црква је освештана 1966. године као спомен храм сећања на невино изгинуле официре и војнике у немачком заробљеничком логору Oflag VI C.

Ова црква је данас специфична и по чињеници да се у окриљу храма чувају делови моштију 29 светитеља, од којих осам припада апостолима.

Истовремено, у Храму су и две велике хришћанске светиње: честица Часнога Крста и део ризе из Торина које су везане за Исуса Христа.

Ђорђе Баровић – Вести