Вести, 26.8.2021, Последњи сведок из јаме Динара

Боја Божана Лалић, рођена Радека, преживела из Илинденског масакра у јами Равни Долац , Ливањско поље Фото: Будо Симоновић, Вести

На православном гробљу у Великом Губеру код Ливна прошле среде је вечно починула Божана – Боја Лалић, удата Радета. Своје мученичко рвање са животом окончала је у 92. години живота, од којих је осамдесет проживела под бременом стравичне трауме коју је доживела и преживела када су је усташе, са још 218 Срба, жена и деце из Горњих и Доњих Рујана, поддинарских села са руба Ливањског поља, бацили у јаму Равни долац на Динари, дубоку готово 50 метара.

Божана – Боја Лалић, тада дванаестогодишња девојчица, са још њих тринаесторо је ипак, необјашњивим чудом преживела и после месец и по дана извађена из јаме. Њену потресну исповест која следи, записао сам у лето 1990. године и потом објавио у књизи “Огњена Марија ливањска”, која је до сада доживела осам издања.

Село Губер на периферији Ливна једно је од најлепших у Ливањском пољу. Тамо сам у лето 1990. године нашао Божану, родом од Лалића из Рујана. Мало пре тога јој умро муж и остала сама да се вије у пространој кући. Навикла је Боја да губи и трпи ударце, цео живот јој губљење, али године учиниле своје и више нема снаге као некад да стисне срце, да претрпи и сакрије сузу. Поготову кад говори о паклу јаме Равни долац, који је и она преживела и чије су последице, грдни ожиљци на челу и доњој вилици и грба на леђима од тешке повреда кичме врло упадљиви. Збори, а сузе јој само липте из ситних очију као да се све то десило јуче и као да то казује први пут:

“Било нас, залуду, пуна кућа. Отац ми и мајка, Марко и Љубица, нас четири сестре и два брата. Кад се заратило, ја била у дванаестој години. На неколико дана уочи Светога Илије, чини ми се на два дана уочи Огњене Марије, поведоше оца. Ко се јаду нада, дођоше комшије за њега, ди ће комшија зло учинит. Друге ноћи, послим сам дознала, повезало иг жицом бодавицом па под Пролог. Рано моја, све мушкиња што је било, четири села су ту сложили.

На Огњену Марију, изјутра, некако око девет сати, оно кад се благо у лад гони, заредиће по селу и нас купити и гонити, једне у школу, једне у кућу Глигића.

Нас у школу. Гони нас Мијо Плазанић. Пријатељ нам тобож, Дара Пере Лалића удата за његовог брата Стипу, али заборавио пријатељство. Вели, морате ићи, само да вас попишу, све оставите ди је, ни кућу закључават не треба.

Лелек и вриска

Тамо веле, идете у Србију, али нам не дају да се приповратимо и спремимо. Мили боже, искупили се сви Рвати колико иг има у селу. Све наши, рано моја, ниједног нема у војничком – цивили. Који нема пушку, има лопату или кијак. Брече, прите, ки да нису они људи од јуче. Веле: ко на страну и корак мрдне, метак му је у леђа…

Догнаше нас и утираше у ону пећину на дно Равног доца, ди нам је благо пландовало. Вели ту Живко покојнога Луке Лалића, мало је био старији од мене:

“Јадан ја, нас ће у јаму безданку”

Чула сам послим да су једни ћели бомбама да нас побију ту у пећини, али други не дали: ко ће купити комаде и вући мртве лешине у јаму.

Почеше да прозивају по фамилијама. Прозваше и нас. Мајка носи несритну Досту у нарамку, није јој ни по године било, а Зорку води за руку. Брат ми, црни Богољуб, сестра Јања и ја прид њом. Кад избисмо на косу према јаме, имамо шта чути и видити: лелек и вриска до неба се чује, а они крвници алачу и дозивају се.

Најгрлатији Баћо Одак и Мате – Маћан Ћенан: нагнај, Мате, дочекај, Баћо, удри тога тамо, у јаму га мајку му српску. Никако не знам шта је и како са мном било, како сам пала и колико сам у несвисти била. Тргнем се и мало исправим, али ме жестоки болови оборише и у глави ми се разбистри.
– Ајме мени, црној, ди смо ово ми? – вриснуг.
– Е, у кукавици, у јами! – збори неко.
– У каквој јами, црна срићо!?
– У безданки, у Равном доцу.

Данима непомична

Почнем ја запомагати. Не могу никуд мрднути, све боли: разбијено чело, раскричена доња вилица, поломљена ребра, повриђена кичма, сто другиг убоја и рана и не опажам. Жеђ тежа од свега.

Сунце ме мало огрија кад ми се јавише брат Богољуб и сестра Јања. И они живи, Богољуб, несритник скоро здрав.

Виђог онда и мајку мртву, Бог да јој душу прости, а Зорку и Досту мученицу не никако. Притисло иг и притрпало у оној гомили, и данас ми је жаља што иг више ни мртве не виђог…

Данима лежим непомична и претрнула онако на оним лешевима и чекам да ми црњо Богољуб или ко други дотури влажну крпу да исциједим кап воде и сквасим грло. Један дан обрете ми се коноп поред главе. Мислим снијевам па и не погледујем према отвору горе. Опазише и други
па завикаше: ко је бацио коноп…

Одозго збори муши глас: Миле Маљковић из Чпразлија.

– Е, Миле, мили ти Бог дао, оћеш ли нас извадити и спасити мука, заваписмо ми у глас.

Обећава онај одозго и липоречи, пита ко има жив и збори да покупимо паре и злато од мртвиг да не иђе крвницима у руке. Неки посумњаше: ди би Срби мислили о парама и злату код оволико мртвиг душа. Бране и зборе да се нико не веже. Живко покојнога Луке не послуша, дом му се црнио. Оде. За њим и цура Биланова, Сава, била липа, кукавица, у колу је ја гледала, у стотину да ти је око уграби. Свезаше онда и мога Богољуба, кукавица ја, да оста можда би ми претекао. Био здрав, по цио дан он и Живко и још неки узалуд покушавали да се веру уз стину и изађу без конопа. Кад се горе гласну пушка разабрасмо да оно није Миле Маљковић.

Камен, па бомбе

Вратише ми, ојађена ја, Богољуба и Живка поново у јаму па за њима и Саву, али не дадоше ни да иг придржимо да им душа испане но засуче камењем, великим гредама, те побише све ко се добро није склонио у крај. А џаба и склањаше, греда прсне па камење удара на све стране.

Најпослим бомбе! Мили боже, разносе месо, одлићу главе, руке, ноге. Запомажу поред мене Јово Бачковић и Ђоко покојнога Павла Лалића. Мене погоди у десну ногу. Пљушти крв, рано моја, ки да си вола заклао, а ја мислила да у мени више нема капи ни под грлом. Вриштим, нема никога да помогне. Ја онда сама, скини мараму са главе и некако замотај. Гелер ми је и данас ту, са њим ћу и у гроб…

Ја не могу да се мрднем ни колико сам могла приђе, а навалише црви, боже драги ко те јаде да преживи. Нема више Богољуба да ми додаје и кваси крпе. Умрије и Јања, жалосна ја, и све се погуби, нико ником помоћ и не море…

Свеједно, жеђ ми најтежа. Пробала и ја мокраћу да пијем, али не могог. На једно мисто при стини, ди је вода капала, ископали једну малу каменицу, али ја, тужна, не могу до ње доћи па онда на кољенима и лактовима некако премилим преко ониг трупла. Тамо нема ни језик да сквасим. Пуно црва, гмижу, али ко то гледа.

Кад нас извадише из јаме, мене снијели све до Воденог доца, нијесам могла ни на магаре. Послим у болницу у Ливно. Једног дана, ето једног болничара, не знам му име, весела му мајка и Бог му мјесто у рају дао, памтим само да је имао фес на глави. Пита: имаш ли ти кога овдинак у Ливну. Зборим ја: имам стрину Боју, долазила она и у болницу да ме види. Онај ти болничар мене у наручје па право стрини-видио, зар, да ми живота није, а и усташе изгледа приђе негда поклале неке Србе који су се личили ту у болници.

Стрика Илију већ било убило и стрини остало четворо о врату на голој улици, али ме она узе за најближе дите и за годину остадог код ње, Бог јој дао и од мога здравља и сваку срићу и на овом и на оном свиту. Све мени приђе но својој дици. А ја чукетник и богаљ, њена дица не могу ни јести кад ме виде. Чујем ја како стрини зборе да нећу остати свит о мени да зависи, али она не да проговорит.

И, ај, ај, тако неђе до иза Божића. Ја почег помало да се опирем на ноге. Све ме Благоје стринин, вазда му благо у дом, узме па ме води, ко мало дите.

И ето, за муку моју, ја претеког, а и данас не знам како. Некаква сила пресудила да ми буде вика, а коме је вика томе је и лика.

Остала на огњишту

Боја Лалић се касније, кад је минуо рат и кад је пристасала, удала за Љубу Радету и родила кћерку Јорданку. Никада, међутим, није више крочила са свог прага. Ни деведесетих година прошлог века кад је у овом крају поново плануо рат, кад су наследници оних који су њу мучили и бацали у јаму почели да јој прете и звецкају оружјем око врата – кад су почела поновна убиства недужних и нејаких, само зато што су Срби и што су се дрзнули да остану на свом огњишту. За велико чудо, нису ипак поново дигли руку на њу – оставили су је да чемерна чами и дотрајава у мукама…

Страдало више од стотину деце

Усташки злочини у Ливну и околини нису толико карактеристични по броју жртава (1.587) колико по испољеној свирепости. Људе су углавном живе бацали у јаме. Уз то, гро жртава су била деца млађа од 15 година (у јами Равни долац је, рецимо, страдало више од сто деце, а међу 256 жртава из села Голињева, 24 деце је било некрштено). А од четрнаесторо преживелих из јаме Равни долац, три младе невесте су биле у одмаклој трудноћи. Стана Лалић (касније удата Црногорац) била је у деветом месецу и у јами је побацила мртво дете, док су се Сава Козомара и Госпава Цвијетић нормално породиле два-три месеца пошто су извађене из јаме. Сава је чак двојке родила, али су рат и болест касније однели то троје деце. Вађење костију страдалника из јаме почело је 8. јуна 1991. године, а 11. августа њихови посмртни остаци су сахрањени.

Спасио их усташки жандар

Поред Боје Лалић, пакао јаме Равни долац су преживели и сестре Љуба и Мара Лалић, Стана, Јања и Даница Лалић, Милица Ерцег, звана Галка, Госпава Цвијетић, Сава Козомара, Мара Бошковић, Цвита Бошковић и кћерке јој Даница и Милица, и једини мушки, тада петнаестогодишњи Глигорије – Глиша Стојић. Те 1990. године у животу их је било још једанаесторо и сви су тврдили да су у јами провели “шес недеља и три дана”, а то ће посведочити и Хрват, тада усташки жандар, Винко Томаш, који их је извадио из јаме, а пре тога спречио усташку патролу да баци бомбе у јаму и побије их како не би остало сведока овог злочина.

Будо Симоновић – Вести